Робија Дејана Лаганина

У потрази за подацима о усташком геноциду над српским народом у Ливну и околини у прољеће 1941. године, на Илин дан, 2. августа 1990, стигао сам у село Губин на краjњем сjеверо-западу Ливањског поља. Ту jе тада живjела седамдесетогодишња Сава Марчета – Козомара – Петровић, jедна од четрнаесторо преживjелих из jаме Равни долац на Динари, жена коjа jе, како jе већ описано, иако у поодмаклоj трудноћи, издржала пад у jаму са висине од близу педесет метара, преживjела у њоj мjесец и по дана и потом, три мjесеца пошто jе извађена из jаме, родила близанце…

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 30. августа 2017. године.

Кад ми jе испричала своjу тужну и готово невjероватну животну причу у коjоj jе све губитак до губитка, како jе у jаму сама бацила  двогодишњег синчића Угљешу па онда и она за њим сама ускочила, како су jоj послиjе болести и невоље ратне коjе су их дочекале чим су из намучене маjчине утробе угледала оваj погани и мржњама подиjељени свиjет одниjели те близанце, како се трипут удавала и трипут на трагичан начин остаjала удовица, живахна, сувоњава старица се одjедном исправила, загледала ми се у очи и упитала:

— А богати и Светог Илиjе данашњег, што ти ово све мене питаш?

Обjаснио сам jоj да желим то да запишем, да сачувам од заборава, да свиjет и потомство чуjе и зна како jе било…

— Боме си бољи да ништа не пишеш. Видиш ли ти како ово све нешто ‘ода. Могло би бити и опет, и jош горе…

Годину дана касниjе у првом издању ове књиге обjављено jе и њено потресно свjедочење. Изостала jе само ова опора опомена на краjу приче, упозорење мудре старице коjа jе очигледно приjе других, неким само њоj и мученицима попут ње своjственим чулима намирисала крв људску и чула поновно звецкање усташког ножа.

Мало касниjе, њено злослутно пророчанство се у потпуности обистинило и зло поновило. Послиjе педесет Фгодина се остварио стравични план Анта Павелића о истребљењу Срба и стварању чисте „Свете, Божjе, Католичке и Воjуjуће Хрватске”, план по коjем jе од 1.885.943 тада регистрована Србина на териториjи те замишљене „свете” државе, jедну трећину требало побити, jедну покатоличити, а jедну раселити и прогнати у Србиjу.

Иако су 1941. доживjели то што су доживjели, Срби, они коjи су преживjели и умакли неким чудом испод усташког ножа, и у ливањском краjу су углавном остали на своjим вjековним огњиштима, у инат судбини, у инат злу коjе се уротило против њих, да изнова жиле пуштаjу у тврђи гранитних гомила, на безименим, затрављеним гробницама, поред jама напуњених месом њихових наjмилиjих. Заслиjепљени том великом жељом неки опет ниjесу на вриjеме увидjели каква се опасност ваља, какве страхоте криjе и носи поновно витлање хрватских националистичких барjака, продубљивање затрављених националних ровова и звецкање ножева; поновно сиjевање вjерских мржња и васкрсавање старих међунационалних раскола. Опет ниjесу на вриjеме увидjели размjере шовинистичког лудила коjе jе све више узимало маха  и неодољиво подсjећало на оно зло прољеће 1941 –  да би се jош jедном могло поновити и опет обистинити страшно Христово провиђење, jош jедном наићи несрећни земан „кад ће сваки коjи вас убиjе мислити да Богу службу чини…“

Они, на сву срећу малоброjни, коjи  су наивно вjеровали да jе прошло вриjеме зла, да се злу могу одуприjети са кућног прага, да jе своj праг наjвећа, неосвоjива тврђава – да невjерни преци и крвници српскога народа ниjесу оставили вjерне потомке спремне да наставе њиховим путем зла и мржње, горко су зажалили и брзо се покаjали што се на вриjеме ниjесу  склонили пред хордама распомамљеног усташког подмлатка. Тако се поновила 1941. и по тежини и по бестиjалности злочина над Србима и разлика jе само у броjу жртава jер jе, на сву срећу, већина  ипак успjела  на вриjеме да се склони у завjетрину.

Испоставило се да су Хрвати, уствари, за пола виjека приче о братству и jединству са Србима и осталима, потаjно ковали план како  да их докраjче и истриjебе до посљедњег ува – да остваре „хисториjску“ идеjу Анта Павелића о етнички чистоj, независноj Хрватскоj.

Један од оних коjи jе вjеровао у чуда, коjи jе непоправљиво  држао да jе на своме и сматрао да нема те силе коjа га може помjерити са родног приjеклада, коjему родитељи очигледно ниjесу утувили у главу невjерицу према Хрватима нити га учили да су му то крвници и злотвори, био jе и Деjан Лаганин из Губера код Ливна, маjстор златних руку у мjесноj основноj школи. Он jе четрдесет и три године чврсто и непоколебљиво вjеровао да се  може мирно живjети од честитог и поштеног рада и да тако никада не може стећи неприjатеље и крвнике:

– Мене родитељи ниjесу учили да мрзим, нити су ми икада казали ко су моjи крвници и  злотвори, потанко ми испричали шта су преживjели и ко им jе све то урадио – почиње своjу тужну, мученичку исповиjест оваj стамени човjек као сниjег биjеле главе, прибран и миран као да се све то што jе претрпио дешавало некоме другоме.  – А имали су за то великих разлога, па и обавезе, и никад им то не могу опростити. Не то што ме ниjесу задоjили и заразили мржњом и учили да се светим и на мржњу узвраћам  jош већом мржњом, већ то што ми никада ниjесу испричали циjелу истину о свом страдању, о страдању њихових породица и српског народа у цjелини у овим краjевима. Да знам и памтим како ме никада нико не би могао преварити и изненадити онако како су они изненађени и преварени.

И они подиjелили страшну судбину Срба у Другом свjетском рату, нарочито  у 1941. години.

Кад се моj отац Бошко 1945. године  вратио из Њемачке, из заробљеништва, коjе jе  неким чудом и пуким случаjем преживио, затекао jе у кући само нешто  женске чељади. И оца му Милана и стрица Илу, и стричевиће – све мушке су усташе побили у Прологу, а исту или jош стравичниjу судбину jе доживио и род његове маjке…

Живот jе ипак кренуо даље, живи мораjу да живе. Бошко Лаганин се  оженио са Даницом Радетом и убрзо напунио кућу дjецом – добио синове Деjана и Миливоjа и ћерку Обрениjу:

– Ја сам ти био прво мушко диjете у нашоj фамилиjи послиjе Другог свjетског рата. Потом и први  регрут, а онда и први дjед – први Лаганин у протеклих барем сто година  коjи jе дочекао  унучад. Моjи су увиjек, углавном трагично, млади нестаjали и ниjесу имали среће  да поиграjу и развеселе се синовима на свадбама и порадуjу унучадима…

Чим jе пристасао Деjан се оженио Миленом Ждеро, љепотицом за коjом  су момци уздисали на саборима и теферичима, и ту у Губеру на домак Ливна свио топло породично гниjездо у коjем су се убрзо нашли син Далибор и ћерка Деjана. Двадесетак година су се кућили, марљиво радили и  ковали планове о  будућности и срећи своjе дjеце.

Тако све до 1992. године кад су се и на њиховом ведром небу одjедном указали црни облаци  сумње и злослуће заокупило људе:

– Ја сам пуно вjеровао и све наде полагао у Југословенску народну армиjу, да ће она бити брана злу и неће допустити да се трагична 1941. понови.  Активно сам се и свим срцем и сам укључио да помогнем своме народу колико могу. Постао сам предсjедник Мjесног одбора Српске  демократске странке, убиjеђен да jе и то jедан од бедема пожару  усташтва коjи се ширио. Ниjесам попуштао ни кад су други почели да се повлаче и сумњаjу. Тек у посљедњем тренутку сам  сина послао у Гламоч а ћерку у Сплит, али jа и супруга и маjка ми ниjесмо хтjели ни тада са огњишта…

ДЕЈАН ЛАГАНИН (означен) приликом сахране посмртних остата жртава усташког геноцида у Ливну 11.августа 1991. године

 Кад су у априлу 1992. почела убиства и злостављања Срба, Деjан Лаганин jе схватио да jе погриjешио, да jе све узалудно и отпор бесмислен, али jе тада већ било прекасно jер су сви излази из ливањске котлине били блокирани и затворени  да се ни на крилима ниjе могло излетjети:

– Више од двадесет дана сам се скривао и варакао са усташким патролама коjе су ме упорно тражиле, вршиле преметачине,  злостављале ми маjку и супругу  и присиљавале их да откриjу гдjе се криjем. Супругу ми Милену су и затварали, седам дана jе држали, пребиjали и мучили на разне начине да ме ода, али jе она све издржала и ниjе риjеч проговорила. Чим су jе пуштили из затвора и кад смо уграбили  да се састанемо, одлучили смо  да бjежимо, да се пробиjемо преко Ливањског поља и некако докопамо Цинцара, односно неког беспута коjи води из усташког обруча.

Кренули смо jедне карамлучне маjске ноћи. Обоjе наоружани и спремни да погинемо ако дође до невоље. Допрли смо до Комариних млинова.  Ту нас дочека канал. Док смо у мраку тражили  неко мjесто гдjе би некако прегазили, Милена се оклизне и пане у воду. Недалеко од нас, на мосту се упалише рефлектори и настаде галама. Ја Милену некако извукох из воде и притаjисмо се у трави – срећом не примиjетише нас.

Нема пута наприjед. Милена мокра, студено – ми натраг до Млинова па одаткле сjутри дан к маjци. Милена остаде код ње, а jа опет у скровиште.

Добро сам знао колико су ми кивни и шта ме чека ако им паднем шака и данима сам размишљао шта да чиним. У мукама сам чак помишљао да убиjем  маjку и жену а онда и себи да пресудим, само да не паднем у усташке руке.

Углавном због дjеце, превагнуло jе ипак оно: робом икад, гробом никад. Одлучио сам да се предам, да други више не трпе због мене  па нека буде како му драго.

Доjурили су као гладни пси и већ ту пред маjком ме свезали и почели тући, а на Радио Ливну jе слављенички почела да се врти виjест како jе заробљен „познати четник“ Деjан Лаганин.

Свезаног и крвавог су ме довели до споменика у центру Ливна. Ту су ме држали неко вриjеме и допуштали да ме удари и пљуне ко год хоће, а онда ме повели у зграду Народне одбране на саслушање.

Саслушава Бранко Антуновић, а иза мене стоjи њих четири-пет са палицама и биjу крвнички да проговорим и кажем и што не знам. Што они више биjу, мени тиjело све више  трне и болови малаксаваjу, а инат се буди и расте…

Не знам колико jе траjало то иживљавање, дан постане  царева година, побркаjу се дани и ноћи и човjек у мукама не зна ни кад му мрче ни кад му свиће. Мислим да су ме ту држали jедно десет дана.  Кад су се ваљда уморили или jе и њима досадило, одведоше ме у Основну школу „Иван Горан Ковачић“ – то био главни логор и мучилиште (какве ли  срамоте, не само за хрватски народ него за цио слободољубиви свиjет: ем школа, ем са именом пjесника коjи jе написао можда наjпотресниjе и наjупечатљивиjе антиратно дjело, наjгромогласниjи протест противу мржње и зла у човjеку, коjи jе икада ико написао, дjело коjе до кости разголићуjе апсурд и пакао рата, а посебно стравичност сулуде усташке идеологиjе, за сва времена обиљежене jамама и камама – претворена у ново, ововремено усташко мучилиште – прим. Б.С.).

Мучилиште за Србе у центру Ливна: школа „Иван Горан Ковачић“

Уведоше ме у фискултурну салу да ми покажу мог комшиjу Воjка Раца. Виси обjешен, измрцварен и унакажен, маjка га познала не би, а jош жив. Имао jе тада, мислим, око педесет година и jедина његова кривица jе била  што jе био Србин и резервни капетан Југословенске народне армиjе. Невиног, правог-здравог, прво нагнали да обуче официрску униформу са свим чиновима да би се, док су га проводили кроз град, могли фалити како су ухапсили  „четничког официра“ а потом га ставили на муке на коjима би му и стари Вуjадин позавидио…

(Воjко Рацо jе касниjе, након страшног мучења у Ливну, по своj прилици одведен у злогласну Лору и тамо негдjе и ликвидиран. Његови посмртни остаци су нађени и идентификовани тек недавно и сахрањени на гробљу у Губеру,прим. Б.С.)

          Мало послиjе хапшења Деjана Лаганина – било jе то негдjе половином маjа 1992 – у школи „Иван Горан Ковачић“ су од бетонских блокова озидане  самице са металним вратима, без прозора, без свиjетла и основних услова за живот, у коjе су  затварали и држали оне коjима су били наjкивниjи.  Једна од тих самица jе  припала и њему:

– Таваница jе била  висока наjвише 180 сантиметара – jедва да сам се могао усправити. Широке су биле мање од jедног метра – барем она у коjоj сам jа био – а кад бих легао на бетонски под ниjесам могао  сасвим да се испружим. Ни простирача ни покривача, а ципеле су ми три мjесеца биле jедини поглавач. Дуго ниjе било ни кибле макар за малу нужду, а о великоj и да не говорим – кибла ми ниjе била много ни потребна пошто недjељама  ниjесам вршио нужду. Кад су ми послиjе три мjесеца дали jедну стару струњачу као да су ме легли у наjмекшу постељу.

Наjвише ме ипак морила жеђ. У два наврата, кад су муке одољеле и кад сам молио да ми донеасу чашу воде, усташе су из неке од сусjедних ћелиjа или учионица у коjима су држали заточени народ доносили канту са мокраћом и поливали ме, псуjући:

„Ето ти, маjку ти jебем четничку, па се напи!“

          А мучења свакодневна и сваковрсна. Нас из самица су, иначе, jедино изводили кад би нас одводили на мучења и саслушања или кад би жељели да нас привремено склоне  док прође каква међународна мисиjа, Црвеног крста или слично (Деjана Лаганина jе, изгледа, спасило  управо то што га jе регистровала нека од тих међународних мисиjа коjа jе изненада и без наjаве jедном рупила у затвор, прим. Б.С.).

Са нама jе  могао да ради шта jе год ко желио, не само  они униформисани и коjи су то чинили по дужности, него и обични цивили. Они су долазили да нас „посjете“, да нам ударе ћушку, да нас пљуну, опсуjу или увриjеде и понизе на неки начин. Ту се наjбоље показало  какви су нам и колики приjатељи били наше доjучерашње комшиjе – Хрвати, они са коjима смо се  дружили и одиста их сматрали приjатељима. Ја, рецимо, нећу заборавити мог  кућног приjатеља Јоза Бадрова, коjи не само што jе одбио да ми помогне док сам  био на слободи и скривао се – праштао сам му: не смиjе човjек, а страх jе ипак чудо и не може свак jеднако да га поднесе – него jе дошао послиjе у затвор, пљунуо ме пред свима и опсовао ми маjку српску као да ми никад праг ниjе прекрочио и као да сам га умjесто људске части и понуда гостио оним чиме се људи не госте.

Измишљали су  злостављања и методе мучења  какве човjеку ни у сну не би пале на памет. Тако би нас, на примjер, увече изводили из  мрачних кауша и гонили да сатима дувамо у сиjелице у ходнику да их угасимо. Онда би нас, пошто очигледно не знамо шта jе струjа, водили и мучили кабловима под напоном.

А батинање, крвничко и немилосрдно – свакодневно. Просто се чудом зачудимо кад се украде jедан дан без батина. Измисле неки разлог и онда туку, туку док душу чуjу у нама.  Једно вриjеме су од свих  нас тражили да им кажемо гдjе се налази бункер у некакавом Пирагића доцу. То, наводно, некакво  српско складиште оружjа и мунициjе. Ни jа, а богме ми се чини ни ико други од заточеника ниjе никада ни чуо за таj Пирагића долац и све више вjеруjем да су то измислили. Џаба правдање, ако кажеш да не знаш и да ниjеси ни чуо за таj бункер, биjу немилице док те у крв не окупаjу. Неки коjи ниjесу могли  да издрже, тобож признали и казали да знаjу гдjе jе таj бункер. Они га брже поведу  тамо гдjе jе рекао, а кад утврде да од тога нема ништа, да их jе преварио, онда добиjе jош жешће батине…

Школа „Иван Горан Ковачић“ у Ливну ниjе била  само мучилиште  за Србе – Ливњаке, већ су ту довођени и Срби похватани и заробљени у другим краjевима и од њих, да се зна, нема оних коjи су преживjели, коjи би могли испричати како им jе било. Чињеница да их нико  у Ливну ниjе познавао  погодовала jе и ишла на руку џелатима коjи су  могли да их ликвидираjу и лако да прикриjу злочин:

– Једног дана – сjећа се даље Деjан Лаганин –  доведоше групу Срба, мислим да их jе било дванаест – родом углавном из Србиjе, а похапшени широм Хрватске гдjе су се затекли на раду. Били су  претучени и измрцварени да се ногу ниjесу могли држати.  Сазнадосмо ипак ко су и откуд су. Један  ми jе, онако кроз врата, кад у близини ниjе било крвника, испричао  да их jе био пун аутобус и да су остале, како су чули, одвезли у слична мучилишта у Дувну, Посушjу, Сплиту… Упамтио сам неког Неђу Рожића, може бити да jе био родом из Баjине Баште. Па неког Цветка, презиме сам му заборавио, знам да jе био родом из Београда и да му сестра живи у  Лозници. Био дуго на привременом раду у Францускоj, маjстор-керамичар, ухапсило га у Загребу гдjе га jе рат затекао на раду.

Држали су их  и мучили ту у школи  око двадесет дана. И њих су, заjедно с нама из самица, у неколико  наврата  на брзу руку изводили и склањали испред Црвеног крста, да их не виде и не региструjу.

Једно jутро их изведоше и потрпаше у камионе. Са њима и Милана Баила и мене. Мени, сем руку,  тврдо везаше и неку крпу преко очиjу, али свеjедно, по кривинама  и успону осjећам да нас воде према Башаjковцу, старом и познатом ливањском излетишту. Знао сам да ту негдjе има jедна jама и тврдо сам вjеровао да ће нас у њу, да jе дошао краj мукама.

Камион се заустави. Њих поскидаше. Мене не дираjу, нити ми очи развезуjу. Мало потом у близини се разлегоше крици и потмуло ударање и псовке. Нема пуцњаве. Онда се све умири и крвници се, чуjем, уз псовке враћаjу на камион.

Кренусмо даље. Значи, мене ће негдjе друго, на неко друго губилиште. Кад се камион поново зауставио и кад су ми развезали очи видио сам да су ме довели до кошаре мог шурака Миливоjа Ждера. Питаjу гдjе jе сакривено и закопано оружjе. Знао сам да Миливоj има оружjе, али не и гдjе га криjе. Кунем се jа у све да не знам, а они навалише да туку. Џаба им, могу ме и убити  кад jа не знам.

Узалуд претрпjех батине, они  извукоше  однекуд  неки  детектор и  помоћу њега  открише оружjе закопано у ђубрету – митраљез, пушку, мунициjу…

Деjана Лаганина су, наравно, поново вратили у самицу и наставили са jош жешћим тортурама. Поред осталог, jедном су у име њега написали некакву тобож покаjничку и поклоничку изjаву и онда га присили да jе прочита пред микрофоном Радио Ливна, не би ли га тако сломили и понизили:

– Наjтеже ми jе, као уосталом и свима другима, било кад би ме повели у зграду полициjе или народне одбране, кобаjаги на саслушање, а уствари на премлаћивање и мучење до бесвиjести. То jе заиста било звjерски и неподношљиво.

Једном док су ме тако водили  на саслушање у полициjу видио сам на плочнику испред полициjског затвора мртвог Милана – Мила Вуjановића, трговца родом из Челебића, коjег су након  стравичног мучења и премлаћивања бацили са спрата кроз прозор. Наравно, они су ширили причу  како jе покушао да побjегне и сам скочио кроз прозор. Ту jе на наjстрашниjим мукама  скончао  и наjгрозниjу смрт дочекао jедан заробљени капетан Југословенске воjске, не могу му се имена сjетити, а због његове породице, ако jе има, можда jе и боље да му име не спомињем. Њега  су буквално раскомадали, од живог откидали дио по дио тиjела, а докраjчио га jе, како смо сазнали, неки Бадров док jе мучењем командовао и наређивао Јозо Перић.

МИЛАН ЖДЕРО:  Живог су га спалили

Једно вече су у школу довели и мог шурака Милана Ждера. Имао jе 43 године, био  омиљени наставник математике. Ниjе се женио већ живио  са ожењеним братом Миливоjем. Тукли су га ту испред наших самица, на неколико корака од нас. Иза врата, наравно, ниjесмо  могли  видjети колико их jе и кога туку, али смо по галами и псовкама закључили да jе у питању Милан и да га пребиjа више зликоваца. Чуjемо туку крвнички, а од њега ни гласа, поливаjу га водом да га отриjезне, а он jеднако ћути.

Тек у неко доба проговори промуклим и изнемоглим гласом:

„Удрите и ломите, маjку вам jебем усташку, али  у мени никад нећете сломити и убити Србина!“

Ниjе ни изустио до краjа а киша потмулих удараца се поново сручи на њега и ућутка га. Послиjе чуjемо како га одвукоше низ ходник, па се све утиша…

(Милана Ждера су одатле полумртвог и унакаженог, са више ломова и страшних рана и убоjа по циjелом тиjелу одвезли до Козомариних млинова и ту га, како jе послиjе испричала Благица Козомара пред чиjом се кућом све одиграло, посули бензином и живог спалили.)

– Муке Милана Ждера и истовjетну  грозну смрт – казуjе даље Деjан Лаганин – дочекао jе и Воjин Ковачић, радник  у електропривреди. И њега су наjприjе тукли и мрцварили ту у ходнику испред наших самица, до неба се чуло његово jаукање и запомагање,  а онда га одвезли у Застиње и ту, баш као и Милана, жуивог спалили. Послиjе сам чуо да jе тако скончао и четрдесетогодишњи Александар Арнаут, елктричар, родом из Раповина код Ливна. Њега су  ухватили у кући, животињски се ижуивљавали над њим, а онда га завезали за радиjатор, посули бензином и спалили…

Деjан Лаганин се сjећа како су и до њих у затвору данима некако допирали гласови о убиствима Срба, посебно у селима у околини самог града Ливна, увjерен да су крволоци и намjерно настоjали да се те виjести прочуjу у логору – да jе и то био дио смишљеног мучења  и застрашивања заточених:

– Једно jутро, упамтио сам добро, било jе то 20. августа 1992, по зори дођоше по мене. Воде ме у полициjу. Мислим поново ће бити саслушавања и батинања. У канцелариjи у коjу ме уведоше чека ме неки Јахефендић, ниjесам му име упамтио, знам да jе приjе рата био кримтехничар или нешто тако. Некако чудно миран, не гледа ме у очи и не бречи. У неко доба проговори:

„ Деjане, ноћас ти jе убиjена жена…!“

МИЛЕНА ЛАГАНИН као дjевоjка

 Скамених се: зар и моjу Милену коjа у животу за тридесет и девет година ни мрава згазила ниjе!? Остала, мученица, да сачува кућу и своjу муку, ниjе хтjела никуд од куће кад jе мене ухапсило, ни она ни маjка ми коjа jе живjела ту у засебноj кући…

Од муке и jада оглувио и обневидио од бола, Деjан ниjе ни чуо кад му jе „гласоноша“ Јахефендић рекао да ће га уз њихову, полициjску пратњу, пустити на сахрану:

– Са лисицама на рукама, уз jако полициjско обезбjеђење, довели су ме до куће. Тамо се, уз моjу маjку, биjаше  већ окупило може бити десеторо родбине и комшиjа. Сазнадох: Милена била те ноћи сама у кући. Крвници банули у глуво доба и наjприjе jе крвнички претукли, сломили jоj руку и готово сва ребра по лиjевоj страни, а онда jоj испалили рафал у главу и леђа. Нико ништа ниjе чуо, а и ко jе чуо рафал ниjе томе придавао важност jер се у то вреjеме  непрекидно, и дању и ноћу, пушкарало на све стране. Кад jе моjа маjка, по обичаjу, уjутро дошла код ње, имала jе шта и видjети…

Ниjе, наравно, било никакве истраге, а жене коjе су спремале Милену Лаганион за сахрану испричале Деjану  о ломовима  на њеном тиjелу и 24 ране од пушчаних зрна. Једино jоj, за чудо, лице ниjе било унакажено, умрла jе лиjепа каква jе и била.

Деjана Лаганина су све вриjеме, и код куће и потом на гробљу, држали везаног и под будном пратњом више до зуба наоружаних  зликоваца, а послиjе сахране га опет вратили у самицу. У затвору jе остао jош око три мjесеца, а онда jе са великом групом логораша замиjењен и домогао се слободе. Нашао jе и окупио дjецу. Неко вриjеме се виjао и ране видао по Србиjи, а онда се станио и скрасио у Америци:

– Надао сам се – вели Деjан Лаганин – да ћу тамо у биjелом свиjету наћи мира, да ћу заборавити, али нема ни мира ни заборава и неће га, сигуран сам, ни бити док сам жив. Нећу се смирити све док и jедан  од зликоваца коjи су нас мучили, коjи су окрвавили руке до рамена, слободно шета по Ливну или игдjе друго по свиjету. Нећу се никада помирити са тим  да и овог пута, баш како jе то било и у два свjетска рата у прошлом виjеку, српски душмани и злотвори остану некажњени. То ће бити аманет коjи ћу оставити и моjоj дjеци, коjу не учим да мрзе и свећаjу се, али  за разлику од моjих  родитеља, jа их учим  да знаjу и памте ко су им крвници.  Све сам  записао и jош пишем, да се барем не  заборави, а ваљда ће jедном наступити и неко друго, праведниjе вриjеме – ваљда ће jедном стићи правда и за Србе. Моjа „књига“ ће тада, макар jа и не био више међу живима, бити драгоцjени докуменат и свjедочанство, готова оптужница барем за дио српских злотвора и мучитеља из Ливна…

ДЕЈАН ЛАГАНИН: пишем књигу за моjе потомке…

Деjан Лаганин, али и сви коjи су прошли кроз пакао логора у Ливну,  тврде да су сви злочини и звjерства  у ливањском краjу, нарочито током 1992. године, почињени с благословом Мирка Баковића, званог Делиjа. Изданак из познате усташке породице, наставник по струци, он jе jош 1971. године као љути „маспоковац“ одлежао неко вриjеме иза браве, да би, ваљда због тих „заслуга“, оне смутне 1991. године био постављен за градоначелника  Ливна.

Иживљавање над  затвореницима и свакоjаке тортуре jе вршио и омогућавао другима да их врше Зденко Андабак, командир воjне полициjе, коjи данас, као угледник Херцег Босне, мирно шета по Ливну:

– То jе несумњиво наjвећи злочинац у Ливну у минулом рату и нећу одустати да га гоним нити га оставити на миру  док сам жив – каже Деjан Лаганин. – Таj jе, поред осталог, опљачкао и моjу кућу и однио 20.000 марака моjе муке и уштеђевине. А Миран Римац jе однио из моjе куће  jедну фину кутиjу са златом моjе Милене.  Кад сам се 1999. године  први пут  вратио у Ливно, отишао сам право пред његову кућу. Зовнем га и кажем му  да знам да jе однио злато и да сам дошао да ми то врати  jер се ради о успомени.

Јесам вала, ниjе ваjде крити, вели он, али сам jа то одмах предао полициjи у Мостару па да идемо тамо да тражимо.

Никуд jа не идем с тобом, кажем му, а да знаш  да те нећу остављати на миру све док ми то не вратиш…

Уз Зденка Андабака, по казивању Деjана Лаганина, по злу jе остао упамћен и начелник воjне полициjе у Ливну Мухамед Ибрахимовић:

– Не знам, заборавио сам одакле jе био родом, али знам да му злотворство никад  нико од нас неће заборавити, ни њега ни главне џелати и мучитеље међу коjима су свакако наjгори били jедан Њемац, рођени Швабо, коjи jе однекуд изронио из мутљага тог времена и обрео се у Ливну, па неки Јашаревић, звали га Бабо, мислим да jе био однекуд од Приjедора, па Мате Проњић из Дувна и нарочито Тадиjа Суша, звани Рус. Таj jе заиста био наjгори, звиjер у људском облику. Но, како jе живио и шта jе радио, тако му се и вратило.

Међу истакнутиjим хадезеовцима у Ливну приjе рата био jе и Шимун Радош, звани Шика, познати угоститељ из Прилуке, за коjега су сви Срби коjи су га познавали из тог времена тврдо вjеровали да jе наjљућа усташка перjаница и само не даj боже да њега западне власт. Сви смо се, међутим, преварили и показало се да jе он ипак човjек и не вjеруjем да ће ико, барем од нас коjи смо прошли кроз логор у Ливну, другачиjе казати за њега. Кад jе он био дежурни, нама jе свитало. Он ниjе дао да нас батинаjу и злостављаjу, доносио нам jе  хљеба и воде, а многима и љекове.

Е таj Шика jе послиjе рата дошао главе Русу. Дошао Рус код њега у кафану и кабадахиjа каквог га jе Бог дао почео да  га псуjе зато што jе за конобарицу узео неку Српкињу.  Риjеч по риjеч, пале и увреде, онда сиjевнуло и оружjе. Шика био бржи – убио и Руса и брата му и ранио неког им приjатеља коjи jе био са њима у друштву…

По казивању Деjана Лаганина, од џелата и злотвора  у Ливну су се jош истицали, поред већ споменутог Јоза Перића jош и полицаjац Зденко Гарић, па Марко Дамjановић из Гламоча, па Дражен Пеjзер и Мариjан Бркић – били родом  из  Посушjа или околине. Истакао се и Ливњак Бошко Конта, млади воjни полицаjац коjи jе, по сазнањима Лаганина, наредио ликвидациjу Милана Баила званог Гроф, коjи ниjе могао да отрпи то што су му усташки злотвори псовали  маjку српску- четничку већ jе узвратио истом мjером и због тога, како jе већ описано, са групом од дванаест Срба завршио у jами Двогрло на Башаjковцу:

– Наравно, мене наjвише мучи што се убица моjе Милене и послиjе петнаест година шета на слободи, а мислим да деведесет девет посто знам ко jе убио. Наиме, приjе jедно три године телефоном ме позвао Јусо Зиjадић коjи сада живи у Њуjорку, а приjе  рата и неко вриjеме током рата радио jе као кримтехничар у Ливну.  Деjане, вели, знам да те мучи ко ти jе убио жену, па ето да знаш да jе то урадио Миро Долић!

Скаменио сам се. То моj комшиjа из Губера, jедно момче са коjим никада ниjесам имао грке риjечи, а ниjе се, чини ми се истакао  ни каквим другим неваљствима. Памтим само да jе долазио у затвор у униформи и да jе увиjек имао  слово „У“ на капи. Само да ми га jе срести, да се погледамо у очи, мислим да бих одмах знао  jе ли Зиjадић рекао истину или jе у питању нека обмана, нека подвала или можда неко прање сопствених руку – закључуjе своjу невеселу исповиjест оваj тврди и одлучни човjек, чемеран и увриjеђен, не само оним што jе приjе петнаест година доживио у ливањском мучилишту него jош више односом моћних према  српским жртвама коjе и даље трпе неправде и понижења од оних коjи су им толико зла наниjели.

(Испричао ми jе, за примjер, колико jе муке имао  да из Ливна добиjе умрлицу за убиjену супругу. Након силних перипетиjа и подмићивања – нека његова рођака коjа живи у Ливну и коjа jе радила око тога, морала jе, баjаги за  некакве таксе и накнаде, општинским чиновницима  дати више од 600 марака да би  добила извод из матичне књиге умрлих у коjем, у рубрици „дан, мjесец, година и сат смрти“ пише да jе Милена Лаганин са овог свиjета отишла  „10 /десетог/ коловоза 1992“,што jе наравно нетачно, а у рубрици „мjесто смрти“ –  „непознато, Босна и Херцеговина“.  Узалудно jе њен муж  тврдио да jе она убиjена и сахрањена у Губеру и набраjао као свjедоке оне коjи су присуствовали сахрани.)

Захваљуjући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Мариjа Ливањска“

 Књига jе посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у наjновиjим ратним сукобима на том подручjу, посебно током 1992. и 1993. године. То jе прича о 1587 жртава, претежно дjеце и неjачи, мучених и на наjзверскиjи начин побиjених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживjели са тих губилишта, посебно преживjели из неколико jама, чиjе jе казивање своjевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своjу гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и броjни иновjерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи коjи у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог виjека, нису гледали ко се како крсти и шта jе коме на глави. Књига jе стога страшно свjедочанство о злу, оптужба за сва времена, али и траjни документ о величаjним примjерима добротворства и жртвовања човjека за човjека. Издавач књиге „Огњена Мариjа Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) jе компаниjа „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, наjтиражниjа дневна новина у диjаспори.

Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски jезик и jугословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназиjи „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романиjи, а онда се посветио новинарству (почео у сараjевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованоj Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада обjављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

Везане виjести:

Промоциjа књиге „Огњена Мариjа Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у jами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоциjа књиге „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ у Светосавском културном клубу у Бања Луци