Роберт Чобан: БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ

Пишући текст о селу Сремска Рача које сам обишао на два точка пролетос, наишао сам на потресна сведочанства о масакру из марта 1944. о којем морам да признам, нисам знао ништа.

Почетком марта 1944. цело село је спаљено, а мештане су припадници 13. SS брдске дивизије Ханџар сурово преклали. Масакр је био одмазда за партизанске диверзије на немачки транспорт.

У Сремској Рачи након масакра је боравио члан британске војне мисије Бејзил Дејвидсон (1914-2010), а у својој књизи „Слика партизана” описао је затечено стање:

„Почетком марта Лала и остали из Босне су стигли у Рачу, прелазећи Саву на самом рубу катастрофе. Нашли су призор неиздрживе страхоте. Лешеви 220 људских бића, од којих су 83 биле жене и педесет старци, а остатак деца сувише мала да би прешла Саву у нашем повлачењу, лежали су по селу, у малим гомилама по двориштима, у плитким гробовима, скривени под снопљем кукурузних стабљика, или једноставно остављени на путу.

У селу Босут, удаљеном три миље, пронашли су лешеве 75 жена, 45 деце и 38 стараца; а прича је скоро иста у Моровићу и друга два села. Каснија рачуница је показала да је укупно 460 стараца, жена и мале д‌еце убијено у овим селима, осим неких које нису могли да урачунају.

У већини случајева открили смо да су имали пререзан врат. Седамдесет или осамдесет кућа је било спаљено“.

Једна девојчица, чије је име Славица Црнић, је побегла избезумљена кроз шуму до села Грк (данашње Вишњићево). Испрва мештани нису могли да разумеју њено „детиње трабуњање“, али ускоро су схватили шта им прича.

Славица је била погођена у главу крајем секире, али изгледа да је ударац био лоше циљан. Славица је пала на земљу, али је повратила свест неколико секунди касније, у тренутку када је њена мајка легла преко ње, борећи се да је заштити. Крв је лила свуда по њој и по земљи из рана на телу њене мајке које је задавао човек са секиром. Славица се тога потпуно јасно сећа, што значи да је била при свести; али захваљујући неком несхватљивом инстинкту самоодржања она није начинила покрет. Остала је тако све до вечери, када се искобељала испод леша своје мајке и побегла у шуму.

Пар дана након што је село уништено, Немци су бацали летак из авиона насловљен са „Масовна убојства у Рачи“, а потписан са „Борци за истинску слободу“. У летку је писало: „Кад су босански муслимански добровољци дошли у село, нашли су језиве призоре закланих људи. Само неколико Жидова који су били у селу отишли су с партизанима. Ужас овог клања је неописив. Напокон се открио прави карактер комунистичког рата за слободу! Доље с комунизмом. Слобода народу! Никад не заборавите да ће се патње и беде, болести и смрти невиних жртава наставити све док прљава комунистичка змија не буде протерана из наше земље!“

Немачка пропаганда је тврдила да су „бољшевички бандити“ убили све у селу који су одбили да пођу с њима у Босну.

Дејвидсон је кратко прокоментарисао летак: „Чини се да цинизам није могао достићи веће дубине.“

На месном гробљу пажњу ми привлачи споменик породице Чолић. Мајка Јелена је имала 35 година, ћерка Стана 11 а синови Немања и Никола 9 и 6 година. Све су их побили злочинци из Ханџар дивизије.

Споменик су подигли отац Ново (који је вероватно за време масакра са партизанима био у Босни) и помајка Анка.

Од 220 кућа у селу само три су дочекале крај Другог светског рата. Преживели који су се вратили из Босне поново су обновили село које је на попису 1948. имало 547 становника.

Број житеља достиже 1.043 на попису 1971. али након тога почиње да пада тако да их према подацима из 2022. има само 482, мање него после Другог светског рата.

Извор: Фејсбук страница Robert Čoban