Robert Čoban: BICIKLOM KROZ VOJVODINU

Pišući tekst o selu Sremska Rača koje sam obišao na dva točka proletos, naišao sam na potresna svedočanstva o masakru iz marta 1944. o kojem moram da priznam, nisam znao ništa.

Početkom marta 1944. celo selo je spaljeno, a meštane su pripadnici 13. SS brdske divizije Handžar surovo preklali. Masakr je bio odmazda za partizanske diverzije na nemački transport.

U Sremskoj Rači nakon masakra je boravio član britanske vojne misije Bejzil Dejvidson (1914-2010), a u svojoj knjizi „Slika partizana” opisao je zatečeno stanje:

„Početkom marta Lala i ostali iz Bosne su stigli u Raču, prelazeći Savu na samom rubu katastrofe. Našli su prizor neizdržive strahote. Leševi 220 ljudskih bića, od kojih su 83 bile žene i pedeset starci, a ostatak deca suviše mala da bi prešla Savu u našem povlačenju, ležali su po selu, u malim gomilama po dvorištima, u plitkim grobovima, skriveni pod snopljem kukuruznih stabljika, ili jednostavno ostavljeni na putu.

U selu Bosut, udaljenom tri milje, pronašli su leševe 75 žena, 45 dece i 38 staraca; a priča je skoro ista u Moroviću i druga dva sela. Kasnija računica je pokazala da je ukupno 460 staraca, žena i male d‌ece ubijeno u ovim selima, osim nekih koje nisu mogli da uračunaju.

U većini slučajeva otkrili smo da su imali prerezan vrat. Sedamdeset ili osamdeset kuća je bilo spaljeno“.

Jedna devojčica, čije je ime Slavica Crnić, je pobegla izbezumljena kroz šumu do sela Grk (današnje Višnjićevo). Isprva meštani nisu mogli da razumeju njeno „detinje trabunjanje“, ali uskoro su shvatili šta im priča.

Slavica je bila pogođena u glavu krajem sekire, ali izgleda da je udarac bio loše ciljan. Slavica je pala na zemlju, ali je povratila svest nekoliko sekundi kasnije, u trenutku kada je njena majka legla preko nje, boreći se da je zaštiti. Krv je lila svuda po njoj i po zemlji iz rana na telu njene majke koje je zadavao čovek sa sekirom. Slavica se toga potpuno jasno seća, što znači da je bila pri svesti; ali zahvaljujući nekom neshvatljivom instinktu samoodržanja ona nije načinila pokret. Ostala je tako sve do večeri, kada se iskobeljala ispod leša svoje majke i pobegla u šumu.

Par dana nakon što je selo uništeno, Nemci su bacali letak iz aviona naslovljen sa „Masovna ubojstva u Rači“, a potpisan sa „Borci za istinsku slobodu“. U letku je pisalo: „Kad su bosanski muslimanski dobrovoljci došli u selo, našli su jezive prizore zaklanih ljudi. Samo nekoliko Židova koji su bili u selu otišli su s partizanima. Užas ovog klanja je neopisiv. Napokon se otkrio pravi karakter komunističkog rata za slobodu! Dolje s komunizmom. Sloboda narodu! Nikad ne zaboravite da će se patnje i bede, bolesti i smrti nevinih žrtava nastaviti sve dok prljava komunistička zmija ne bude proterana iz naše zemlje!“

Nemačka propaganda je tvrdila da su „boljševički banditi“ ubili sve u selu koji su odbili da pođu s njima u Bosnu.

Dejvidson je kratko prokomentarisao letak: „Čini se da cinizam nije mogao dostići veće dubine.“

Na mesnom groblju pažnju mi privlači spomenik porodice Čolić. Majka Jelena je imala 35 godina, ćerka Stana 11 a sinovi Nemanja i Nikola 9 i 6 godina. Sve su ih pobili zločinci iz Handžar divizije.

Spomenik su podigli otac Novo (koji je verovatno za vreme masakra sa partizanima bio u Bosni) i pomajka Anka.

Od 220 kuća u selu samo tri su dočekale kraj Drugog svetskog rata. Preživeli koji su se vratili iz Bosne ponovo su obnovili selo koje je na popisu 1948. imalo 547 stanovnika.

Broj žitelja dostiže 1.043 na popisu 1971. ali nakon toga počinje da pada tako da ih prema podacima iz 2022. ima samo 482, manje nego posle Drugog svetskog rata.

Izvor: Fejsbuk stranica Robert Čoban