Регионални ученици Теодора Мерона

Срби су шокирани одлукама Хашког трибунала коjима су сваке одговорности због убиjања Срба ослобођени Готовина, Маркач и Рамуш Харадинаj, иако су већ годинама сведоци оваквих и сличних одлука у Хрватскоj, Босни, чак и Србиjи

Хашки трибунал, ту од почетка нема дилеме, основан jе са идеjом да потврди фалсификовану историjу о узроцима коjи су довели до смртног ропца државе Југославиjе. Зна се и чиjа jе то идеjа, ко jе дао први новац, ко све ово време издваjа наjвише новца да та антисрпска политичка инквизициjа живи. Монструм у Хагу годинама гута Србе коjе му приносе српски властодршци, све надаjући се да ће им то у нечему помоћи, да ће и следећи мандат задржати власт, да ће се допасти Бриселу, Вашингтону или Берлину… и таj посао приводи се краjу. Остало jе да Караџић и Младић попиjу своjу порциjу од по тридесетак година робиjе (могао бих да се кладим на ову броjку) и да у образложењу тих пресуда, а то jе у овоj причи изузетно важно, Трибунал Србима залепи етикету геноцидности.

ИНКВИЗИЦИЈА „МЕКША“ ОД ТРИБУНАЛА

Књига ће после тога бити склопљена, Трибунал распуштен, а хрватски, бошњачки, шиптарски… историчари обjављиваће уџбенике са прекроjеном историjом у коjима ће све бити црно-бело; Срби монструми, растурачи Југославиjе, агресори, вековни тлачитељи малих народа, а други, чиjа jе стварна историjа прошла кроз шињеле аустроугарске солдатеске, елитне формациjе Хитлерове армаде, уздрмала темеље државе за чиjе су рушење оптужени само Срби, витлаће пресудама Хашког трибунала као страницама jеванђеља. Хаг jе Србе изjедначио са псима луталицама, легализовао њихово убиjање, закуцао их на стуб срама. Више jе правде и човечности било у средњовековноj инквизициjи него у Хашком трибуналу. Равнамо ли се по броjу осуђених у Нирнбергу и Хагу, Срби су већи злочинци од Хитлерових нациста. Само цивилизациjски помак коjи jе у међувремену из англосаксонског правосуђа елиминисао смртну казну, оставио jе у животу српске генерале: Павковића, Лазаревића, Ђорђевића, Мркшића, Симића, Милошевића… на десетине Срба са нижим официрским и подофицирским чиновима, политичаре, Биљану Плавшић, Момчила Краjишника, Милана Мартића, Милана Бабића… Што се Слободана Милошевића тиче ту jе природна смрт (ако jе природна) била бржа од Теодора Мерона. Али, ниjе само Хашки трибунал према Србима такав какав jе. Имали смо ми све ове године, и jош увек имамо, на десетине „хашких пресуда“ изван Хага, чак и у Београду, и нико се ниjе побунио, посебно против Хрватске коjа jе, са таквим суђењима, пресудама и односом према Србима, добила чланску карту за ЕУ. Средином децембра 1991. године припадници Хрватске воjске (Д. Лесковар, И. Гргић, Ж. Белина, и З. Плесец) у униформама ХВ, са службеним наоружањем, упадаjу у кућу српске породице Милеуснић, у Новскоj. Из обести, пало им на памет да мало убиjаjу, рафалима пресецаjу Горанку и Веру Милеуснић, те њихову комшиницу Блаженку Слабак. Глава породице, Петар Милеуснић, тешко jе рањен, али успева да се спасе скоком кроз прозор. Монструми су ухваћени, признаjу да су пуцали и Воjни суд у Загребу покреће поступак. Убрзо су на истоj инстанци ослобођени. У образложењу се каже да су убице „били револтирани сликама пада Вуковара“, па стога не могу да одговараjу. Уосталом, ишли су да ликвидираjу jедну српску породицу, а то jе у Хрватскоj пожељно, дозвољено и некажњиво. Осамнаест година касниjе, у лето 2009. године, Жупаниjско државно одвjетништво у Сиску иницира поступак против гореспоменутих убица (Лесковар jе у међувремену умро) оптужуjући их за ратни злочин против цивилног становништва. Отвара се процес коjи jе окончан годину дана касниjе, пресудом коjа jе раме уз раме са оном Теодора Мерона, у случаjу Готовина-Маркач, с том разликом што jе Мерон успео да се контролише у образложењу. Судиjа Жупаниjског суда у Сиску Сњежана Мркоци ниjе. Она jе убице ослободила, а у образложењу пресуде навела:„Жао ми jе што морам судити нашим воjницима за злочине за коjе смо били навикли да их jе починила друга страна, поготово у дане кад палимо свиjеће за Вуковар“. Судиjа Сњежана Мркоци и данас ради исти посао, jедна jе од наjцењениjих jавних личности у Сисачко-мославачкоj жупаниjи.

АРХИВЕ ХРВАТСКОГ ПРАВОСУЂА

Краjем 2002. године, Судско виjеће Жупаниjског суда у Сплиту, са судиjом Славком Лозином као председаваjућим, jедногласно jе донело ослобађаjућу пресуду за осморицу бивших воjних полицаjаца оптужених за ратни злочин над цивилима у сплитскоj Лори. Петорица су били присутни: Анђелко Ботић, Анте Гудић, Емилио Бунгур, Давор Банић и Тончи Вркић, и одмах су пуштени на слободу уз аплаузе и љубљења са адвокатима, родбином и приjатељима. За троjицом одбеглих: Миљенком Баjићем, Томиславом Дуићем и Јосипом Бикићем, судиjа Лозина поништио jе потерницу. Судиjа у Госпићу Бранко Милановић jе осудио Србина Светозара Карана на 13 година затвора, а у образложењу пресуде написао:„Оптужени са своjим прецима и Османлиjама већ 500 година врши геноцид над Хрватима“. Исти таj Милановић пустио jе из затвора, 2007. године, на jедномесечно одсуство Винка Будишу, осуђеног због убиства 19-годишњег Миленка Ђекића, Србина из Сплита. Будиша jе несрећном младићу пуцао у потиљак и уместо примерене казне добио само четири године и jеданаест месеци затвора. Одавно jе на слободи. Милановић jе нашао начина да награди Будишу тако што му jе одобрио jедномесечни боравак на слободи, рекавши у образложењу да то чини како би осуђеник био са своjом кћерком коjа иначе живи у Америци, а у Хрватску долази на одмор. Стотине оваквих и сличних судских пресуда можете пронаћи у архивама хрватског правосуђа и увек су Срби основни мотив – као „злочинци“ или жртве. Многе од тих пресуда изазиваjу чак и смех, упркос мукама оних коjих се то тиче. Тако су Срби осуђивани због малтретирања хрватских крава, угрожавања сигурности Хрвата физичким насртаjима и претњама, изазивања несигурности међу хрватским
пучанством…
Борислава Микелића, своjевремено генералног директора петрињског „Гавриловића“, суд у Сиску осудио jе на 20 година робиjе са образложењем да jе исти протеривао Хрвате из Петриње, да се у тоj работи служио свим и свачим укључуjући и тенкове, а виђен jе, по тврдњама „сведока“, да вири из jедног од њих. Они коjи знаjу како Микелић изгледа могли су само да се насмеjу, пошто jе човек таквих габарита да се ни случаjно, ни уз велику муку, ни уз помоћ других, не може увући у тенк. Можда после jедногодишње диjете. Пре неколико месеци, после броjних опструкциjа коjе су ишле до самог врха хрватске државе, Микелић jе успео да обори пресуду и данас jе потпуно слободан човек. Пре два месеца Врховни суд Хрватске осудио jе Михаjла Храстова, хрватског воjника из Карловца, на четири године затвора због ликвидациjе 13 припадника ТО српске националности на Коранском мосту 1991. године. Дакле, живот jедног убиjеног Србина вреди око три месеца затвора. Да jе убио медведа, у Хрватскоj заштићену врсту, Храстов би робиjао пет година. Такође ове године у Загребу су изречене пресуде за ратне злочине хрватских воjника у логору „Керестинец“ код Загреба. Тамо су доводили Србе и Српкиње из града, мучили их, силовали, сексуално се иживљавали над њима и на краjу убиjали. Сви оптужени, а било их jе пет, добили су укупно осам година затвора. Почетком децембра, ове године, пре неки дан, суд у Загребу одбио jе тужбу Јована Гркинића из Сплита, поднету против Жељка Керума, због ширења верске и националне мржње. Сећате се, то су оне Керумове изjаве против Срба, изговорене у два наврата на ХТВ-у. Суд сматра да jе то у реду.

СЛЕДБЕНИЦИ

У Бих Судови у Босни и Херцеговини истичу се по ослобађаjућим пресудама тамошњим Бошњацима, муслиманима, за злочине над Србима, док истовремено имаjу праву утрку у томе коjи ће од њих, онаj у Сараjеву, Тузли, Зеници, одрезати већу казну кад се пред Судским већем нађе неки Србин. Један од драстичних примера jе случаj Самира Беjтића, припадника Десете брдске бригаде Армиjе БиХ оптуженог за тешке ратне злочине над Србима, на локалитету Казани, у Сараjеву, jедном од наjстрашниjих губилишта и мучилишта над Србима у БиХ. Упркос броjним сведоцима ослобођен jе у два наврата и то на Врховном суду БиХ. Варате се ако мислите да Теодор Мерон има ученике и следбенике само по Хрватскоj и Босни. Има тога и у Србиjи. Веће за ратне злочине Апелационог суда у Београду оборило jе ове године првостепену ослобађаjућу одлуку Вишег суда и осудило на годину дана затвора Србина Перицу Ђаковића, из Медака, у Лици, зато што jе 8. септембра 1991. године тукао по табанима jедног заробљеног хрватског воjника. Добро сте прочитали, управо тако. Ђаковић jе за то табанање (коjе узгред ниjе потврдио чак ни онаj што jе наводно добио батине) у Београду проглашен ратним злочинцем. И чему онда чуђење над одлукама у Хагу?

Пише: Ратко Дмитровић