Ratni zločin silovanjem po hrvatskom modelu (2)

U tekstu pod istim naslovom, objavljenom na ovim stranicama pre osam dana, napisao sam da su u poslednjih pola godine, po istom modelu, podignute i dve optužnice protiv dvojice pripadnika SVK, što je privuklo pažnju čitalaca uz molbu da i tim slučajevima posvetim jednu kolumnu, što i činim ovom prilikom.

Piše: Savo Štrbac

Жupanijsko državno odvetništvo u Splitu 27. novembra 2025. na službenoj internetskoj stranci DORH-a objavljuje dva saopštenja, u kojima se navodi da su, nakon sprovedene istrage, podigli dve optužnice protiv dva pripadnika SVK zbog krivičnog dela ratnog zločina silovanjem, s predlogom da im se sudi u odsustvu, jer se od avgusta 1995. kriju u Srbiji.

Prvi (1970) se tereti da je u prvoj polovini 1992, u privremeno okupiranom selu na području Promine “s još šest naoružanih pripadnika iste srpske paravojne jedinice došao u kuću žrtve, tada maloletne ženske osobe, gde su je okrivljeni i ostali pripadnici srpske paravojne jedinice silovali”.

Ratni zločin silovanjem po hrvatskom modelu

Drugi (1967) se tereti da je tokom 1993, u privremeno okupiranim selima na području Promine “više puta silovao tada maloletnu žensku osobu te da je krajem 1993. zajedno s više naoružanih pripadnika srpskih paravojnih postrojbi fizički zlostavljao tri žrtve, pri čemu su dve žrtve silovali”.

Skoro svi hrvatski mediji su propratili podizanje ovih optužnica i otkrili imena optuženih, prvi se zove Nenad P. a drugi Жeljko C., oba iz Razvođa, ali ne i ime oštećene, iako je u pitanju ista osoba u oba slučaja, koja se, po “Veritasovim” saznanjima, zove Жeljka I. iz Suknovaca.

“Kad su JNA i srpske paravojne jedinice okupirale sela u opštini Promina, većina građana hrvatske nacionalnosti je prognana. Moja majka, braća i ja nismo išli nigde. A čim su pripadnici JNA i srpskih paravojnih jedinica ušli u selo, počeli su pljačkati i paliti kuće te maltretirati preostalo malobrojno hrvatsko stanovništvo. Pripadnici srpskih paravojnih jedinica su uhapsili jednog od moje braće i zatvorili ga u kninskom zatvoru, tako da smo majka, drugi brat i ja u kući ostali sami. Tog jednog dana kasno naveče u kuću su nam ušli odeveni i naoružani pripadnici srpskih paravojnih jedinica. Bilo ih je sedam. Neki su pričali ekavicom pa sam zaključila da su iz Srbije, a neki ijekavicom pa su to verovatno bili domaći Srbi iz prominskih sela. Među njima bio je i Nenad P. Po ulasku u kuću odmah su izbacili majku i brata van. Ostala sam sama s njih sedmoricom. Silovali su me, jedan po jedan. Među njima i Nenad, kojeg poznajem jako dobro”, prenose hrvatski mediji potresnu priču oštećene Жeljke I., čiji nastavak se nalazi u drugoj optužnici:

“Po odlasku iz Suknovaca u Lukar u martu 1993, uselili smo u kuću jednog Hrvata, koji je svoj dom napustio, gde smo se obratili za pomoć pripadnicima Unprofora, očekujući da će nas oni zaštititi. Ali uprkos tome, pripadnik srpskih paravojnih jedinica Жeljko C. iz Razvođa silovao me petnaestak puta. Jednom je srpska vojska uhapsila veći broj Hrvata i sve ih zatvorila u fabriku ‘Sintal’ u Oklaju, tako da smo majka, brat i ja bili zatvoreni s ostalima. U toj fabrici su potom srpski vojnici prvo silovali moju majku, a onda i mene. Među njima je bio i taj Жeljko C.”

U međuvremenu sam izvršio i uvid u originalnu optužnicu protiv Nenada P., u kojoj je delo opisano još stravičnije, slikovitije i perverznije. I kad normalan čovek sve to pročita, može samo zaključiti da su Nenad P. i Жeljko C. monstrumi koji su zaslužili najtežu moguću kaznu. A i to je malo.

Međutim, priča ima i naličje. Pročitavši u medijima šta se Nenadu P. i Жeljku C. stavlja na teret, samoinicijativno mi se javio njihov komšija Boško P.,  koji tvrdi da odlično poznaje aktere – i oštećenu i optužene.

Boško je i pre rata radio kao inkasant za vodu u prominskim selima i nema porodice koju nije poznavao. Boško P, Nenad P. i Жeljko C. su iz Razvođa, u kojem su živeli mešano i Srbi i Hrvati, a oštećena Жeljka I. je iz susednog sela Suknovci, u kojem su živeli pretežno Hrvati. Ljudi iz ta dva sela  družili cu se na ispaši stoke, išli u istu školu i često jedni protiv drugih igrali fudbal.

Жeljka je živela s majkom Lucom i dva brata Жeljkom i Nedjeljkom. Njen otac Ivan, izuzetno dobar čovek, je dugo radio u Nemačkoj, ali je umro pred rat. Luca je bila dosta agresivna, stalno se svađala i tukla s komšijama. Jednom ju je u nekoj svađi komšija Hrvat Marko A. udario kamenom pločom u glavu. Lucin mlađi sin Nedjeljko je početkom rata dospeo u  kninski zatvor, i umesto da ide u razmenu, vratio se u selo kod majke, gde je nekoliko dana kasnije sačekao Marka A. i ubio  ga nekom željeznom šipkom, a zatim pobegao na hrvatsku stranu.

Boško je u februaru 1992. u svom selu susreo Lucu, koja mu se plačući požalila da su joj neki srpski vojnici ukrali konja, kravu i jednu kuću zapalili, a  deca da se kriju u šumi, pa ju je pozvao da se s decom i s preostalim blagom presesli kod njega, rekavši joj: “Kako bude meni, tako će biti i tebi i tvojoj deci.”

Luca je prihvatila Boškov poziv, i s oboje dece, kravom i 16 ovaca, preselila se kod njega, gde je ostala sve do aprila 1995. Za to vreme ni nju ni njenu decu niko nije dirao. Jedino su njemu Srbi prigovarali što štiti “ustaše”. Lucin sin Жeljko pre rata je iz neke puške, koju je sam napravio,  sebi izbio oko, zbog čega je dospeo u šibensku bolnicu, odakle je pobegao natrag u selo. Zbog toga  je bio nesposoban za vojsku i kod Boška se normalno ponašao. Ni sa Жeljkom nije bilo problema – u školu nije išla, ponekad je čuvala ovce, a najviše se družila sa jednom devojčicom iz Oklaja, njenog uzrasta, takođe Hrvaticom, koja se “sklonila” u njihovo selo kod kuma Srbina Drage P. Жeljka je jednom, uz pomoć Unprofora, putovala na nekoliko dana kod sestre Marine S. u Zadar. Luca je nekoliko puta spomenula da joj je sin Nedjeljko u Gospiću, po čemu je zaključio da je u zatvoru zbog ubistva Marka A.

U aprilu 1995. Luca se s decom preselila u Lukar i uselila u jednu praznu hrvatsku kuću u neposrednoj blizini kampa Unprofora iz  kenijskog kontingenta. Kada ih je posetio, u kući je zatekao i jednog Kenijca u prisnim scenama sa Жeljkom (“češkala ga po leđima”).  Luca i njena deca, Жeljka i Жeljko ostali su u Lukaru i kad je počela “Oluja”, dok  je Boško sa svojom familijom izbegao u Srbiju.

Boško je,  prvi put posle “Oluje”, 2002. posetio zavičaj. Svoju kuću zatekao je zapaljenu i opljačkanu. Navratio je i u Suknovce kod Luce, koja ga je vrlo srdačno dočekala i od koje je doznao da se Жeljka bila udala negde u Ravne Kotare, od tog muža je pobegla i u to vreme živela u Razvođu s jednim mnogo strajiim čovekom po nadimku Жućo, dok mu sinove nije ni pominjala. Godinu dana kasnije, prilikom druge posete zavičaju,  doznaje da je Жeljko podmetnuo neku eksplozivnu napravu u vinograd  pok. Marka A., koja je ranila Markovig sina Bracu,  nakon čega je i Жeljko smešten u duševnu bolnicu na Ugljanu.

Poznato mu je i da je Luca u međuvremenu umrla. Umro je i Жeljkin muž Жućo, a nije mu poznato gde su trenutno Жeljka i brat joj Nedjeljko. Boško tvrdi da Nenad, koji je u to vreme već bio i oženjen, nije imao nikakav kontakt sa Жeljkom, a da  mu se Жeljko C. sam pohvalio da se zabavljao sa Жeljkom.

Ko god čuje Boškovu priču, mora posunjati u istinitost Жeljkine verzije događaja, na kojoj tužilac temelji opravdanu sumnju, potrebnu za optuženje, uz “nategnuti” zaključak da Жeljkinu verziju potkrepljuje i nekoliko svedoka, koji su je  čuli od njene pok majke Luce i brata Жeljka, nasposobnog za svedočenje (i za vojsku).

A Boška P., jedinog dostupnog relevantnog svedoka, koji se sam nudi, niko neće ni da sasluša, iako često odlazi u Hrvatsku i redovno ga privode i ispituju za sve ostale događeje iz ratnog perioda?!

Posle Boškovog  iskaza nema slučaja, nema optužbe, nema ništa, osim gole konstrukcije neke nesrećne žene iz još nesrećnije porodice, koja je iskoristla situaciju da u životu nešto, makar i na kvarno, dobije trajno, kao što je mesečna doživotna renta. A šta je sa opuženima, protiv kojih je određen i  istražni zatvor i  raspisane međunarodne i evropske poternice, i njihovim porodicama? O tome Жeljka i ne mora da vodi računa, ali bi i te kako trebalo da o tome  vode računa tužilac i sudije koje su nedavno potvrdile pomenute optužnice..

Obe optužnice potpisuje državni odvetnik (tužalac) Zvonko Ivić, poreklom iz komšiluka stranaka, za kojeg mi insajderi kažu da mu se, zbog ovih  i sličnih optužnica, kolege – i tužioci i sudije – podsmehuju, što je potpuno razumljivo. Ali nije razumljivo zašto mu te iste kolege potvrđuju ovakve nebulozne konstrukcije.

Izvor: VERITAS / Politika, štampano izdanje, 01.06.2026.