Ратна стаза Зековића с Романије

Ратна историја Јована Зековића (1892–1983), сва је прилика, нема упоредиву. Прошао је 50 држава и половину сјеверне хемисфере да би се о Васкрсу 1918. обрео са српском војском на Солунском фронту, и дочекао да још дуго поживи у слободи некад поробљене отаџбине.

Титов исписник je пет година пред крај свог овоземаљског вијека (1978) свом сину Млађену, који данас живи у Чачку, у магнетофон до појединости опричао како све то бјеше.

Ево нечега од тог, скоро невјероватног, збитија…

Младог сељачића из Бјелосављевића на обронцима Романије у данашњој општини Соколац, царске власти раселиле су послије атентата на Фердинанда у Српску Крајину, као и многе завичајце да би их што више одвојили од Србије. Допао је у Кључ неком домаћину као избјеглица, а овај имао сина који је позван у ћесарску војску па подметне Јована умјесто својега.

Тако се Романијац послије обуке код Будимпеште створио на фронту у Галицији, у боју против руске војске. Ту је, са другаром и земљаком Душаном Велетићем од Калиновика, ријешио да пребјегне Русима, једне ноћи 1916. уочи Лучиндана и срећа их погледа да прођу.

– Удесило се да смо са руским сељацима, гдје смо послије распоређени, успоставили пријатељство, а мене дају код црквеног клисара, брачном пару без дјеце. Због поштеног обављања сеоских послова много су ме завољели… У кући се није смјело пушити, а на зиду је било много икона светаца. Једном, оду клисар и жена у цркву, а ја останем сам и ријешим да запалим цигару. Гледају ме свеци са зида, а ја се попнем на столицу и све иконе окренем према зиду. Стигне клисарева жена, види ме да пушим и иконе окренуте, много се наљути и грди ме. Скочим на столицу и вратим како су биле. Увече стиже газда. Жена му рече шта сам учинио, а он се слатко насмијао. Кад сам од њих одлазио, дуго су плакали – казивао је Јован Зековић.

Онда су их позвали у логорашку бараку и окупили у Српску добровољачку дивизију, којом је командовао пуковник Стеван Хаџић.

“ Посебно сам у тој бараци запамтио Саву Боровину из Долова код Сокоца, по дивовској снази, огроман човјек, у цијелој царској Русији нису за њега могли наћи одијело, па је носио цивилно. Погинуо је на Добруџи у борби с Бугарима. Нашли смо Сава у рову мртва, а око њега 12 мртвих Бугара…

Из логора смо кренули на ратиште, дио пјешице, други возом. У Кијеву смо се састали са официрима који су дошли са Крфа, одатле возом до Одесе. Униформе и оружје добили смо одмах, 11. фебруара, по наредби цара Николаја…“

Послије крвавих борби на Добруџи српска дивизија се повукла преко Одесе у позадину и у јануару 1917. стигла у Вознесењск. Ускоро почиње Октобарска револуција, а Срби и остали земљаци из непрегледне царевине крећу свако својим путем. Једни су приступили Црвеној армији, други нашли посао и остали, трећи побјегли ко зна којима богазима, а дио, Јованов, запутио се на Солунски фронт.

У Полтаву су путујући непрегледном равницом приспјели 19. новембра 1917. Одатле у Курск, па у Тулу и Москву. У Волгород стижу 16. јануара 1918. („На том путу имали смо војну пратњу. Два ешалона кретала су се истовремено по двоструком колосијеку, један поред другог, то су били војници бољшевици”).

Слиједе Омск, Николајевски, Краснојарск и Иркутск гдје су прозори воза били оковани у лед, 5. фебруара прелазе у Манџурију, а дан касније у Харбин гдје је просјечна температура у то доба нижа од 20 степени Целзијусових.

“ У мјесту Ташицјон, на путу кроз јапанску Манџурију дође кратки одмор уз гријање поред ватре на отвореном. Били смо на крају издржљивости, на станици Вафадјан узалуд су горјеле ватре, од умора нико није ни помислио да изађе из вагона “

У Дајрану су их, 9. фебруара, постројили јапански официри („Педантни, углађени”) и укрцали на енглеску лађу „Аксион”. („Завладало је огромно весеље, многи су на јапанском усхићено викали ’Бонзај Нипон’, живио Јапан”).

“ Након три мјесеца вожње у вагонима, прешли смо у лађе. За само 15 дана дошли смо из Сибира, гдје је било минус 50, у Тихи океан на плус 50 степени. Прва лука била је Сингапур, друга Коломбо и послије три седмице на лађи, стигли смо у Суец, марта 1918. Послије су нас, на Средоземном мору, пратили велики и снажни таласи, а у логор Микра код Солуна стигли смо пред православни Васкрс.

Наш трећи пук распоређен је у Вардарску дивизију, напредовали смо преко Кавадараца, Велеса, Кочана, Штипа… Краљ Петар је често ишао кроз ровове и соколио војнике. Када ти стави руке на раме, одмах би полетио на непријатељски бункер, па макар погинуо. “

То је био завршни јуриш за слободу поробљене отаџбине.

Пет љета од одласка из завичајног села Јован је поново крочио на своју Романију у кућу рођене тетке која му рече: „Бог ти помогао војниче, одакле идеш?”. Није га препознао ни стриц Ђорђе Зековић, рекавши на сусрету: „Одакле си, мора да си издалека?”. Стрика је исправила Јованова родица Савка, долазећи из друге собе, раширених руку: „Благо мени, ево нашег Јована”, рече и загрли великог ратника.

Извор: Васељенска ТВ / Катера Њуз