Spasavajmo latinicu

U Srbiji je, izgleda, i dalje na snazi odluka Austro-Ugarske komande, iz 1916. godine o zabrani upotrebe ćirilice i uvođenju latinice

Ratko Dmitrović

Pokušajte u današnjoj Srbiji da uradite bilo šta na tragu očuvanja tradicije, kontinuiteta, nacionalnog jedinstva i simbolike… od jednog dela javnosti i onoga što sebe zove intelektualnom elitom (drugosrbijanskom, doduše) doživećete uvrede i omalovažavanja. Polazeći od istine da je ćirilica kao pismo Srba, većinskog naroda u Srbiji, ugrožena, odgurnuta na marginu, mi u „Večernjim novostima“ i kolege u „Politici“ izašli smo s idejom da nas država oslobodi poreza na dodatu vrednost (PDV) jer od devet dnevnih listova u Beogradu samo se „Novosti“ i „Politika“ štampaju na ćirilici.

E, nećete majci, povikaše delije sa grudobrana „liberalne Srbije“ i tako dobismo kampanju koja se, gle čuda, zasniva na postavci da latinicu u Srbiji valja braniti od raspojasanih srpskih nacionalista.

Jedna krajnje racionalna ideja označena je kao udar na ravnopravnost dva pisma, napad na latinicu, urušavanje prava manjine, pri čemu niko ne objašnjava u kakvoj je to latinica manjini ako 70 odsto Srbije koristi baš latinicu.

U Beogradu, nažalost ništa bolje nije u Vranju, Užicu, Somboru, Loznici, latinica je potisnula ćirilicu u okvir 70:30. Ćirilica je u Srbiji apsolutno marginalizovana, oklevetana kao simbol nazadne, antievropske politike, postala predmet sprdnje.

U Srbiji je – sve upućuje na ovu žalosnu činjenicu – još uvek na snazi odluka generalnog guvernmana „Srbija“, Austro-Ugarske, iz 12. 6. 1916. o zabrani upotrebe ćirilice koja ima da bude zamenjena latinicom. Oko dvadeset odsto stanovnika Srbije ne poštuje spomenutu odluku, ali iz dana u dan taj procenat opada. Za tridesetak godina ćirilica u Srbiji moći će da se vidi eventualno na dvojezičnim tablama na državnim zgradama.

I u „Novostima“ i u „Politici“, ako nas tada bude bilo.

Država Srbija je, istina, donela jasne zakonske mehanizme koji određuju poziciju i upotrebu nacionalnog pisma, ćirilice, ali šta to vredi kad se država ne drži sopstvenih zakona; ćirilicu upotrebljava samo kad to zaista mora da se čini, neretko praveći „propuste“ koji se ispravljaju zahvaljujući upornosti ljudi kojima nije mrsko da se biju sa vetrenjačama.

U Srbiji nijedna od četiri privatne televizije s nacionalnom pokrivenošću ne koristi ćirilicu. Ni slova. Slučajno?

Osamdeset odsto od 25 TV-stanica sa tzv. regionalnom dozvolom emitovanja, uopšte ne koristi ćirilicu. Niko ih i ne opominje zbog toga.

Možda nema nikakve veze s ovom pričom, možda je slučajno, desilo se, omaklo se, ali o Kosovu, pregovorima s Prištinom, ponašanju međunarodne zajednice prema problemu, životu Srba u tom delu otete srpske pokrajine od svih beogradskih dnevnih listova kontinuirano pišu još samo „Večernje novosti“ i „Politika“. Dakle, mi koji se štampamo na ćirilici. Iznosim ovaj podatak tek da stvari budu malo jasnije.

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović