Ratko Dmitrović: Mamić se samo malo zaneo, ponelo ga opšte raspoloženje prema Srbima u Hrvatskoj

Zdravku Mamiću je trebalo manje od dva minuta da narodu hrvatskom, i ostalima u Regionu, pokaže kako iznutra izgleda semenka iz koje izbijaju mržnja, netrpeljivost, nacionalna isključivost, prezir, fašizam…Ono što se nisu usuđivali javno da kažu najekstremniji kerberi Franje Tuđmana, još tamo početkom devedesetih, izgovorio je marta meseca 2013. godine predsednik NK Dinamo, Zdravko Mamić. Ali, Mamić je budala, šizofreničar, manijakalni egocentrik, pocepana ličnost čiji se delovi tek s vremena na vreme skupe u celinu… pokušavaju da ga brane oni kojima je simpatičan. Drugi, i njima je simpatičan, kažu kako Mamićev govor istina nije prikladan, uvredljiv je, antiepropski, ali Jovanović je, tvrde oni,  sve to zaslužio.

Za neupućene, Jovanović je ministar obrazovanja u Vladi Hrvatske na čiju adresu je Mamić ispostavio hrpu uvreda satkanih od mržnje. Prema Jovanoviću lično a prema Srbima kolektivno. I tu na scenu izbija licemerje hrvatske javnosti; Mamića su osudili svi od kojih se to u ovakvoj situaciji i  očekivalo: predsednik države, Josipović; predsednik Vlade, Milanović; predsednik Sabora, Josip Leko; ministri, Nogometni savez Hrvatske, Hrvatski olimpijski odbor…I to je dobro. Mamić je završio u zatvoru, što je isto tako dobro. Ali…Uvek u hrvatsko/srpskim odnosima postoji neko ali.

Šta je to Mamić uradio novo što hrvatskoj javnosti nije poznato, nije do sada bilo tolerisano a bogamni i opštepozdravljeno. Pre Zdravka Mamića otvoreno mržnju prema Srbima- u ovoj Hrvatskoj  u kojoj odavno nema Franje Tuđmana-iskazivali su mnogi iz političkog, kulturnog i javnog života države Hrvatske. I nikom ništa. Kerum (gradonačelnik Splita) kazao je u dva navrata, oba puta na Prvom programu Hrvatske televizije, da nikada ne bi dao kćerku za Srbina jer „zna se ko su i kakvi su Srbi“. Umesto osuda gore navedenih (i njihovih prethodnika) uz reagovanje države za širenje mržnje i nacionalne netrpeljivosti, Kerum je postao još ugledniji građanin Hrvatske. Splita i Dalmacije svakako.

Svojevremeno je Ante Đapić, poznati hrvatski parlamentarac, doskora vođa Hrvatske stranke prava, rekao da su Srbi u Hrvatskoj sanitarni problem što je, složićemo se, veća uvreda od Kerumove i Mamićeve zajedno, pa mu niko nije kazao ni da se pomeri levo ili desno.

Ruža Tomašić, Bosanka, rođena u jednom selu kod Maglaja, sredinom osamdesetih otišla je iz Slavonije u Kanadu, odakle se na poziv Tuđmana vratila u Hrvatsku, 1992. godine, učlanivši se u proustašku Hrvatsku stranku prava, nedavno je osnovala „HSP Ante Starčević“, sve ove godine istupa sa pozicije širenja mržnje prema Srbima kao narodu. To joj je politička platforma. I nikom ništa. Eno je u Saboru. Pre dva dana izjavila je u Slatini. „Hrvatska je država za Hrvate, ostali su gosti“ i dodala da je u Hrvatskoj ipak zavladala sloboda jer lopovu možeš reći da je lopov a četniku da je četnik.

Hoću da kažem kako se Mamić samo zaneo; videvši da je iskazivanje mržnje prema Srbima u Hrvatskoj sastavni deo društvenog života kazao je šta misli. Nije mu prvi put, bilo je toga i ranije pa se čovek, sa punim pravom pita, otkud baš sada takva cika i dreka, od Josipovića do Milanovića, na reči koje se u Hrvatskoj čuju svakog dana, od raznih ljudi, i čija je funkcija da podsećaju Srbe na njihovu poziciju  građana drugog reda.

Hrvatska se nalazi pred vratima Evropske unije, svi poslovi su završeni, svečani prijem je na leto i Zagrebu zaista ovih dana i meseci ne treba to antisrpsko orgijanje. Tim pre što Srba u Hrvatskoj ionako ima samo za status kućnih ljubimaca, što reče Žarko Puhovski, nisu više ni najmanja „remetilačka“ pretnja, pa je zaista budalasto i dalje nacionalnu homogenizaciju održavati skačući po ostatku  nekada konstitutivnog naroda u Hrvatskoj koji je sveden na starčad, grobove i u šipražje zarasla imanja.

Ima u ovoj priči jedna podepizoda, znakovita što bi rekli Hrvati. Jedini čovek koji  Mamića brani, napisao je i javno pismo u kojem napada ministra Jovanovića, zove se Tomislav Marčinko. Mlađi naraštaj nema pojma o kome se radi pa da podsetim; u pitanju je Hrvat iz Vojvodine, do izbijanja jugoslovenske krize, najuticajnija ličnost u novosadskim medijima, prvi komunista TV Novi Sad. I tamo je vodio borbu protiv „srbovanja i uticaja Beograda“ pa kad se ispostavilo da više ne može, otišao je u Zagreb. Danas je portparol NK Dinamo, stalni kompresor za naduvavanje antisrpske energije i kod Mamića i svuda gde je moguće.

Taj Marčinko u javnom pismu postavlja pitanje po čemu se Mamićeva dilema o Srbinu ministru obrazovanja u Hrvatskoj vladi može podvesti pod širenje mržnje i netrpeljivosti jer, kaže Marčinko, ni u Nemačkoj jedan Francuz nikada neće postati ministar obrazovanja, kao što u Srbiji, naglašava Tomica, Albanaca nikada neće dobiti resor kakav je u Hrvatskoj dobio Jovanović.

U Vladi Srbije već godinama kao ministar sedi Bošnjak, ili Musliman, ako je nekome draže, Rasim Ljajić ( po meni jedan od najboljih i svakako najpoštenijih ministara  poslednjih desetak godina u Srbiji ) čije je zaduženje  da vodi kancelariju za saradnju Srbije sa Haškim tribunalom. Po svemu, ovo je posao  neuporedivo osetljiviji od rabote na polju obrazovanja. Rasim je i taj za Srbe ovog vremena verovatno najosetljiviji posao radio časno. Ponosim se Srbijom u kojoj je Rasim Ljajić ono što jeste. Ali, Marčinko je takav kakvim se predstavlja. Da je drugačiji i danas bi živeo u Novom Sadu.

Mamića su držali u pritvoru jednu noć, pustili ga da se brani sa slobode, na suđenju (koje će on pretvoriti u spektakl, plakaće i dovoditi u sudnicu svoje „velike prijatelje, Srbe“) odrezaće mu uslovnu kaznu, plaćanje troškova suda i na tome će se okončati. Do novog Keruma, Mamića ili Ruže Tomašić.

Nisu oni ni incidenti ni devijantni slučajevi. Oni su Hrvatska, većinska Hrvatska. Samo je pitanje ko danas, nakon slučaja Mamić, ima snage da to prizna i kaže. Kao što je svojevremeno kazao Željko Kerum: „To svi u Hrvatskoj misle“.

Piše: Ratko Dmitrović

Izvor: INTERNAGAZIN

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović