Ratko Dmitrović: IZDAJA LORDANA ZAFRANOVIĆA

Niko od Hrvata nikada nije kleknuo u Jasenovcu. Lordan je neki dan rekao da je film “Zlatni rez 42-Djeca Kozare” njegovo klečanje, kao Hrvata, pred zločinom počinjenim nad Srbima.

Ceo svoj život, uz ostalo, pokušavam da objasnim Srbima da je za njih, u periodu od 1945. na ovamo, opasnija bila (i danas je) tzv. hrvatska levica nego hrvatska desnica.

I da li mi uspeva? Pa, ne baš.

Ogromna većina Srba, onih koje politika, bolje rečeno život, interesuje, u hrvatskim levičarima vide mostove između dva naroda, vide divne ljude, humaniste koji poštuju srpski narod, brane ga kad zatreba, cene njegovu prošlost…

Ništa od ovoga nije tačno. U odnosu prema Srbima i Srbiji, razlika između hrvatske levice i hrvatske desnice, ustaša, samo je u tome što levičari nisu za to da Srbe treba ubijati. Ovaj naizgled fenomen, davno sam objasnio tekstom, “Unuci Steve Krajačića, u srpskim Novostima” tekstom o paradigmatičnom, splitskom “Feral tribjunu”.. pa ako nekoga zanima…ukucajte, ima ga u beskraju interneta.

Ukratko, hrvatski levičari jesu antifašisti ali su i antisrbi. Kontradikcija? Ne, paradoksalno izgleda samo onima koji ovaj deo srpsko-hrvatske priče poznaju s nivoa enciklopedijskih definicija i frizirane istorije uglavljene između korica knjiga autora čiji su mozgovi na frekvencijama postavljenim u Drezdenu 1928. godine.

Da ne spominjem onu, “Svaki nacionalizam je opasan ali je srpski najopasniji”, koja je takođe ( i ovde će se mnogi začuditi ) samo mlaka voda, blagi odraz dubinske postavke a ona glasi, “Svaki nacionalizam je dobar i poželjan, samo je srpski opasan i protiv njega se treba boriti svim sredstvima a najefikasnije je nacionalizmom drugih naroda”. Ljuta trava na ljutu ranu, kako davno reče Ante Pavelić. Sve je dozvoljeno u borbi protiv “srpskog hegemonizma”.

I kakve sve ovo ima veze s Lordanom Zafranovićem i njegovim filmom, “Zlatni rez 42-Djeca Kozare”.
Evo kakve veze ima.

Lordanov film u Hrvatskoj najžešće su napali tzv. hrvatski levičari, hrvatski antifašisti. Pre svih novinari i publicisti. Šta im tamo smeta? Sve, ali nemaju hrabrosti za iskrenost do kraja pa tamburaju kako je Zafranović sebi dozvolio da bude instrumentalizovan od strane Aleksandra Vučića, države Srbije, Dodika, Srpske pravoslavne crkve, srpskog društva golubova visokoletača… Ukratko, Zafranović je materijalista, trebaju mu pare, za novac će uraditi sve šta od njega traže, pa je tako, kažu ideološki potomci Hebranga i Steve Krajačića, pristao da bude glasnogovornik Vučićevog režima, dobošar srpske mitomanije…tra la la.

Znaju oni vrlo dobro da Zafranović ovaj film pokušava da snimi još u vreme kada za Aleksandra Vučića nisu znali ni u bloku 45 na Novom Beogradu (tamo je rođen), ali.. kada je to hrvatske levičare interesovala istina, posebnu u priči gde ima Srba i srpske istorije. Na put koji ga je vodio do završnog kadra filma D‌jeca Kozare, Zafranović je stupio pre 40 godina, 1986. Ruku pod ruku sa scenaristom, Arsenom Diklićem. Gde sve nije bio, koga sve nije molio za novac, ali… bez uspeha. Odbijali su ga, na raznim adresama, i u Beogradu i u Zagrebu, plašeći se, tu nemam nikakvu dilemu, kadrova kakvi su oni u autobusu, iz Lordanovog filma, “Okupacija u 26 slika”.

Znači, estetika je u pitanju, jezive su im, nepodnošljive za gledanje slike kotrljajućih glava, krv koja kaplje sa noža, oči čoveka koji vidi smrt… Ne, ne, ne.. pa to vide svakoga dana u američkim filmovima.
Njima je jeziva, nepodnošljiva, svaka priča o stradanjima Srba. To ruši kompoziciju njihovog političkog vitraža.

Da ne bude nešto nedorečeno; Lordan je u Beogradu, sa scenarijem “Djeca Kozare”, tri puta odbijen na konkursu Filmskog centra Srbije, ali to ne ruši gore iznete tvrdnje i postavke. Naprotiv, osnažuje ih. Protivnici realizacije Lordanove ideje bili su oni koji ovde u Beogradu padaju na kolena, orgazmiraju pred svakim pomenom Jugoslavije, zajedničkog života, letovanja u Splitu, Istri, Dubrovniku, slikom punog meseca iznad mirnog mora oko Korčule i Brača.

Da ne dužim, hrvatski levičari odavno Lordana Zafranovića vide kao izdajnika hrvatskog naroda i hrvatstva ali su nekako uspevali da se kontrolišu i to ne izgovore. U slučaju o kojem je reč, te kontrole više nema, Zafranović se prodao Srbima, Zafranović je izdajnik.

Nikome se Zafranović nije prodao a da li je nekoga izdao?

Jeste, izdao je, i to davno, ideologiju hrvatske levice, političku postavku po kojoj su za sve loše na prostoru bivše Jugoslavije krivi Srbi, koja kaže da su Srbi lažovi, mitomani, imperijalisti, sirovi bizantinci, da je njihova crkva zločinačka, da su oni, Srbi, najveći zločinci nad malim i jadnim narodima Balkana…

Zafranović u to ne veruje i sve ovo odbacuje kao paklenu laž, odraz mržnje prema Srbima kao narodu.
Njegov stav o međusobnom odnosu Srba i Hrvata, preciznije; o odnosu Hrvata prema Srbima, živi pod nezaboravnom, večnom slikom Vilija Branta, koji u Varšavi kleči na hladnom, mokrom granitu, spomenika “Varšavskom getu” 1970. godine.

Niko od Hrvata nikada nije kleknuo u Jasenovcu. Lordan je neki dan rekao da je film “Zlatni rez 42-Djeca Kozare” njegovo klečanje, kao Hrvata, pred zločinom počinjenim nad Srbima.

A hrvatski levičari, u ovom slučaju izdvajam hrvatske novinare kao posebno aktivne, nisu Lordanu Zafranoviću, unatoč želji, naneli ni jednu, ni najmanju modricu. Samo su se dodatno razobličili. Do gole kože.

I dobili su Vilija Branta…ali za razliku od Nemaca, oni se svoga stide.

---

Izvor: Platforma H – Ratko Dmitrović

---

Više od istog autora: Kolumnisti – prijatelji – Ratko Dmitrović