fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Рат су започели Туђман и Кучан

Ко је одбио предлог Алије Изетбеговића и Кире Глигорова за опстанак Југославије. Словенија и Хрватска нису желеле ништа друго осим пуне самосталности и признања

Кучан, Изетбеговић, Туђман, Милошевић, Глигоров и Булатовић на самиту априла 1991. , Фото Танјуг
Кучан, Изетбеговић, Туђман, Милошевић, Глигоров и Булатовић на самиту априла 1991. , Фото Танјуг

Година је 1986. Свет је опчињен Халејевом кометом, уплашен катастрофом у нуклеарној електрани у Чернобиљу, збуњен „гласношћу“ Михаила Горбачова, чији је циљ била модернизација Совјетског Савеза. За ефикасним реформама и изласком из вишедимензионалне кризе трагала је и југословенска власт, али без опипљивих резултата. Земљи је претио економски суноврат, нагло је падао животни стандард, дугови су се гомилали, држава је била пред банкротом. Нефункционални државни органи са гломазном администрацијом, огрезли у бирократији, нису могли да се договоре који је излаз из постојећег стања. Реформе су биле неопходне, али све слабије и несложније руководство се опирало чувајући стечене привилегије.

И одједном, крајем септембра те године, појављује се за њих сламка спаса која је коначно ујединила и југословенско и српско, државно и партијско руководство. На волшебан начин у јавност стиже недовршен рукопис српских академика – Меморандум.

Као по команди, заборављају се сви животни, политички, економски, уставни проблеми. Месецима се цела земља бави овим документом и сви су једногласни у оцени да је његов циљ разбијање Југославије. И од тада, па надаље, све до данашњих дана, за све што се буде дешавало и водило земљу у суноврат, Србија и Срби ће бити проглашавани за главног и јединог кривца. Било да је реч о Осмој седници, распаду Савеза комуниста на ванредном 14. конгресу или улози Слободана Милошевића на састанцима председника република на којима се одлучивало о будућности земље.

А шта се заправо дешавало?

Правила југословенске игре, онако како су их одредили Тито и Партија, дефинитивно више нису била иста. На међународној сцени, све веће пукотине у Источном блоку и технолошка револуција на Западу, најављују глобалну прекомпозицију постојећег светског поретка у коме је Југославија губила значај који је имала.

Неславан крај комунистичког конгреса у београдском Сава центру, јануара 1990, био је и почетак вишепартијског система у СФРЈ.

Фрањо Туђман на првој Скупштини ХДЗ, фебруара 1990. године, каже: „Независна Држава Хрватска није била само плод квислиншке и фашистичке творевине, већ такође и израз историјских тежњи хрватскога народа.“

На парламентарним изборима у Словенији, 8. априла 1990. победила је уједињена опозиција – ДЕМОС. Тако је први пут, после 50 година, на власт дошла некомунистичка организација. Милан Кучан, дугогодишњи комунистички лидер, на истим изборима изабран је за председника Словеније.

Чувена карикатура нашег легендарног карикатуристе Ранка Гузине настала у време растурања СФРЈ
Чувена карикатура нашег легендарног карикатуристе Ранка Гузине настала у време растурања СФРЈ

У мају на изборима у Хрватској побеђује ХДЗ на челу са Туђманом. Крајем године усваја се нови устав којим се Република Хрватска дефинише као „национална држава хрватскога народа“. Срби, као конститутивни народ у дотадашњем уставу, постају национална мањина.

На Косову се расписује илегални референдум и неуставно се проглашава Косово и Метохије за републику. Скупштина Србије 5. јула 1990. распушта Скупштину АП Косово, због њених противуставних и незаконитих одлука.

Српски народ у Крајини, на референдуму 19. августа, са више од 90 одсто гласова, изјашњава се за аутономију овог региона у Хрватској. Српско национално вијеће је 1. октобра прогласило Српску аутономну област Крајина.

У Хрватској и Босни и Херцеговини ври. Политичка нестабилност, све учесталији сукоби и свађе руководстава преносе се на свакодневни живот грађана. У свим деловима Југославије. Питање – да ли ће бити рата, све се више осећало у ваздуху.

Председништво СФРЈ, у проширеном саставу са челним људима република, стално заседа. Стари и новонастали проблеми се не решавају, само се додатно компликују. Као што је то често у политици, причало се једно, а радило нешто сасвим друго. Иза прича о демократији и реформама криле су се углавном државотворне тежње, инспирисане разним митовима прошлости.

Као могућност изласка из ове пат-позиције предлаже се (Милан Кучан и Фрањо Туђман) да се одржи серија састанака председника свих шест југословенских република, уз образложење да ће се до споразума лакше доћи у кругу мањег броја људи који су истовремено способни да реализују договорена решења.

Први састанак одржан је у Сплиту 28. марта 1991. а последњи у вили „Стојчевац“ код Сарајева 6. јуна 1991.,године.

У међувремену долази до великих и тешких оружаних сукоба, најпре у Пакрацу, потом у рејону Плитвичких језера, затим у Боровом Селу. Словенија је незадрживо ишла према самосталности, а у Хрватској је 19. маја одржан референдум о самосталности.

Због свега овог сарајевски састанак председника република добија изузетан значај. На дневном реду био је заједнички предлог Алије Изетбеговића и Кире Глигорова – „Платформа о будућој југословенској заједници“. Био је то механички компромис федералних и конфедералних решења, „да суверене републике формирају државну заједницу која би имала међународно-правни субјективитет, иако би изворни субјективитет припадао републикама“.

Предлог је предвиђао и рок за реализацију – од једне до пет година. То је било врло значајно јер се тако одлагала реализација већ донесених одлука о проглашењу независности неких република и, што је у том тренутку било најважније, одлагало је оружане сукобе који су висили у ваздуху.

Поделе међу председницима су биле видљиве, упркос "присности" са којом су излазили у јавност
Поделе међу председницима су биле видљиве, упркос „присности“ са којом су излазили у јавност

Документ публикован у јавности добија оправдан значај последње шансе за опстанак Југославије. Било је више него јасно да ће онај ко не прихвати овакав компромис сносити одговорност за крвави расплет који је био на прагу.

Момир Булатовић у књизи „Правила понашања“, на основу стенограмских бележака са овог скупа, пише:

„Очекивало се да документ глатко одбијемо предсједник Милошевић и ја, јер су то већ урадили српски чланови Предсједништва БиХ, гласајући против на сједници на којој је предлог утврђиван… На састанку, послије уводних образложења, први се изјаснио Туђман. Рекао је да овај документ полази од суверености република, чему Хрватска тежи, те је стога за њега прихватљив. Тражио је да се одмах изјасне Милошевић и Булатовић, јер ако су они (видјело се да то очекује) против, онда је боље да се не губи вријеме. Када је Милошевић прихватио Платформу (‘као добру основу за даљи рад’), Туђману није остало ништа друго него да, накнадно, повуче свој претходно дати пристанак. Овдје се уопште није радило о постизању споразума, већ само о лоцирању кривице за његов изостанак. Словенија и Хрватска нису жељеле ништа друго осим пуне самосталности и међународног признања.“

Момир Булатовић
Момир Булатовић

Петнаест дана после састанка у Сарајеву, 21. јуна 1991. Џејмс Бејкер, државни секретар САД – „подржао је демократску и јединствену Југославију, до које ће се доћи кроз споразум“. Посебно је нагласио да Америка неће признати једностране сецесионистичке одлуке, што се односило на одлуке Словеније и Хрватске о издвајању из Југославије.

„Као посљедица тако недвосмисленог става најмоћније државе на свијету, Савезно извршно вијеће (предсједник Анте Марковић), у којем су били министри из Словеније и Хрватске, 26. јуна је оцијенило да су одлуке о независности Словеније и Хрватске незаконите. Оно је оцијенило да се мора испоштовати јединствен режим заштите спољних граница и наредило је ЈНА и савезном МУП-у да спроведу у дјело ове одлуке“ – пише Момир Булатовић.

Наредног дана, 27. јуна, дошло је до сукоба између јединица ЈНА и територијалне одбране Словеније. „Седмодневним ратом“ у Словенији почео је и формални распад Југославије. Остало је историја и гомила домаћих душебрижника за које је Србија и даље највећи кривац за крвави грађански рат.

РУЧАК КОД ЛОРДА КАРИНГТОНА

Момир Булатовић је у „Правилима понашања“ врло сликовито описао сцену за време ручка који је лорд Карингтон приредио у Хагу, октобра 1991. године:

„Домаћин је куртоазно ћаскао са непосредним сусједима. Одједном, са краја стола се зачула бука. Стјепан Месић је упао у неку врсту вербалног афекта. Одговарао му је, сличним тоном, Бранко Костић, потпредсједник из Црне Горе. Али Месића је то још више подстицало. Било је ту свега. Приче са пуним устима хране, псовки и, коначно, пријетња како ће управо он (Месић), вјешати предсједника Србије на Теразијама у Београду.

Лорд Карингтон није могао разумјети о чему се говори. Преводиоци су били толико констернирани да су ћутали. Тада се, са љубазнијим осмјехом, окренуо пут мене и полушапатом ме упитао:

– Да ли се то они свађају?

– Бојим се да да – био је мој одговор.

– Немогуће, тако лијепа господа… – рекао је са перфектно одглумљеном невјерицом.

Устао је, лежерно одложио салвету и без ријечи изашао из сале.“

Аутор: Иван Миладиновић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (1) Земљотрес у политички трусној Југославији 

Да се не заборави: Злочин у Холмецу (Словенија – 1991 …

Све лажи, које у последњих двадесет годинa важе за српску кривицу, могу се свести под – ђубре!

СТЈЕПАН МЕСИЋ: Посао сам обавио, Југославије више нема …

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: