Raskrinkavanje laži sada postaje kažnjivo

Datum objave: petak, 23 juna, 2017
Veličina slova: A- A+

Mnogi su primetili da srebrenički lobi činjenice uopšte ne  zanimaju. Autističkom žestinom on je s razlogom usmeren na samo jednu stvar, a to je da onemogući objektivno ispitivanje događaja u Srebrenici u julu 1995. godine

Središnje i neprikosnovene teze narativa o događajima u Srebrenici leta 1995. koji širi srebrenički lobi glase da je srpska strana u tom gradu pogubila 8.000 muslimana i da taj događaj predstavlja – genocid. Svake godine u ovo doba priređuju se pompezna obeležavanja navodnog genocida, sa retorikom i scenografijom sračunatim da prodube netrpeljivost između dve glavne zajednice u Bosni i Hercegovini, muslimana i pravoslavaca.

Uporno nametanje izmene krivičnog zakonika, čime bi „negiranje“ navodnog genocida bilo proglašeno za krivično delo, jedan je od trajnih ciljeva političkog Sarajeva, ne samo u Bosni i Hercegovini već ako je to moguće svuda. Jedini argumenat na čemu sve počiva je to da su to presuđeni zaključci, koje su usvojili Haški tribunal i Sud BiH u Sarajevu. Po predlogu za izmenu KZ BiH koji bi Savet ministara BiH trebalo da usvoji do 22. juna, a koji će zatim biti podnet na razmatranje Parlamentarnoj Skupštini, svako „negiranje“ zaključaka ova dva suda u vezi sa Srebrenicom u Bosni i Hercegovini moglo bi postati krivično delo, za koje se predviđa do deset godina zatvora.

GENOCID NAD SLOBODOM IZRAŽAVANjA

Ova bizarna situacija, gde se zarad jedne uske političke agende sloboda izražavanja i naučnog istraživanja ugrožavaju usred Evrope, odvija se paralelno sa sve izrazitijim urušavanjem zvaničnog srebreničkog narativa. Bez krivičnog progona onih koji ga dovode u pitanje taj narativ uopšte ne bi mogao da se održi. Pre samo dve nedelje, u br. 474 Pečata, visoki zvaničnik Posmatračke misije UN za BiH i Hrvatsku, portugalski general Karlos Martins Branko objasnio je zašto – na osnovu pouzdanih obaveštajnih podataka kojima je u vreme kada su se događaji odigravali službeno raspolagao – Srebrenica nije bila genocid, niti je tamo bilo pogubljeno približno 8.000 „muškaraca i dečaka“. U intervjuu za Pečat, a još izričitije u svojim memoarima Rat na Balkanu, objavljenim prošle godine u Lisabonu, general Martins Branko je izjavio – suprotno od zaključaka koje su po zadatku izveli navedeni politički sudovi – da je srebrenički masakr bio unapred izrežirani događaj. U tom događaju su, po njegovim rečima, srpski civili u naseljima oko Srebrenice bili nevine žrtve, a srpskoj strani u celini dodeljena je uloga političke budale.

Ratni dnevnik Pale

Kompetentno stanovište portugalskog generala, i uzgred visokog oficira srpskoj strani potpuno nenaklonjenog NATO-a, nije usamljeno. Primerice, pre samo nekoliko dana, 13. juna, u Beogradu je predstavljena knjiga holandske humanitarke Jeni Ligtenberg Ratni dnevnik Pale 1993–1995(priredio dr Mirko Šošić, 2016) takođe memoarskog karaktera. Jeni Ligtenberg se devedesetih godina ispred holandskih verskih i humanitarnih udruženja bavila dostavljanjem pomoći, uglavnom lekova, ratom ugroženim ustanovama i licima u Republici Srpskoj.

Svedočanstvo Ligtenbergove je dodatna važna kockica koja, podjednako kao i iskaz portugalskog generala, apsolutno potire zvaničnu verziju srebreničkih događaja. Njena beleška za 4. jul 1995, kada se nalazila na Palama, izuzetno je interesantna: „Nakon večere otišla sam u svoju sobu i zatvorila se, ali mi je došao posetilac. ’Uskoro će da se desi nešto prljavo što će odjeknuti kao grom i dati novi preokret ovom ratu, u kojem će se rat nazvati mirom. Zavera između Amerike (CIA) i Izetbegovića.’ Posle toga je moj posetilac zaćutao i nije želeo ništa više da objašnjava. Kasnije ću imati priliku da dođem do još nekih informacija. Sve to sam morala da ’prežvaćem’ sama sa sobom i da o svemu ćutim, što uglavnom i radim nakon njegovih poseta, ali sve ovo što mi je danas rekao zvuči nekako kao loš predosećaj. Složila sam svoje stvarčice pored kreveta, razmišljanje svela na nulu i, srećom, brzo pala u san“ (str. 244).

Unapred upozorena od strane „režisera“ da se skloni, Ligtenbergova je napustila trusno područje, gde se – shodno predviđanju upućenog lica koje ju je posetilo – ubrzo posle toga zaista dogodilo „nešto prljavo“ – naručeni masakr sa gromoglasnim političkim posledicama. Mada autorka ne navodi identitet misterioznog posetioca, iz konteksta je jasno da se radi o profesionalnom pazitelju (minder, na engleskom) koji je tom prilikom nije posetio prvi put i koji, takođe, nije poticao iz lokalne sredine.

KO JE KOVAO GENOCIDNI PLAN

Pored iskaza portugalskog generala i Holanđanke, niz drugih posrednih dokaza snažno sugeriše da „genocidni plan“ (kako se rado izražava Haški tribunal) nije bio formulisan u vojnim i političkim strukturama Republike Srpske nego izvan granica Bosne i Hercegovine, s tim što su neki lokalni elementi mogli dobiti uloge terenskih izvođača, ali ništa više od toga.

Između ostalog, poznate su izjave Hakije Meholjića, šefa policije u srebreničkoj enklavi, o ponudi koju je na Bošnjačkom saboru 27. septembra 1993, u Sarajevu, Izetbegović saopštio srebreničkoj delegaciji. Godinu i po dana pre događaja Izetbegović je zabezeknutim Srebreničanima hladno preneo (kako je sam naveo) Klintonov predlog da „puste četnike da pokolju 5.000 muslimana u Srebrenici“ kao uslov za sticanje strane vojne podrške.

Ali malo poznata stvar u vezi sa ovim podatkom je to da Meholjić nije jedina osoba koja potvrđuje tu Izetbegovićevu ponudu. U delegaciji iz Srebrenice nalazilo se devet osoba, i sa izuzetkom jednog koji je od prirodnih uzroka posle rata preminuo, svi su privatno potvrdili Izetbegovićeve reči norveškom reditelju Oli Flijumu, dok je ovaj poslednji pripremao materijal za svoj dokumentarni film „Srebrenica: izdani grad“. Međutim, jedino je Meholjić imao hrabrosti da to kaže pred kamerama.

Još jedan detalj ukazuje na to da su strani scenaristi unapred znali za ceo tok događaja, zato što su ga režirali, i da su bili spremni da ga politički iskoriste. U neobjašnjivo nezapaženom intervjuu francuskom nedeljniku Poen (Le point) od 26. maja 2008. glavni istražitelj Haškog tribunala Žan-Rene Ruez otkriva znakoviti sled događaja koji je bez ikakvog smisla u odsustvu predznanja i saučestvovanja od strane njegovih nadređenih. Ruez izjavljuje da je već 17. jula, dakle dok se javno samo nagađalo o neutvrđenom broju „nestalih“, tela pobijenih se još nisu ni ohladila, a o „genocidu“ nije bilo ni pomena, od svojih šefova primio uputstvo da se pripremi za put u Bosnu, gde će mu zadatak biti da istraži i dokumentuje „zločin velikih razmera“. Ruez je 20. jula već bio u Tuzli da otvori istragu. Samo pet dana posle toga, 25. jula, nakon grozničave i brzometne „istrage“ obavljene prilično daleko, i sa druge strane fronta, od lica mesta gde se navodni zločin dogodio, a na osnovu izveštaja koji je Ruez uslužno dostavio tužilaštvu u Hagu, Tribunal je podigao optužnice protiv Radovana Karadžića i Ratka Mladića za „genocid, zločine protiv čovečnosti i druge ratne zločine“.

NAMEŠTALjKA

Od Izetbegovićevog zahteva u jesen 1993. da se isprovocira i dozvoli masakr muslimanskog stanovništva Srebrenice, preko obaveštajnih uvida generala Martinsa Branka o pozadini srebreničke operacije, zatim misterioznog upozorenja Jeni Ligtenberg, i to na dva dana pre početka vojnih dejstava, da se skloni sa opasnog mesta, završno sa kretanjem glavnog istražitelja Tribunala, koje je apsolutno neobjašnjivo mimo hipoteze o  upućenosti najviših zapadnih struktura u dešavanja na terenu – upućenosti koja je bila minuciozna upravo zato što su te strukture bile organizatori događaja koje su „istraživale“ i politički eksploatisale – sve to sugeriše samo jednu stvar, a to je nameštaljka.

To je stanovište koje zastupa ne samo general Martins Branko već i svojevremeni komandant UNPROFOR-a u Bosni i Hercegovini, francuski general Filip Morijon, koji je kao svedok na suđenju Slobodanu Miloševiću izjavio da je „u Srebrenici Mladić ušetao u klopku“ i da je inscenacija srebreničkih događaja „služila višim interesima koji su se nalazili u Sarajevu i Njujorku…“ (Tužilac protiv Miloševića, Transkript, 12. februar 2004, str. 32029).

Nijedan obazrivi politički general poput Morijona, niti general birokrata kao što je Martins Branko, ipak se nisu mogli izraziti jasnije i poslati nedvosmisleniju poruku o tome da je  Srebrenica proglašena za „genocid“ ne zato što se tamo tako nešto stvarno  dogodilo nego u okviru geopolitičkog projekta koji je smislio strani faktor, kome su oba ova visokopostavljena i u tančine upućena svedoka, sve do penzije, bezpogovorno služili.

U svetlu činjenica, koje ubrzano isplivavaju na površinu, zvanični srebrenički narativ, sa svojim poznatim licemernim mantrama, predstavlja vrhunski bezobrazluk sarajevskog političkog establišmenta, koji je u proizvodnju pokolja do guše umešan, a istovremeno i paklenu nameštaljku njegovih podjednako vinovnih inostranih mentora, kojima Srebrenica služi kao kvazihumanitarno pokriće za masovno ubijanje muslimana širom sveta, potčinjavanje njihovih država i pljačku njihovih prirodnih bogatstava.

Pri čemu, ulazeći u sezonu sve više izveštačenog a sve manje ubedljivog obeležavanja travestije stvarnih događaja na području Srebrenice u julu 1995, ne treba zaboraviti još jednu važnu funkciju, kako se slikovito izrazio profesor Edvard Herman, „najvećeg trijumfa propagande na kraju dvadesetog veka“ – a to je diskreditovanje i demontaža Republike Srpske.

Autor: Stefan Karganović

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti:

Istina o genocidu: U Srebrenici krvnički ubijena 3.262 Srbina!

Šira slika zamućena: Priče o Srebrenici zasenile stradanja …

Srđa Trifković: Srebrenica – postmoderni mit u funkciji …

U Istočnom Sarajevu promovisan „Ratni dnevnik Pale 1993 …




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

2 komentara za Raskrinkavanje laži sada postaje kažnjivo

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top