Rane Boje Lalić

Selo Guber je jedno od najljepših u Livanjskom polju. Na samoj periferiji Livna, sa lijepim novim kućama, širokim avlijama, štalama, pomoćnim zgradama i bogatom mahanizacijom, podsjeća na šumadijska sela.

U jednoj od tih novih kuća, uz samu magistralu, našao sam u ljeto 1990. godine Božanu – Boju Radetu, rodom od Lalića iz Rujana. Malo prije toga joj nenadno umro muž i ostala sama da se vije u prostranoj kući. Navikla je Boja da gubi i trpi udarce, cio život joj gubljenje, ali godine učinile svoje i više nema snage kao nekad da stisne srce, da pretrpi i sakrije suzu.
Pogotovu kad govori o paklu jame Ravni dolac, koji je i ona preživjela i čije su posljedice, grdni ožiljci na čelu i donjoj vilici i grba na leđima od povreda kičme, i danas vrlo upadljivi. Zbori, a suze joj samo kipe iz sitnih očiju kao da se sve to desilo juče i kao da to kazuje prvi put:
„Bilo nas, zaludu, puna kuća. Otac mi i majka, Marko i Ljubica, nas četiri sestre i dva brata. Kad se zaratilo, ja bila u dvanaestoj godini.
Na nekoliko dana uoči Svetoga Ilije, čini mi se na dva dana uoči Ognjene Marije, povedoše oca. Ko se jadu nada, dođoše komšije za njega, di će komšija zlo učinit.
Zatvorilo ga u Gredarovu kuću. Mati ujutro ide da mu nosi šta jesti, ma jes vraga, ne daju joj ga ni vidit. Druge noći, poslim sam doznala, povezalo ig žicom bodavicom pa pod Prolog. Rano moja, sve muškinja što je bilo, četiri sela su tu složili…
Na Ognjenu Mariju, izjutra, nekako oko devet sati, ono kad se blago u lad goni, zarediše po selu i nas kupiti i goniti, jedne u školu, jedne u kuću Gligića.
Nas u školu. Goni nas Mijo Plazanić. Prijatelj nam tobož, Dara Pere Lalića udata za njegovog brata Stipu, ali zaboravio prijateljstvo. Veli, morate ići, samo da vas popišu, sve ostavite di je, ni kuću zaključavat ne treba…
Tamo vele idete u Srbiju, ali nam ne daju da se pripovratimo i spremimo. Mili bože, iskupili se svi Rvati koliko ig ima u selu. Sve naši, rano moja, nijednog nema u vojničkom – civili. Koji nema pušku, ima lopatu ili kijak. Breče, prite, ki da nisu oni ljudi od juče. Vele: ko na stranu i korak mrdne, metak mu je u leđa…
Žene, one starije, i divojke stasale opazile šta će biti pa počeše pivat i psovat čim nas obrnuše put planine. Iđemo, a kud god pogledaš okolo po onim kosama gamižu ustaše, pobjeći ne moreš da moreš letit. Dušo moja mila, viruj tako je bilo, to ti je cila istina.
Dognaše nas i utiraše u onu pećinu na dno Ravnog doca, di nam je blago plandovalo. Veli tu Živko pokojnoga Luke Lalića, malo je bio stariji od mene:
— Jadan ja, nas će u jamu bezdanku…
Jes vala tako reče. Rekoše i drugi. Galka se onesvisti. Mrtva, mrtva…
Čula sam poslim da su jedni ćeli bombama da nas pobiju tu u pećini, ali drugi ne dali: ko će kupiti komade i vući mrtve lešine u jamu.
Počeše da prozivaju po familijama. Prozvaše i nas. Majka nosi nesritnu Dostu u naramku, nije joj ni po godine bilo, a Zorku vodi za ruku. Brat mi, crni Bogoljub, sestra Janja i ja prid njom.
Kad izbismo na kosu prema jame, imamo šta čuti i viditi: lelek i vriska do neba se čuje, a oni krvnici alaču i dozivaju se. Najgrlatiji Baćo Odak i Mate – Maćan Ćenan: nagnaj, Mate, dočekaj, Baćo, udri toga tamo, u jamu ga majku mu srpsku…
Dušo moja mila, ovo ti je cila istina i ako nije vako bilo dabogda ja opet u jamu. I nisu tuđi no sve naši seljaci, komšije — oni nas pobiše i pobacaše u jamu. Ja da znam, nije samo Jozo Šibenik. On nije ćeo: pucajte, udrite, rekao, ja to gledati ne mogu i neću dizati ruku na komšije…

Nikako ne znam šta je i kako sa mnom bilo, kako sm pala i koliko sam u nesvisti bila. Prvo sam čula Galkin glas. Zapomaže: položite mi zekanu…

Učini mi se da sam u Galkinoj štali. Ma šta ću u Galkinoj štali?! Trgnem se i malo ispravim, ali me žestoki bolovi oboriše i u glavi mi se razbistri.
Desno oko ne mogu otvoriti. Gledam na lijevo: mrak mrkli. Galka odista pored mene, čujem joj glas, i dalje viče da mora kući zekanu položit. Čujem i druge glasove, ječanje i zapomaganje:
— Ajme meni, crnoj, di smo ovo mi? – vrisnug.
— E, u kukavici, u jami! — zbori neko.
— U kakvoj jami, crna srićo!?
— U bezdanki, u Ravnom docu…
Počnem ja zapomagati. Ne mogu nikud mrdnuti, sve boli: razbijeno čelo, raskrižena donja vilica, polomljena rebra, povriđena kičma, sto drugig uboja i rana i ne opažam.
Žeđ teža od svega…
Sunce me malo ogrija kad mi se javiše Bogoljub i Janja. I oni živi, Bogoljub, nesritnik skoro zdrav.
Viđog onda i majku mrtvu, bog da joj dušu prosti, a Zorku i Dostu mučenicu ne nikako. Pritislo ig i pritrpalo u onoj gomili, i danas mi je žalja što ig više ni mrtve ne viđog.
Danima ležim nepomična i pretrnula onako na onim leševima i čekam da mi crnjo Bogoljub ili ko drugi doturi vlažnu krpu da iscijedim kap vode. Jedan dan obrete mi se konop pored glave. Mislim snijevam pa i ne pogledujem prema otvoru gore. Opaziše i drugi pa zavikaše: ko je bacio konop.
Odozgo zbori muši glas: Mile Maljković iz Čaprazlija.
— E, Mile, mili ti bog dao, oćeš li nas izvaditi i spasiti muka, zavapismo mi u glas.
Obećava onaj odozgo i liporeči, pita ko ima živ i zbori da pokupimo pare i zlato od mrtvig da ne iđe krvnicima u ruke.
Neki posumnjaše: di bi Srbi mislili o parama i zlatu kod ovoliko mrtvig duša.
Brane i zbore da se niko ne veže.
Živko pokojnoga Luke ne posluša, dom mu se crnio. Ode. Za njim i cura Bilanova, Sava, bila lipa, kukavica, u kolu je ja gledala, u stotinu da ti je oko ugrabi.
Svezaše onda i moga Bogoljuba, kukavica ja, da osta možda bi mi pretekao. Bio zdrav, po cio dan on i i Živko i još neki pokušavali da se veru uz stinu i izađu bez konopa.
Zboriše i ja da idem, rane da vidam, ali meni sve nešto zbori: ne, ne!
Kad se gore glasnu puška razabrasmo da ono nije Mile Maljković…
Vratiše mi, ojađena ja, Bogoljuba i Živka ponovo u jamu pa za njima i Savu, ali ne dadoše ni da ig pridržimo da im duša ispane no zasuše kamenjem, velikim gredama te pobiše sve ko se dobro nije sklonio u kraj. A džaba i sklanjanje, greda prsne pa kamenje udara na sve strane.
Najposlim bombe! Mili bože, raznose meso, odliću glave, ruke, noge. Zapomažu pored mene Jovo Bačković i Đoko pokojnoga Pavla Lalića. Mene pogodi u desnu nogu. Pljušti krv, rano moja, ki da si vola zaklao, a ja mislila da u meni više nema kapi ni pod grlom. Vrištim, nema nikoga da pomogne. Ja onda sama, skini maramu sa glave i nekako zamotaj. Geler mi je i danas tu i sa njim ću evo i u grob.
Đoko, kukavac, izdanu brzo, ima ga Bog na umu da se ne muči. Za njim naskoro i Jovo Bačković i mnogi drugi – prepolovismo se.
Ja ne mogu da se mrdnem ni koliko sam mogla priđe, a navališe crvi, bože dragi ko te jade da preživi. Nema više Bogoljuba da mi dodaje i kvasi krpe. Umrije i Janja, žalosna ja, i sve se pogubi, niko nikom pomoći ne more.
Svejedno, žeđ mi najteža. Probala i ja mokraću da pijem, ali ne mogog. Na jedno misto pri stini, di je voda kapala, iskopali jednu malu kamenicu, ali ja, tužna, ne mogu do nje doći pa onda na koljenima i laktovima nekako premilim preko onig trupla. Tamo nema ni jezik da skvasim. Puno crva, gmižu, ali ko to gleda…
Kad nas izvadiše, mene snijeli sve do Vodenog doca, nijesam mogla ni na magare. Poslim u bolnicu u Livno.
Jednog dana, eto jednog bolničara, ne znam mu ime, vesela mu majka i Bog mu mjesto u raju dao, pamtim samo da je imao fes na glavi. Pita: imaš li ti koga ovdinak u Livnu.
Zborim ja: imam strinu Boju, dolazila ona i u bolnicu da me vidi.
Onaj ti bolničar mene u naručje pa pravo strini — vidio, zar, da mi života nije, a i ustaše izgleda priđe negda poklale neke Srbe koji su se ličili tu u bolnici.
Strika Iliju već bilo ubilo i strini ostalo četvoro o vratu na goloj ulici, ali me ona uze za najbliže dite i za godinu ostadog kod nje, Bog joj dao i od moga zdravlja i svaku sriću i na ovom i na onom svitu.
Sve meni priđe no svojoj dici. A ja čuketnik i bogalj, njena dica ne mogu ni jest kad me vide. Čujem ja kako strini zbore da neću ostati svit o meni da zavisi, ali ona ne da progovorit.
I, aj, aj, tako neđe do iza Božića. Ja počeg pomalo da se opirem na noge. Sve me Blagoje strinin, vazda mu blago u dom, uzme pa me vodi, ko malo dite…
I eto, za muku moju, ja pretekog, a i danas ne znam kako. Nekakva sila presudila da mi bude vika, a kome je vika tome je i lika…“

*   *   *

Boja Lalić – Radeta još se vije u svom domu u Guberu. Sama i čemerna, odatle nije htjela ni kad  su  nasljednici onih koji su nju mučili i bacali u jamu prije petnaestak godina počeli da joj zveckaju oružjem oko vrata, kad su počela ponovna ubistva nedužnih i nejakih, samo zato što su Srbi i što su se drznuli da ostanu na svom ognjištu. Za veliko čudo, nijesu ponovo digli ruku na nju – ostavili su je da tu čami i dotrajava, sama i daleko od svakoga svoga…

Zahvaljujući dobroti autora, preneseno iz knjige:
Budo Simonović: „Ognjena Marija Livanjska“

Knjiga je posvećena ustaškim pokoljima nad Srbima u Livnu i okolini, odnosno u selima na rubu Livanjskog polja, počinjenim u proljeće i ljeto 1941. godine, a ponovljenim i u najnovijim ratnim sukobima na tom području, posebno tokom 1992. i 1993. godine. To je priča o 1587 žrtava, pretežno djece i nejači, mučenih i na najzverskiji način pobijenih na gubilištima u okolini Livna. O tome govore preživjeli sa tih gubilišta, posebno preživjeli iz nekoliko jama, čije je kazivanje svojevremeno inspirisalo i Ivana Gorana Kovačića da napiše svoju glasovitu poemu „Jama“. O tome govore ne samo Srbi, žrtve ustaškog genocida, nego i brojni inovjerci – Hrvati i Muslimani, časni i čestiti ljudi koji u tim ljutim vremenima, kako 1941. tako i devedesetih godina prošlog vijeka, nisu gledali ko se kako krsti i šta je kome na glavi. Knjiga je stoga strašno svjedočanstvo o zlu, optužba za sva vremena, ali i trajni dokument o veličajnim primjerima dobrotvorstva i žrtvovanja čovjeka za čovjeka. Izdavač knjige „Ognjena Marija Livanjska“ (četvrto dopunjeno i prošireno izdanje) je kompanija „Nidda Verlag GmbH“, odnosno „Vesti“, najtiražnija dnevna novina u dijaspori.
Biografski podaci o autoru:

Rođen u selu  Osreci – Manastir Morača, 15. oktobra 1945. godine. Završio Filološki fakultet u Beogradu, grupu za srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost. Tri godine potom radio kao profesor u gimnaziji „Slobodan Princip – Seljo u Sokocu na Romaniji, a onda se posvetio novinarstvu (počeo u sarajevskom „Oslobođenju“, zatim u TANJUG-u, „Politici Ekspres“, „Ilustrovanoj Politici“, „Politici“ i sada u Frankfurtskim „Vestima“).
Do sada objavljene knjige:
– „MIJAT I MOJSIJE“ (1988).
– „DO SMRTI I NATRAG“ (1988),
– „OGNjENA MARIJA LIVANjSKA“ (tri izdanja od 1991. do 1997),
– „NEDOHODU U POHODE“ (1994),
– „ZEKO MALI“ (tri izdanja od 1997. do 2001),
– „ŽIVOT NA SEDAM ŽICA“  (1998),
– „NIKAD KRAJA TAMNICAMA“ (2002),
– „ZADUŽBINA PATRIJARHA I VEZIRA“ (2006),
– „RIJEČ SKUPLjA OD ŽIVOTA“ (2006).
Priredio i zbornik „125 GODINA NOVINARSTVA I 50 GODINA UDRUŽENjA NOVINARA CRNE GORE“ (1996. godine).

Vezane vijesti:

Promocija knjige „Ognjena Marija Livanjska“ u Hramu Svetog Trifuna u Beogradu

RTRS – PEČAT – 20. oktobar 2011. – Reportaža o stradanju Srba 1941. u jami Ravni Dolac, Livanjsko polje

SLUŽEN PARASTOS SRBIMA BAČENIM U JAMU RAVNI DOLAC

Promocija knjige „OGNjENA MARIJA LIVANjSKA“ u Svetosavskom kulturnom klubu u Banja Luci