Радош Бајић: Зашто је прескочен Орашац?

Aма баш нико из државне администрације, ни реда ради, ни подсекратар, ни начелник, ни шеф управе, а камоли државни секретар, или министар – није дошао да заједно са народом упали воштаницу

СРЕТЕЊЕ Господње Шумадији је даривало сунчани дан. Тек покоја кап росне кишице која није ни уплашила ни растерала 3.000-4.000 Срба који су дошли у Орашац. У најзначајније место на карти и историјској тапији српског идентитета – које су званичници наше државе и политике ове године прескочили и заобишли у широком луку.

Ама баш нико из државне администрације, ни реда ради, ни подсекратар, ни начелник, ни шеф управе, а камоли државни секретар, или министар – није дошао да заједно са народом Шумадије и Србије упали воштаницу у забити јаруге која је као клин ужлебљена у валовити шумадијски крајолик. У којој је 1804. на предлог Станоја Главаша на чело првог устанка за слободу српског народа стао Црни Ђорђе Петровић. Одакле се после 500 година ропства под Турцима зачуо крик слободе и засијао огањ борбе за одбрану српства и опстанак народа Светог Саве.

Уместо да у Орашцу буде централна прослава обележавања Дана државности Србије, уприличени су догађаји у Београду и Крагујевцу, за које се може претпоставити да су на њима присуствовали само они који су добили позивнице – а могуће и прегледани безбедносним скенерима пре него што су ушли тамо где су позвани?

Мом запрепашћењу нема краја? Зашто је то тако? Због чега је Орашац прескочен, заобиђен, запостављен и игнорисан? Зашто није било почасне паљбе свечаног вода Војске Србије? Зашто поред спомен-обележја српском вожду – нема у беспрекорном ставу мирно српских гардиста у најсвечанијим униформама?

Уместо њих поред бакрореза српским устаницима стоје бубуљичави младићи у разнобојним униформама које се осећају на нафталин из фундуса културно-уметничких друштава „Абрашевић“?

Да ли није било могуће и нужно и једно и друго? И пријеми за дипломатски кор, и шампањац у високим чашама у Председништву Србије, и свечаност у првој српској скупштини – али и жамор народа Шумадије, аплауз али и вајкање ако треба? Па чак, ако се деси и понеки звиждук?

Руку на срце, млади председник Општине Аранђеловац Бојан Радовић – остављен сам себи у представљању државе Србије, и на милост и немилост разнолике масе народа, патриота, униформисаних равногораца, разноликох родољуба који машу свако својом заставом – уистину заслужује све честитке. Закуцао је тројку. Ја му честитам на одважности, храбрости и достојанству које је извирало из сваке реченице његовог уравнотеженог говора – који је саслушан у миру и пажњи. И награђен лепим аплузом без иједног звиждука.

Јесу ли звиждуци који се повремено чују на јавним догађајима на којима се појављују наши највиши званичници – разлог због којег је најважније место у обележавању наше државности маргинализовано и постало најмање важно? Ако је то тачно – а увераван сам најдобронамерније у Орашцу да изгледа да јесте – онда је у питању фрапантни апсурд.

Чега се то плаше и од кога зазиру они којима је била дужност да на Сретењу буду у Орашцу? Оних који су их изабрали и довели на највиша места у српској републици? Да ли је питању страх од сопственог народа, који се, лично сам видео, обријао, уредио и лепо обукао – и дошао да се поклони сенима славних устаника и предака? Макар, што се премијера тиче, којег смо видели у застрашујећем стампеду муслиманских фанатика у Сребреници, од којег се ледила крв у жилама, а сваки Србин се осетио пониженим и увређеним – рекао бих да није? Њему очигледно не недостаје храбрости?

Па, шта је онда? Неко могуће зна одговор?

Због чега су званичницима српске државе ове године у великом дану српске државности и самобитности били важнији гости у листер оделима од сељака, радника, омладине, стараца, мајки са децом којима је Црква Вознесења Господњег била тесна на литургији коју је служио преосвећени владика шумадијски господин Јован. Чија памет, православна мудрост светог човека и изговорена беседа је потресно сведочанство наше неслоге, подела и клетве која кроз векове прати српски народ.

После Сретења у Орашцу – усуђујем се да кажем – и до данашњих дана.

Извор: НОВОСТИ