Ради ти, дијете, свој посао

Међу ретким причама коjе су преживеле зуб времена и оштрицу каме истиче се она о старцу Вукашину, коjи jе постао симбол српског страдања у НДХ током Другог свjетског рата.

Јасеновац представља парадигму српског страдања, синоним српске трагедиjе и његов вечни кошмар. Поприште наjмонструозниjих злочина човечанству познатих, коjи су своjim садизмом и свирепошћу оставили крвав траг у историjи наших простора.

У мору прича jасеновачких страдалника многе ће остати неиспричане. Огроман броj људи jе прошао кроз његове капиjе. Међу ретким причама коjе су преживеле зуб времена и оштрицу каме истиче се она о старцу Вукашину, коjи jе постао симбол свеопштег српског страдања током Другог свjетског рата. Симбол српског пркоса и отпора. О његовом животу се не зна пуно, али ће његов пркос, понос и храброст у тренутку смрти кроз писану реч заувек живети.

Вукашин Мандрапа jе рођен у селу Клепци, код Чапљине, у Херцеговини. Као момак jе отишао и радио у Сараjеву, стога га се Клепчани, они ретки коjи се преживели усташке покоље, слабо сећаjу. Када jе 1941. године успостављена НДХ на њеноj териоториjи се започиње са реализациjом плана за рjешавање српског питања. У Сараjеву и низу других градова, сходно активностима у ужоj Хрватскоj, започињу  прогони, депортациjе у логоре, масовни покољи и иживљавања. Вукашин се склонио у своjе село, покушавши да избегне судбину многих суграђана Сараjлиjа, али су хрватске усташе и тамо дошли. Масакрирали су сељане Клепаца и сусjедних Пребиловаца, међу коjима и чланове његове породице. У околини Клепаца ухваћен jе и Вукашин. Одведен у Сараjево, а одатле jе 1942. године депортован у Јасеновац, заjедно са многим сународницима.

На сличном путовању, на путу у усташке казамате и смрт, у сићушним, прљавим и крцатим вагонима возова смрти, настала jе позната песма „Ђурђевдан“. Шестог маjа 1942. усташка полициjа припремила jе сараjевским Србима „ђурђевдански уранак и бесплатан превоз на тефериџ у Јасеновац“. Управо тада jе, према неким извештаjима, у препуном возу, jедан члан сараjевске „Слоге“, у грчењу и осећању беспомоћности, из пркоса и поноса, запевао поменуту песму.

У Јасеновцу jе Вукашин боравио месецима, заjедно са хиљадама своjих сународника. Јануара 1943. ту jе и нашао смрт. Погубљен jе од стране Жила Фригановића, jедног од наjвећих jасеновачких кољача, коме jе, приликом jедног такмичења у клању, засметао чудни мир и спокоjство са коjима jе старац ишао у очигледну смрт.

У вртложном понору психозе и мржње, усташе су организовали такмичења у клању логораша, у коjима jе „рекорд“ држао студент права Петар Брзица, проглашен за „Краља Србоклања“. За само jедну ноћ убио jе око 1350 људи, србосjеком. После слома НДХ, Брзица jе успео да се докопа иностранства, а агенти УДБА-е никада нису успели да га пронађу. Управо у jедном таквом „такмичењу“ у клању страдао jе и Вукашин Мандрапа.

Чекаjући смрт, у реду са сународницима коjи су падали у несвест, плакали и вриштали под усташком камом, Вукашин jе гледао у даљину и ћутао. Више ниjе имао шта да изгуби. Његова породица и рођаци су поубиjани у Клепцима, Сараjеву и Јасеновцу. Живот му jе изгледао бесмислен и безвредан. Смрт, после мучења у логору, долазила jе као спас, као нови пут, начин да се нађе са своjима. Старац, у свом пркосу, ниjе хтео ни реч да изусти док му jе усташа секао делове тиjела. Када му jе Фригановић по четврти пут наредио да каже „Живео Павелић“ и запретио смрћу на наjбруталниjи начин, само jе тихо узвратио речима: „Ради ти, диjете, своj посао“. Усташа се избезумио и масакрирао га.

Једини грех Вукашина Мандрапе jе био таj што jе био Србин. Његова мученичка смрт остала jе записана и запамћена. На редовном заседању Светог архиjереjског сабора Српске православне цркве 1998. године, Вукашин као исповедник, унет у Именослов Српске православне цркве. 

Чувени психиjатар и jасеновачки логораш, др Недо Зец, у књизи „Отпор у жицама“ говори о усташким масакрима и разговорима са неким од кољача. Управо у том делу остала jе записана прича о старцу Вукашину према речима самог убице Жила Фригановића:

Ти се сjећаш кад jе у коловозу (августу) био велики наступ у логору и кад jе Јере Маричић послао око 3000 у Градину на клање. Тада смо Перо Брица, Зринушић, Шипка и jа опкладили се ко ће те ноћи заклати наjвише логораша. Отпочело jе клање, и jа сам већ послиjе jедног сата по броjу закланих далеко одмакао од осталих. Обузео ме те вечери неки необични занос, чинило ми се као да сам на деветом небу, никад у животу нисам осjетио такво блаженство, и већ послиjе неколико сати био сам заклао 1.100 људи, док су остали jедва стигли да закољу 300 до 400.

И тада, док сам био у наjвећем заносу, случаjно сам бацио поглед у страну, и ту сам угледао jедног постариjег сељака, коjи са неким несхватљивим миром стоjи и спокоjно гледа како jа кољем жртве и како се оне у наjвећим мукама претураjу. Таj ме његов поглед некако пресjекао, учинило ми се као да сам се из оног наjвишег заноса наjедном скаменио и jедно вриjеме нисам могао да се макнем.

А затим сам отишао до тог сељака и од њега сазнао да jе он неки Вукашии из села Клепаца код Чаиљине, коме су у кући све поубиjали а њега са неких шумских радова послали у Јасеновац. Он jе све то говорио с неким недокучивим миром коjи jе мене теже погађао него сва стравична кукњава око нас. Гледаjући и слушаjући овог старца, у мени се наjедном разбуктала жеља да му разбиjем спокоjство наjсвирепиjим мучењем и да у његовим мукама и стравичним копрцањима повратим своj занос и блаженство уживања у болу.

Издвоjио сам га и посадио на jедан пањ. Наредио сам му да викне — „живио поглавник Павелић!“, или, ако то не каже, да ћу му одсjећи уво. Вукашин jе ћутао.

Откинуо сам му уво. Он ниjе рекао ни риjеч. Поново сам му рекао да виче — „живио Павелић“, или ћу му откинути и друго уво. Онjе и даље ћутао. Откинуо сам му и друго уво. Вичи: „Живио Павелић!“, или ћу ти откинути нос! Он jе ћутао као заливен. Тада сам му откинуо нос. А, кад сам му по четврти пут заповнjедио да узвикне „живио Павелић“ и заприjетио му да ћу му ножем извадити срце из груди, он ме погледао и, уперивши поглед, некако кроз мене и преко мене у неизмjерност, полако и разговjетпо ми jе добацио:

— Ради ти, диjете, своj посао!…

Послиjе свега, ова његова последња риjеч потпуно ме избезумила, преклао сам грло од ува до ува и ногама га сjурио у jаму. Али jе тада у мени нешто препукло, и те ноћи више нисам могао да кољем. Перо Брзица jе побиjедио jер jе заклао 1350 логораша и jа сам му без риjечи платио опкладу.

Од те ноћи више немам мира. Кад год у мучељу и клању покушам поново да доживим онаj посебни занос и блаженство, увjек ме изненада простриjели Вукашинов поглед, и тада малакшем, бацим нож и не могу више да кољем. Почињем све више да пиjем, али ми то помаже само за тренутак. У пићу, нарочито предвече, често ме изненада тргне глас: „Ради ти, диjете, своj посао!…“ И тада, избезумљен, морам да тумарам около, да зачепим уши, да се ударам у главу, да вичем, да ломим све око себе, и бjесомучно нападам кога стигнем. Ноћу немам нигдjе мира, сваки се час трзам из сна и тада наjедном у мраку угледам продорни Вукашинов поглед и чуjем оно стравично: Ради ти, диjете, своj посао!

 Стефан Брадоњић

Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ