Račun za ćutanje

Prošlo je evo više od dvadeset godina kako službeni Beograd ćuti pred definicijom rata koji je razorio Titovu Jugoslaviju, koja je postavljena u Zagrebu, Ljubljani i Sarajevu, a prihvaćena u Bonu, Vašingtonu, Londonu, Beču…

Prošlo je evo više od dvadeset godina kako službeni Beograd ćuti pred definicijom rata koji je razorio Titovu Jugoslaviju, koja je postavljena u Zagrebu, Ljubljani i Sarajevu, a
prihvaćena u Bonu, Vašingtonu, Londonu, Beču… Ta definicija glasi: Jugoslaviju
je srušio srpski hegemonizam, u liku Slobodana Miloševića, potpomognut SANU i JNA.
Uz dodatak: Srbija je agresor, ostale republike su žrtve.

Na stranu ovoga puta zbog čega je Beograd pognute glave ćutao pred ovom kolosalnom laži, ko mu je naredio da ćuti, šta je Beograd, i vladari u njemu, dobio za to ćutanje, cilj nam je
da istaknemo da je Srbija, konačno, dobila šansu i obavezu (a to je posebno važno)
da spomenutu tezu sruši. U suprotnom, biće proglašena genocidnom državom.

Osokoljena moćnim germanskim kišobranom, još živim inercijama jedne propale carske imperije i jedne večne religijske, navikla da radi šta joj je volja a da ni za šta ne odgovara, Hrvatska je tužila Srbiju za agresiju i genocid nad Hrvatima. Hrvatska pozicija u tom trenutku
bila je i jasna i logična: Ako smo već mogli da proteramo 450.000 Srba iz Hrvatske,
da im oduzmemo stanove i svu pokretnu imovinu, a da za to ne snosimo nikakve sankcije,
zašto da ne tužimo Srbiju za agresiju i genocid?

Srbija nije imala izbora, moralo se ići na kontratužbu. I to je sada ta velika srpska šansa. Nema više ćutanja, to je sud, Beograd mora najpre da se brani, a onda da iznosi kontraargumentaciju. I jedno i drugo je lako. Treba samo događaje pobrojati hronološkim redom, bez vremenskih
tunela.

Hrvatska je u Hagu svoju priču počela vukovarskom tragedijom. Drugačije i nije mogla. Drugačije
bi hrvatski advokati pričali u korist Srbije i Srba. Bitka za Vukovar buknula je
u jesen 1991, nakon višemesečnog divljanja Merčepovih crnokošuljaša po Vukovaru i okolini,
nakon miniranja i paljenja više desetina kuća i lokala tamošnjih Srba, posle privođenja
i likvidacije više od 50 vukovarskih pravoslavaca, kako u Hrvatskoj sve češće, ne
bez razloga, zovu Srbe. Onda se prešlo na kasarnu JNA, u Vukovaru stacioniranu od
1948. Najpre je, kao i u ostalim delovima Hrvatske, isključena voda, pa struja, usledili
su snajperski meci i na kraju minobacačka vatra. JNA je delovala prekasno, kilavo,
neosmišljeno, ali legitimno, i to joj niko nikada, uprkos svemu, nije osporio.

Srpski advokatski tim u Hagu ima lagan posao dokazivanja da je rat u bivšoj Jugoslaviji bio klasičan građanski rat, da je Hrvatska secesijom proizvela sukob, da je pre bilo kakvih ratnih
operacija izbacila Srbe iz Ustava Hrvatske, kao konstitutivni narod, da ih je terala
da potpisuju izjavu o lojalnosti (kao i Pavelić 1941. godine), otpuštala ih iz državne
službe i, na kraju, ubijala. Samo u Sisku, pre Vukovara, zverski je likvidirano
oko 500 tamošnjih Srba.

Uostalom, Tuđman je u maju 1992. godine, na Trgu bana Jelačića, pred više desetina hiljada okupljenih, kazao da rata ne bi bilo da ga Hrvatska nije htela. Njegov prvi ministar policije,
Josip Boljkovac, napisao je knjigu „Istina mora van“ u kojoj naširoko obrazlaže tvrdnju
da je rat u Hrvatskoj počeo tako što je Hrvatska napala Jugoslaviju.

Odavno je sve jasno, samo što ovoga puta Beograd ne sme da ćuti.

Piše: Ratko
DMITROVIĆ

Izvor: VEČERNjE NOVOSTI