Put po zgarištu

Kad smo prošli levom obalom Drine, od Bajine Bašte i Bratunca do Ugljevika, vrlo smo često nailazili na kuće bez krovova

Proputovao sam Republikom Srpskom. U Driniću kod Petrovca video sam veličanstvenu prašumu od koje staje dah. To je sad lovište. Lovci da bi zašli s puškama u prašumu moraju da plate visoku cenu za svaku odstreljenu zver.

Domar tamošnje lovačke kuće kazuje da je rat devedesetih godina ostavio sve kuće Drinićana bez krova. Sela su, sećamo se sa ekrana televizije, besudno gorela. Tad mi je u mom Mokrinu paor Gavrilov rekao: „Svake večeri gledam kako sela gore. Srce mi se cepa. Ja kad se razbije jedan crep, iz glasa bih drek’o, a šta da kažem o kućama!“

Drinićki domar veli dalje: „Kad smo se vratili iz izbeglištva u Derventi, zatekli smo selo bez krovova. Od tada, svi smo pokrili kuće, (!) osim jednog znamenitog beogradskog pevača koji nije pokrio dedovsku kuću. Ne znam zašto to nije učinio.“

U prašumskoj lovačkoj kući dva puta je noćio pokojni patrijarh Pavle. Time se u Driniću ponose. Iz davnih dana Drugog svetskog rata pomalja se izbledeli ponos što je Titov vrhovni štab boravio u Petrovcu, a u Driniću se u pravoj, negde zaplenjenoj štampariji, štampala „Borba“. Sećam se iz Dedijerovog „Dnevnika“ da je ovaj novinar predratne „Politike“ u vihoru rata lokalnim brdskim „ćirom“ putovao do drinićke štamparije.

U nedalekom selu Podrašnici, dičeći se, nastavnici osnovne škole su mi rekli da su iz njihovog kraja šeretski dečji pesnik Tode Nikoletić (iz Ubavića brda), koji sad živi u Crvenki, i pesnik „čika Đoko Stojičić“.

Naježio sam se kad sam stigao u gizdavu varoš Mrkonjić Grad, centar ove regije. U apokaliptičnom ratu devedesetih nisu gorela samo sela, bez krovova su ostali i gradovi. I Mrkonjićani su, kad su se vratili iz izbeglištva iz Banjaluke, zatekli kuće bez krovova. Njihov velelepni dom kulture, koji je svečano otvorio sam Tito, bio je delimično ruševina. Sad je kao nov, ni traga ruševine… Gradske kuće su sjajno obnovljene. Ponovo je na trgu u ljupkom gradiću bista kralja Petra Prvog Karađorđevića, alijas „Petra Mrkonjića“, borca u Hercegovačkom ustanku potkraj devetnaestog veka. Vandalski su na nju onomlane nasrtali, a sada je opet na svom mestu.

Zapazio sam da se sever Republike Srpske građevinski preporodio. Kuće su cele, okrečene prelepim pastelnim bojama. Dominira roze boja. Kraj Bijeljine je neverovatna zadužbina iz bajke, ugostiteljsko naselje Stanišić. Gosti ručaju na platoima kraj veštačkog jezera, crni i beli labudovi doplivavaju da im se baci koja mrva hleba. Po oazi iz mašte, hotel za mladence, manastir, dečje igraonice i turistički vozić do zabavne železničke stanice Podlugovi (čežnja za Sarajevom)…

Tako je na severu republike. A kad smo prošli levom obalom Drine, od Bajine Bašte i Bratunca do Ugljevika, vrlo smo često nailazili na kuće bez krovova, sa nagorelim bridovima nekadašnjih mansardi i tavana. Istočna strana republike zaostaje za severnom.

Ali ipak, u Milićima, nedaleko od Bratunca, u prelepoj dolini Drinjače, tu na istoku, obradovala nas je idealno ozidana i urbano razvijena varošica. Privredno jezgro ovog nekadašnjeg sela, koje to više nije, jeste rudnik boksita, strateške sirovine. Mudri planer Milića je Rajko Dukić. Podigao je fabriku živinskog mesa, koja zadivljuje svojim cilindričnim kulama kraj druma. Malo dalje je fabrika montažnih kuća. Osetio sam kako nad Milićima planira i ureduje privredni realista. Boksit, hrana, krovovi nad glavom. Mali hotel.

Video sam da je to tri koraka dalje od onog posleratnog pokrivanja krovova koje smo s radošću sreli u drinićkoj prašumi i Mrkonjić Gradu. Logično je što Dukića sugrađani cene.

Nisam se začudio kad su mi pokazali usred novog varoškog nukleusa kao neku malu Ajfelovu kulu. To je „Rajkov toranj“. Podigli su ga svom strategu privrednog razvitka.

Kako je Dukić daleko od nerealnih fantasta koji grade kuće od stakla! I opijaju se mitom Semiramidinih vrtova! Na koga mislim i ima li ih? Ima ih.

Izvor: POLITIKA