Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Srba danas gotovo da i nema na prostoru između Dvora na Uni, Gline, Petrinje i Dubice. Sunja osuđena na tiho umiranje, kao i Kostajnica. Preostale Srbe ubija samoća. Pitomina rađa, grane se savijaju, ali sve propada
Napomena: Prilog je prvi put objavljen na portalu Jadovno.srb 27. januar 2016. godine.
Krovoi su celi, ponegde i novi, ali ispod njih nema života. Vrata zaključana, na podrumskom ulazu katanac, na gredama paučina. Laste su otišle sa ljudima i ne vraćaju se, jer ljudi se nisu vratili. Laste se gnezde tamo gde se čuje ljudski glas. Isto je sa vodom; oslabili potoci, mnogi izvori usahli, Sunja plića od gležnja. Ako nema ko da je troši, voda se povuče, traži šupljine kroz utrobu zemlje da ode tamo gde je troše, gde ima živa čoveka, stoke.
Kroz voćare i bašte šume se spustile do samih puteva. Tamo gde su nekada grane pucale od bogatog roda, rastao kukuruz, klijao krompir, paradajz bio krupan kao šaka, pšenica se talasala kao more, sada je šuma. Banija. Prostor između Dvora na Uni, Gline, Petrinje i Dubice. Pitomina slična Šumadiji; brežuljci, lugovi, proplanci, potoci…
U leto 1941. godine ustaše su za kratko vreme pobile preko 800 Srba iz sela sa područja Sunje i Kostajnice. Dovodili su ih u kolonama do mesta Bajića jame, blizu Kostajnice, i tu likvidirali uglavnom hladnim oružjem i maljevima. Izvršioci su bili lokalni Hrvati, neretko komšije i kumovi nesrećnih Srba.
Na Baniju ulazimo od strane Jasenovca. Toplo, letnje popodne. Vozimo polako; Cerovljani, Živaja, Šaš, Slovinci, Papići…
– Ovo je Stevanovo imanje – pokazuje Jovica, i dodaje:
– On je u Nemačkoj, obnovio je kuću i dođe dva, tri puta godišnje; a ona kuća tamo, da, ona sa drvenim gankom, to je Milanova kuća, njegovi su u jednom selu kod Novog Sada.
– Evo, ovde, u Živaji, na Svetog Iliju, kao gore u Blinji – priča Milan – do pred rat bili su veliki vašari, po nekoliko hiljada ljudi, isto na Ivanje u Svinici, Preobraženje u Komogovini, a sutra je Velika Gospojina, seoska slava u Kukuruzarima, mogli bismo da odemo.
Mogli bismo, odgovaramo uglas.
BAJIĆA JAME
– U leto 1941. godine ustaše su za kratko vreme pobile preko 800 Srba iz sela sa područja Sunje i Kostajnice. Dovodili su ih u kolonama do mesta Bajića jame, blizu Kostajnice, i tu likvidirali uglavnom hladnim oružjem i maljevima. Izvršioci su bili lokalni Hrvati, neretko komšije i kumovi nesrećnih Srba.
Danas to stratište niko ne obilazi, nema ga na službenim kartama Republike Hrvatske, a ako vas put nanese u Kostajnicu, nigde nećete videti putokaz za Bajića jame. Stajao je tamo do avgusta 1995. godine.
Mesto Sunja u Jugoslaviji je bilo jedno od najvažnijih i najživljih raskrsnica železničkih puteva. Tutnjali su tom varošicom vozovi noseći one koji su putovali u Beograd, Zagreb, Split, ili tu bliže, u Sisak, Bihać, Kostajnicu, Slavonski Brod.
Danas je Sunja mesto u koje i kroz koje se ne ide bez preke potrebe, jedno od naselja u Hrvatskoj čije lice je svakoga dana sve starije, gradić osuđen na tiho umiranje. Kao Kostajnica, Petrinja, Dvor na Uni, Glina, kao cela Banija. U selima oko Sunje, tamo gde žive Srbi povratnici, a malo ih je, ili neka hrvatska porodica, i njih je malo, stoje table sa ekonomskom ponudom; prodajem jaganjce, prasiće, jaja, piliće… Pazari se retko i na malo. Nema naroda.
Na putu Kostajnica – Petrinja, kad se izađe iz Panjana, pukne pred čovekom drum; ravan, prav, carski, sve gore do Šarenog mosta i sela Umetići. Istoričari se ne slažu u potpunosti, a nije ni važno, da je čuveni feldmaršal austrougarske vojske Svetozar Borojević, legendarni „Lav sa Soče“, najbolji defanzivac Prvog svetskog rata, rođen u Umetićima. Neki kažu da su ipak Mečenčani mesto rođenja, a Mečenčani su do Umetića.
Da nije bilo Svetozara Borojevića, Srbina iz pravoslavne, svešteničke porodice, tu se istoričari apsolutno slažu, današnja Slovenija ne bi ni postojala. Borojević je u završnoj fazi Prvog svetskog rata danima branio i uspeo da odbrani liniju koja danas predstavlja državnu granicu između Italije i Slovenije.
U Glini je rođen, a u Mečenčanima je osnovnu školu završio veliki jugoslovenski i svetski karikaturista Pjer Križanić, čije ime nosi godišnja nagrada „Večernjih novosti“ za karikaturu.
Šareni most se tako zove jer je nekada zaista bio šaren, drvena ograda ofarbana u crno-belo. Tamo na desnu stranu od mosta, povučeno u brdo, nalazi se selo Bjelovac. Otuda korene vuče poznati holivudski glumac Erik Bana, Hektor iz „Troje“, glavni glumac u „Hulku“. Prezime je skraćeno od Banadinović, njegovi su Hrvati, tačnije, otac. Majka mu je Nemica.
Reka Sunja izvire nedaleko od Lovče, duga je oko 60 kilometara i uliva se u Savu, blizu Jasenovca. Komogovina je prvo mesto kroz koje prolazi. Nekada je reka Sunja obilovala dubokim virovima. To je reka mog ranog detinjstva i ako nešto pamtim iz tih dalekih vremena, onda su to duboki, modri virovi na Sunji, leta provedena u kupanju, ribolov na skakavca u ranim jutarnjim satima. Imali smo štapove od leske, strunu iz Poljske i udice iz Rusije.
Donja Bačuga leži na uzvišenju srednje Banije, nije daleko od Gline. Nekoliko stotina nas okupilo se tamo da sa ovoga sveta ispratimo Lazu Cvikića. Umro je od srca. Čovek kao on drugačije i nije mogao da umre; osetljiv na tuđu nesreću, nesposoban da uživa u sopstvenoj sreći, sa gotovo neshvatljivim brojem talenata za sve i svašta, bio je osuđen da Zemlju napusti bez mnogo objašnjenja.
Poslednje godine života proveo je između Bačuge i Ciriha. U Švajcarskoj mu je bila porodica, u Bačugi je bio sam. Ubila ga je ta samoća, kao što ubija ono malo srpske starčadi koja se na Baniju iz progonstva vratila da skonča. Tog avgustovskog dana, kad smo sahranili Lazu, nebo iznad Banije bilo je nestvarno lepo, okićeno oblacima, sa plavom podlogom boje još nedozrele šljive. Lepa scena za poslednje putovanje.
OD BANIJSKE KOBASICE BOLjE NEMA
Ko se razume u proizvode od mesa, a probao je banijske kobasice, reći će da je to vrhunski proizvod.
Njeguška, sremska, zlatiborska kobasica, sve je to lepo i ukusno, ali ni prineti banijskoj, naravno, pod uslovom da je napravi onaj kome su dedovi preneli to znanje. Čuveni „Gavrilović“ nastao je na Baniji, na tradiciji prerade mesa stanovnika tog kraja.
Porodica Gavrilović došla je iz okoline Banjaluke, u 18. veku, bili su Srbi, pravoslavci, ali su zbog ambicija i posla, znajući da će im to otvoriti mnoga vrata, prihvatili katoličanstvo i kasnije se pretopili u Hrvate. Danas se banijska kobasica, ali ona prava, može naći samo u porodičnoj proizvodnji. Stručnjaci kažu da se ta kobasica serijski i ne može proizvoditi.
Rodilo da Bog sačuva, sve se plavi, i gore na krošnjama i dole na zemlji. I sve će propasti. Rodile su i kruške.
Napustamo Bačugu i preko „Zelene doline“ ulazimo najpre u Mlinogu, a onda u Jabukovac. Desno su Šušnjar, Martinovići, Miočinovići, pa Brestik, Dragotina, Gradac. Iznad Dragotine je selo Dabrna, otuda je trenutno najpopularnija i najbolja hrvatska pevačica Nina Badrić. Ako nekoga interesuje, da, svi Badrići iz Dabrne su Srbi, a da li je i Nina Srpkinja to, složićemo se, najbolje zna ona sama. Iz sela Bojna poreklom je Milutin Mrkonjić. Prezime je dolaskom u Beograd, uoči Drugog svetskog rata, modifikovano; na Baniji su bili Mrkonja.
Ne idemo na Čavića brdo, najvišu kotu Banije, već se iz Jabukovca penjemo u Gornju Pastušu. Put nije asfaltiran, Srbi to objašnjavaju činjenicom da su vekovima, sve do „Oluje“, u Pastuši, Gornjoj i Donjoj, Jošavici, Žilićima, živeli samo Srbi. Danas tamo ne živi niko. Sve je zaraslo, otima se tek poneki voćar u kome se grane šljiva lome od ploda. Rodilo da bog sačuva, sve se plavi, i gore na krošnjama i dole na zemlji. I sve će propasti. Rodile su i kruške.
Banija je poznata po kruškama; ječmenjača, lubeničarka, crna, karamanka, viljamovka, kasna, kaluđerka… i sve rodilo ove godine. I sve će propasti. Put između Gornje i Donje Pastuše izlokan još od prolećnih kiša. Jedva se krećemo u prvoj. Na malom uzvišenju velika crna kruška; stajemo, i po jarku tražimo one krupnije. Nikada mi niko nije objasnio zašto je zovu crna kad je zelena a unutra nagnjila. Predanje kaže da su je na Baniju doneli Napoleonovi vojnici. Kroz skoro savršen mir probijaju se glasovi zrikavaca. Iznad Donje Pastuše kruži jastreb.
U rano popodne ulazimo u Komogovinu, na onom mestu gde reka Sunja prvi put dodiruje neko naselje. U Komogovini je rođen jedan od najvećih živih srpskih pesnika Miloš Kordić. Danas živi u Kumodražu, na rubu Beograda. Sa Banije su još neki značajni srpski pesnici; Nikola Vujčić i Nebojša Devetak, na primer, obojica iz Graduse. U Komogovini je nekada postojala škola ikonopisanja, u vreme trajanja Manastira Preobraženje. Tu je boravio i Dositej Obradović.
Panorama Kostajnice
Do pred rat jedan od najvećih zborova, seoskih slava, bio je u Komogovini, na Preobraženje, 19. avgusta, na velikom prostoru oko crkve. Više hiljada ljudi dolazilo je sa cele Banije, mnogi iz drugih delova bivše države, i svega je tu bilo; šatri sa raštimovanom muzikom, bucmastih pevačica u kratkim haljinama, klakera iz limenog korita sa velikim komadom leda, liciderskih srca i đerdana, svilenih bombona… vrteo se ringišpil na kojem je pisalo „Milano“, a pivo se hladilo u obližnjem potoku Badušnica. Beše davno, na svoj način beše lepo i zauvek nestade. Tragovi su ostali samo u sećanjima onih koje je zla sudbina rasula širom sveta.
Rodna kuća zarasla u trnje i podivljalu lozu. Lipa je, saznajem, posečena davno, a borovi prošle godine. Srećem Jocu kome sam kumovao na venčanju. Nekada majstor malog fudbala, zvali smo ga Osim i Štraus, godinama nakon „Oluje“ živeo je u Vojvodini a onda se vratio, on, supruga Mira i dva sina. Ne pitam ih kako žive jer znam odgovor. Odozgo, sa puta, čuje se zvuk traktora, „ferguson“, i kako se približava prepoznajemo Đuru Lovrenovića, iz obližnjeg Prevršca. Nekada je radio u Televiziji Zagreb, pa u predstavništvu „Rekorda“. U nekim buradima vozi šljivu, nasmejan je i zove da svratimo na kobasice.
U Kukuruzarima, selu blizu Kostajnice u koje su Tuđmanovi operativci odmah posle „Oluje“ u prazne srpske kuće naselili veliki broj Hrvata iz Bosne, slavimo Veliku Gospojinu. I tu je nekada dolazilo na hiljade Banijaca. Ove godine bilo nas je stotinjak. Možda i zbog tmurnog dana koji se pretvorio u kišno popodne. Sedimo ispod šatre kroz čije spojeve kaplje voda i pijemo točeno pivo. Muziku čini jedan čovek i jedan instrument koji zamenjuje ceo orkestar. Nedaleko od nas brka u svetloplavoj majici, sa pedesetak godina na leđima, naručuje „Nema raja bez rodnoga kraja“, seda za sto, gleda ispred sebe i plače. Sumrak je, kiša i dalje pada, gore iznad Šamarice vide se poslednji odsjaji dana koji se gasi.
Baniju napuštamo iz Hrastovca. Gore u brdu je Krčevo. Mršava žena, na pragu sedamdesetih, Milanova komšinica, gura mu u ruku kobasicu, „eto, da kušaju tvoji kakve su ove godine“. Živi sama i svi znamo da je to jedna od poslednjih koje ima u kući. Dugo, dugo ćutimo u kolima koja se kreću put Beograda.
Izvor: VEČENjE NOVOSTI
