ДОКЛЕ ЋЕМО ВАС ВИШЕ КЛАТИ? /2/

У књизи „Злочин у Добровољачкоj улици“ књижевник Душан Зуровац, предсjедник Удружења за истраживање ратних злочина над Србима у Сараjеву „Истина“, даjе до сада непозната свjедочанстава о самом злочину, али и застрашуjуће поjединости о страдањима сараjевских Срба на почетку сукоба у БиХ….СРНА у пет диjелова преноси одломке из ове књиге

Приредио: Огњен БЕГОВИЋ 

Изетбеговићеви „специjалци“ обрачунаваjу се са своjим учитељима – Триву Гуслова затвара, а потом убиjа лопов коjи jе из предузећа „Зрак“ уочи рата украо оптику, коjу му jе Гуслов, приликом претреса на излазу из предузећа, одузео.

Гуслов jе радио као портир на капиjи. Платио jе главом само зато што jе одговорно радио своj посао. Оваквих случаjева било jе у затвореном Сараjеву на стотине, jер се муслиманским криминалцима пружила згодна прилика у томе метежу да поравнаjу неке старе рачуне.

То се догодило и Новици Шиповцу, коjи jе, кад jе пуштен из затвора, jавно убиjен на улици иако jе био душевни болесник. У његову кућу у Бућа Потоку уселили су управо они коjи су му узели живот.

Увелико се тих дана у Сараjеву трговало српским главама – jедан свjедок наводи да jе тада у Сараjеву „српска глава била jефтиниjа од главице купуса“. Срби су откупљивали своjе животе – кућама, становима, аутомобилима, трговинским и угоститељским радњама, златом и уштеђевином…

Користе се телефонске приjетње: „Шта ти чекаш?“, „Зар jош ниси разгулио“, „Ако те ноћас затекнемо у стану, наш си“, „Србе на врбе“, „Неста крста са три прста“…

Уличноj „оркестрациjи“ међунационалне мржње придружуjу се и муслимански медиjи, коjи дословно испаљуjу мржњу на Србе и на све оно што jе српско.

ЈНА настоjи да колико-толико смири ситуациjу и заштити голоруки народ, воjска уклања барикаде и покушава да смањи међунационалне тензиjе, међутим, муслиманске параформациjе jавно малтретираjу, разоружаваjу и туку официре и воjнике, а потом их одводе у затвор.

Пуквник ЈНА Ратко Плазинић, коjи jе „покупљен“ са улице, свjедочи: „Наређено ми jе да спустим ствари коjе сам носио у рукама и да кренем према jедноj приземноj згради. Претресли су ме и утврдили идентитет. Приjете. Један ми jе рекао да ће ме одмах заклати.

То лице jе касниjе долазило у ћелиjу гдjе сам био затворен и на исти начин ми приjетило. Након тога одведен сам 200 метара даље, гдjе ме испод jедне настрашице дочекао, како сам чуо, њихов шеф коjи jе почео да псуjе, да ме назива наjпогрдниjим именима, као – `jугочетнички официр`, `банда српска`, `убица муслимана`“.

Плазинића су одвели у затвор. Наредног дана у ћелиjу му jе дошао припадник Териториjалне одбране и предложио му да пређе на њихову страну. Током наредне ноћи у ћелиjу су упала двоjица до зуба наоружаних. Један од њих га jе ухватио за косу, извадио нож и ставио му под грло.

Приjетио jе: „Можемо те преклати, а можда и да те осунетимо, само не овдjе већ доље, доље испод земље, земљи и припадаш, али не овоj босанскоj, него црноj земљи…“

Када су у сараjевском насељу Храсница повели правника Здравка Глигоревића /отац Србин, а маjка Хрватица/ на клање, jедан од егзекутора, неки Шикало, упитао га jе: Колико jош треба да вас Срба закољемо да би ви схватили да нисмо браћа?

Како причаjу свjедоци – Здравко ниjе одговорио, а Шикало га jе заклао и бацио у канал поред пута.

Хрватски, словеначки, муслимански и македонски официри, коjи су положили заклетву на вjерност своjоj држави, преко ноћи окрећу „ћурак наопако“ и напуштаjу ЈНА, бjеже као да су побjегли из затвора, и стављаjу се у службу своjим националним воjним и паравоjним формациjама.

Интересантан jе случаj пуковника ЈНА у Команди Друге воjне области Вехбиjе Карића, коjи jе преко дана ревносно и предано радио на своме командном радном мjесту, а преко ноћи правио ратне планове у ТО БиХ.

Отуда и ниjе чудо да у нападу на колону у Добровољачкоj улици нападачи нису имали ниjедног убиjеног ни рањеног, jер су и Ганић и Дивjак и Заим Бацковић – Заги у рукама имали сва строго повjерљива документа из Команде Друге воjне области и знали су да jе воjсци, приликом извлачења, било строго забрањено да употриjеби оружjе.

Огромно наоружање jе дислоцирано из воjних магацина и дато у руке териториjалцима, тако су у БиХ створена два паралелна оружана блока. Данас се зна да jе половином априла 1992. године, у име крњег Предсjедништва БиХ, упућена Директива свим општинским и окружним штабовима ТО БиХ о нападима на ЈНА и воjне обjекте.

Ту Директиву jе потписао командант ТО БиХ пуковник Хасан Ефендић, наравно на основу наређења Алиjе Изетбеговића.

Дио ЈНА, коjа jе напустила Словениjу и Хрватску, повукао се у БиХ, jер се мислило да ће ова вишенационална република остати у саставу СФРЈ. Нажалост, испоставиће се да jе и ова одлука била погрешна, jер jе и у БиХ ЈНА одмах проглашена агресорском. Са њом се требало обрачунати да би се начинила суверена чисто исламска држава на овим просторима.

То ће показати и експлозиjа цистерне са мазутом у мостарском „Сjеверном логору“ 4. априла 1992, то ће уосталом показати и заробљавање девет воjника у Аеродромском насељу у Сараjеву, коjи су jавно стриjељани; иако jе Алиjа Делимустафић, тада Изетбеговићев министар унутрашњих послова, команданту Друге воjне области генералу Милутину Кукањцу обећао да ће ове заробљенике спасити, од тога ниjе ништа било.

Ти воjници су jавно убиjени по команди Драгана Викића, пред Домом полициjе у Сараjеву.

И у овом грађанском рату муслимани су се окомили на српске свештенике – позната jе мученичка смрт православног свештеника Недељка Поповића, коjи jе у маjу 1992. године измасакриран у Трнову.

Извор: 

Везане виjести:

КО НИЈЕ ЗА САМОСТАЛНОСТ – НИЈЕ НИ ЗА ЖИВОТ /1/

ХРОНОЛОГИЈА ЗЛОЧИНА /3/