Пуно срце у празној кући

И у Доњим Руjанима се однедавно обистинила паклена усташка жеља да истриjебе све што jе српско – записао сам почетком августа 1990. године. Одолиjева jош само гробље са црквом и групице старовремских камених кула сазиданих од финог тесаника коjе подсjећаjу на киклопске стећке.

Куће су одавно пусте и затворене и у њима нема жива ока од Маљковића, Ерцега, Денића, Лалића, Козомара, Глигића, Бачковића, Стоjића, Билана, Глишића…

Нема ни Бошковића. Ту гдjе jе тог злог љета 1941. године живjела задруга од преко двадесеторо чељади, остале су само лиjепе камене куће и помоћне зграде коjе као уклете зврjе пусте и затворене.

Пусто и около на широким ливадама и пашњацима на коjима су некада пасла стада од преко пет стотина оваца и коза и неброjена крда говеди и коња. Ту се сад растићио и буjа коров и шипражjе.

Ове жалосне чињенице jош jедино не признаjу и упорно негираjу браћа Миле и Илиjа Бошковић коjи сваког љета долазе и отвараjу пусте куће. Запуте се са породицама из далеког Штутгарта, из гастарбаjтерског сумора, да на мору и сунцу видаjу бољке мукотрпног рада и негостољубиве европске климе и обавезно сврате на дан-два у Доње Руjане да заложе родитељско огњиште, да запале свиjећу у цркви и посjете неопоjену гробницу у Равном доцу у коjоj jе остало толико њихових.

„Ми смо остали сирочад без маjке jош 1954. године — казуjе стариjи од браће, Миле Бошковић. – Петнаестак година касниjе отиснули смо се трбухом за крухом и скрасили у Њемачкоj. Првим зарађеним парама купили смо плац у Рушњу код Београда и саградили велику заjедничку породичну кућу с намjером да се ту временом настанимо и побjегнемо што даље од родног краjа и тужних успомена коjе су остале у њему.

Како су године пролазиле, а поготову откад нам jе умро и отац и откад смо и маћеху довели код нас у Рушањ, све више нас притиска жеља да долазимо овамо. Пошто овдjе немамо готово никаквих услова за живот и дужи боравак, минулих година смо остаjали дан-два, тек да нас жеља прође, али ове године се нешто сломило у нама и одлучили смо да овдjе проведемо цио одмор…

— Ми ниjесмо упамтили рат и страдања Срба на овом подручjу — додаjе његов двиjе године млађи брат Илиjа. – Ми само из прича знамо шта jе и наша породица доживjела и колико jе глава из наше куће пало и заувиjек остало у неопоjеним гробницама, али сав оваj хадезеовски декор коjи нас jе овог љета дочекао овдjе, урнебесну пjесму и пуцњаву коjа се понавља у селу из ноћи у ноћ, доживљавамо као некакво славље што овдjе више нема Срба.

То нас jе за срце уjело и просто смо осjетили да смо дужни да покажемо да нас jош има, да нам се ниjесу заувиjек угасила огњишта. Осjетили смо да због оца и маjке коjи почиваjу у овдашњем гробљу, због брата и сестре коjи су остали у jами у Равном Доцу, због више од петнаесторо чељади коjа су завршила под усташким ножем, морамо поново пропирити ватру и запалити свиjеће…

А у ланцу села ивицом Ливањског поља подно Динаре, лако jе препознати коjа су насељена српским а коjа хрватским живљем. Сва их повезуjу исти пут, али кроз она насељена Хрватима виjуга лиjепа, савремено уређена асфалтна магистрала, док кроз она насељена искључиво Србима возила и даље прате облаци прашине са макадамског коловоза.

Прашина засипа чак и Пролог, наjвеће српско губилипте у овим краjевима, на коjему су усташе у љето 1941. године на свакоjаке начине умориле више од пет стотина становника српске националности из Ливна и околних села, поглавито зрелих мушкараца и глава у породицама.

Овог љета, безмало педесет година касниjе, сем по путу, постављени су и други биљези и „путокази” по коjима намjерник лако препознаjе гдjе jе стигао. У свим селима у коjима има хрватског становништва, бандере и дрвеће око пута су искићени шаховницама и фотографиjама хадезеовског вође Фрање Туђмана, а сваки зид, свака равна површина jе искоришћена за паролу или само та три слова „ХДЗ”.

Предњаче, наравно, и овог пута Лиштани коjи су се истакли и 1941. године, откад jе ово село потпуно етнички чисто. Овдjе, додуше, одавно нема фратра Божа Шимлеше, али ни његови следбеници, заогрнути хадезеовским плаштом, не заостаjу у сиjању мржње. Чак ни гробље ниjесу поштедjели већ су га измоловали шаховницама и графитима у славу садшње партиjе на власти у Хрватскоj и њеног вође.

— Ниjесмо овог љета пожељели на море до коjега се стиже путевима окићеним знаковима мржње — вели Илиjа Бошковић.

И он, и брат му, и њихове супруге, чак и њихово петоро дjеце, у глас тврде да им jе срце пуниjе овдjе у празноj и пустоj кући голих зидова — али њиховоj кући, без обзира што сад личи на пећину — него у наjлуксузниjем хотелу у коjему не смиjу без стрепње гласно проговорити ни казати ко су и откуда су.

— Може се неком чинити да ми сада нешто пркосимо и некоме гонимо инат — обjашњава Миле Бошковић. Од тога нема ништа. Ми се инатимо само са животом коjи нас неумитно и све више удаљава од овог за нас ипак светог мjеста и све што желимо jе да можемо у свако доба слободно доћи у нашу кућу, макар и празну, да нас нико не погледа као странце и туђине на нашем прагу.

Ту жељу у нама неће утулити никакво васкрсавање крвничких симбола, никакве усташке пjесме, звецкање ножевима и оргиjе у духу усташтва jер jе човjек на своме прагу наjjачи. То никад нико не смиjе заборавити…

Риjечи и резони ових одлучних и поносних младих људи добиjаjу на значењу тек кад се поткриjепе стравичним чињеницама о крвавоj циjени коjу jе ова и друге српске породице из овог и осталих села око Ливањског поља платила у jедно слично вриjеме мржње и безумља. Њих посебно пече судбина њихове маjке…

У колони неjачи од двjеста осамнаесторо дjеце, жена и дjевоjака коjе су сjутрадан, након покоља мушкараца, усташе потjерале из Горњих и Доњих Руjана уз Динару и побацале у безданицу у Равном доцу, била jе и Мара Бошковић, родом од Лалића.

И не слутећи каквоj стравичноj судбини хита у сусрет, носила jе у наручjу двомjесечну ћерку Милену, а за руку водила двогодишњег сина Живка и мислила о мужу Јову коjега jе ратни вихор затекао у Цељу у воjничкоj униформи и замео му сваки траг.

Над jамом, кад jе завирила смрти у очи, ћеркицу jе додала jедноj од заова, а очаjнички пригрлила сина и са њим полетjела у амбис…

За њом су одмах бацили и њену заову. Остала jе прича како jе она тог часа испустила из руку беспомоћну бебу, али злосрећном дjетету, наводно, некаква невидљива сила, некакав вjетар из бездана, ниjе дао да падне све док jе зликовци ниjесу убили из пушака пуцаjући у њу док jе онако лелуjала у ваздуху као лист.

Било како било, тек оjађена маjка Мара, иако тешко повриjеђена, преживjела jе у тоj живоj гробници четрдесет и пет дана, да би jе потом, заjедно са осталих тринаесторо преживjелих, по наређењу окупаторске италиjанске власти извадили из jаме они исти коjи су их и бацили и потом данима долазили и покушавали их дотући камењем и бомбама.

Дjеца jоj остала под гомилом искасапљених тиjела…
Мара потом до краjа рата видала ране и туговала за дjецом коjа су jоj тако немилосрдно, крвнички истргнута из срца.

А онда jоj се jедног дана вратио супруг Јово. Издржао пакао ропства у Њемачкоj и вратио се у готово пусту кућу.
Ипак, срећа им се изнова насмиjешила. У топлом породичном гниjезду нашла су се три сина. Миле и Илиjа и наjмлађи Живко. Маjка му дала име Живко да сачува успомену на своjе прво диjете.

На жалост, Живку се ниjе дало да живи: имао jе само петнаест мjесеци кад се некако омакао и пао у котао пун вреле варенике…
Ту трагедиjу срце маjке Маре ниjе могло подниjети — свиснула jе и она само неколико мjесеци касниjе…

*   *   *

Браћа Бошковићи и даље живе и раде у Њемачкоj, али више не одлазе у Руjане, у родно мjесто радости и туге, jер су се комшиjе Хрвати у минулом рату постарали да затру и оно што jе остало од приjе пола виjека.  Разорене српске куће, разорена  руjанска црква и српско гробље зарастаjу полако у коров и падаjу у заборав и сjећања боле jош само оне коjи су ту поникли и одатле им сежу кориjени. Илиjа, а посебно Миле Бошковић имаjу и додатних разлога и мотива више.
Сем што су им ту остале успомене из раног дjетињства, ту им почиваjу  кости  родитеља, оца и маjке – мученице,  и злосрећног брата Живка, али и Милевог трогодишњег синчића Драгана, коjи jе ту  несрећним случаjем изгубио живот, jула мjесеца 1975. године – утопио се у бунару..

Поломљени споменик Бошковића на гробљу у Доњим Руjанима (по траговима на металноj огради рекло би се да jе неко пуцао из неког тешког оружjа у мраморну плочу споменика  малог Драгана)

Захваљуjући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Мариjа Ливањска“

 Књига jе посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у наjновиjим ратним сукобима на том подручjу, посебно током 1992. и 1993. године. То jе прича о 1587 жртава, претежно дjеце и неjачи, мучених и на наjзверскиjи начин побиjених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживjели са тих губилишта, посебно преживjели из неколико jама, чиjе jе казивање своjевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своjу гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и броjни иновjерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи коjи у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог виjека, нису гледали ко се како крсти и шта jе коме на глави. Књига jе стога страшно свjедочанство о злу, оптужба за сва времена, али и траjни документ о величаjним примjерима добротворства и жртвовања човjека за човjека. Издавач књиге „Огњена Мариjа Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) jе компаниjа „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, наjтиражниjа дневна новина у диjаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски jезик и jугословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназиjи „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романиjи, а онда се посветио новинарству (почео у сараjевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованоj Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада обjављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

Везане виjести:

Промоциjа књиге „Огњена Мариjа Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у jами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоциjа књиге „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ у Светосавском културном клубу у Бања Луци