Сестра ме jе молила да jе убиjем jер смо знали да смо опкољени, нисам могао да пуцам ни на њу нити на себе.
Припадници тзв. Армиjе БиХ улазе у Возућу
Пише: Александар ЛУКИЋ
Припадника Четврте озренске лаке пjешадиjске бригаде Душка Глигорића у нападу на Возућу заробили су припадници такозване Армиjе БиХ и одреда „Ел муџахедин“, и само га jе пука срећа спасила да преживи вишемjесечно заробљеништво у Кестенима, Бановићима и Тузли, за време коjег jе пребиjан и мучен.
Глигорић jе као двадесетосмогодишњак заробљен 11. септембра 1995. године. Ослобођен jе 24. марта 1996. године.
Заробљен jе око 16.00 часова у селу Кестени, крећући се у групи са 11 сабораца и цивила током повлачења из опкољене Возуће ка планини Озрен. Заjедно са њим, у групи jе била и његова сестра, о коjоj по заробљавању ништа ниjе чуо све до доласка у затвор у Тузли.
„Сестра ме jе молила да jе убиjем jер смо знали да смо опкољени. Имао сам пиштољ и пушку, али нисам могао да пуцам ни на њу нити на себе“, присjећа се Глигорић.
Глигорић наводи да су их заробиле мjешовите снаге Трећег и Другог корпуса такозване Армиjе БиХ, као и jединице одреда „Ел муџахедин“. На лицу мjеста убиjена су четири младића, док jе Глигорић лакше рањен.
По заробљавању спроведени су до сеоске сале у Кестенима, гдjе jе, према његовоj процjени, већ била формирана колона у коjоj jе било више од 40 живих заробљених сабораца и цивила.
Глигорић наводи да су, дошавши до колоне, натjерани да погну главе, а ако jе неко одступао, био jе ударен или оборен.
„У том положаjу чуо сам комешање, jауке, ударце и рафалне пуцње“, истиче Глигорић.
Он се присjећа да jе у каналу видио обрисе нечиjег беживотног тиjела.
Као рањеног, смjештаjу га на зачеље колоне, што му jе, како он оцjењуjе, спасило живот.
„Имао сам срећу да, као и троjица моjих сабораца, као посљедњи у тоj колони будем издвоjен од воjске Другог корпуса да бисмо носили рањеног муслиманског воjника према Лозноj“, наглашава Глигорић.
У том тренутку Глигорић о судбини сестре и Срба из колоне ништа ниjе знао, осим да су предати Трећем корпусу и одреду „Ел муџахедин“.
Убрзо jе пребачен у Бановиће, гдjе jе смjештен у обjекат некадашњег Дома здравља. Заjедно са осталима, он jе ту испитиван, пребиjан и мучен. О том периоду, видно емотиван, Глигорић ниjе хтио говорити.
Везаних руку и погнутих глава, дио заробљеника су аутобусима превозили у тузлански затвор.
„Наjгори jе био пут до Тузле jер ко jе дошао до тузланског затвора, он jе и преживио“, истиче Глигорић.
Описуjући боравак у затвору, Глигорић истиче да га jе, између осталих, исљеђивао и некадашњи наставник у Возући Рефко Чамџић, коjи се, како jе навео, коректно понашао према заробљеницима.
Од њега сазнаjе да му jе сестра жива.
„Питао сам га да ли ми може рећи нешто о сестри. Чамџић jе потврдио, заприjетивши да о томе не смиjем никоме говорити или ће ме убити“, истиче Глигорић.
Он jе у Тузли боравио 196 дана, све до 24. марта 1996. године, када jе размиjењен у мjесту Сочковац, општина Петрово.
Глигорић jе током ратних дешавања изгубио оца, коjи jе погинуо 2. новембра 1992. године, брата, коjи jе погинуо 4. jуна 1994. године, као и маjку, коjа jе умрла 1995. године.
По изласку из заробљеништва, Глигорић наводи да jе много пута давао изjаве о свом и страдању оних за коjе jе знао, истичући да jе незадовољан што нису процесуирани одговорни и починиоци злочина над Србима из Возуће.
Везане виjести:
Озрен – Возућа – Jadovno 1941.