Београд јуначки бранили аласи са Чукарице

Како jе, пре тачно 100 година, првом речном флотилом командовао потпуковник Милан Радоjевић

НА обалама Саве и Дунава у Београду, пре тачно 100 година, одвиjала се jедна од наjмонументалниjих битака у српскоj историjи – битка за одбрану Београда, боj за част српске престонице. Главнина српских снага, краjем септембра, те 1915, пред Мекензенову офанзиву повукла се у унутрашњост земље како би скратила фронт пред ударом моћне силе неприjатеља. Београд jе у шанчевима бранило 16.000 воjника и добровољаца под заповедништвом генерала Михаила Живковића.

Тешке борбе, вођене од 4. до 11. октобра, ушле су у мит пре него што су топови над главним градом заћутали. Немачки заповедник, фелдмаршал Мекензен, свестан да односи сигурну победу, донео jе следеће наређење: Покупити мртве браниоце Београда и сахранити их у jедан гроб на Кошутњаку. Одати им наjвишу ратну почаст и одмах подићи споменик с натписом на немачком и српском jезику: „Овде леже српски jунаци…“

Наша историjа после рата забележила jе многе подвижнике, међу њима и маjора Гавриловића, коjи jе 7. октобра на Дунаву повео у бесмртност своjе воjнике или поручника (доцниjе генерала) Игњата Кирхнера коjи jе са своjим саборцима бранио Савски насип и пругу краj Железничког моста… О потпуковнику Милану Ј. Радоjевићу, официру коjи jе фoрмирао прву српску речну флотилу и коjи jе командовао борбама на Ади Циганлиjи, мало се зна. Хероj Радоjевић рат jе почео и завршио у истом чину и одмах после рата као антиjугословен жигосан у историjи.

КАКО наводи адмирал Бошко Антић, воjни истраживач, Радоjевић jе из чувене 32. „челичне“ класе Воjне академиjе, из „строjа“ у ком су били официри Драгутин Гавриловић, Воjислав Танкосић, Воjин Поповић, Милутин Недић, Бранивоjе Јовановић… Био jе командант Аде Циганлиjе и командовао jе у наjкрвавиjим биткама на овом острву и рекама коjе „грле“ Београд.

Говорећи о бици за Београд, наш саговорник подсећа да jе на 50 километара фронта, од Остружнице до Винче, надирао 22. корпус Прве немачке армиjе и Трећа аустроугарска армиjа. Тукли су са више од 400 топова огромног калибра Београд, коjи jе бранило само 75 топова. Првог дана офанзиве на Београд jе пало 30.000 граната.

– У том судару однос снага jе био неупоредив – указуjе Антић. – То се нарочито видело на рекама, где су Немци господарили тешким мониторима „Марош“, „Енс“, „Кереш“, „Лаjта“… Тешко наоружаним бродовима су крчили пут пешадиjи преко Саве и Дунава, а супроставила им се новооснована српска речна флотила – оклопљени брод „Тимок“, чамац „Јадар“, брзи моторни чамац „Слобода“ са руском посадом, као и пловила „Победа“ и „Свети Ђорђе“, и енглески торпедни чамац. Српска флотиле од 5. до 8. октобра у 4 сата (када jе после наређења Радоjевића потопљен и последњи брод) жестоко су продирали у борбени поредак неприjатеља, а наjважниjи задатак им jе био пребацивање мунициjе и добровољаца на Аду.

ПРВА три дана рата за Београд телеграфски изгледала су овако: већ шестог октобра почело jе искрцавање неприjатеља на артиљериjом преорану Аду Циганлиjу. У ноћи између 6. и 7. – 59. аустроугарска дивизиjа, коjоj jе командовао Хрват Лука Шњарић, „пада“ подно Калемегдана и следе битке за сваки педаљ земље. На простору од Чукарице до Железничког моста, Кирхнерови добровољци jуришали су до последњег на трупе коjе су успеле да пређу. Паклена ватра настављена jе 7. октобра. Маjор Гавриловић у 14.30 води своjе jединице у последњи jуриш. На Ади се крвари све до 8 уjутру, док Радоjевић ниjе донео наређење да се остаци Четвртог батаљона 10. кадровског повуку на Баново брдо. Према наређењу генерала Живковића, од 8. октобра српска одбрана се повлачи на линиjу Врачар-Дедиње-Петлово брдо-Железник-Остружница. Борбе траjу до 11. октобра.

– Док су моћним аустругарским топовњачама управљали школовани официри, морнари на српским бродовима су били аласи, добровољци свих година и старости са Чукарице -наставља Антић. – Чинили су чуда од jунаштва.

МЕЂУ добровољцима у Речноj ратноj флотили био jе и Шефкет Халиловић, турски воjник заробљен код Куманова, лечен у Београду. Чим се заратили, као добровољац хтео jе да Србима врати „дуг“. Био jе заповедник чамца „Победа“ и наjвећи хероj на реци.

– Месец дана пре офанзиве замолио jе Радоjевића да оде у Мекедониjу код своjих да им саопшти да се жени девоjком са Врачара – наставља Антић. Иако ниjе морао, вратио се пре борбе и одмах преузео своjу „Победу“. Погинуо jе 7. октобра.

На Ади, три дана ровови Срба и неприjатеља били су удаљени десетак метара. Нико ниjе одступао. Погинуле Аустроугаре њихова команда имала jе киме да замени, наше снаге нису имале резерве.

Бродарци потпуковника Радоjевића већ у децембру нашли су се у Албаниjи у Медовском заливу када jе формирана Бродарска команда. Тамо су, одсуканим чамцима из залива, пребацивали пристигли српски збег на италиjанске лађе. Укрцали су се на последњи брод и нашли се на Виду.

– Марта 1916. маjстор са Чукарице Ђока Маjстровић конструисао jе први срспски морски бродић „Зрак“, а у априлу Влада jе бродарцима купила стару грчку торпиљерку коjу су ови назвали „Србиjа“ – наводи даље наш саговорник. – Савезници, Французи и Енглези су се бунили (Србиjа према тадашњим законима ниjе имала право за заставу на мору), али бродарци са Аде нису марили. Преко њих живих, заставу нико ниjе могао да скине. „Србиjа“ jе затим за своjом воjском отпловила за Солун. Посада jе 18. маjа 1916. године положила свечану морнарску заклетву српском краљу и отаџбини. Пошто jе пробиjен Солунски фронт, Радоjевић jе добио наређење да се пребаци у Србиjу и са 105 људи кренуо jе преко Бугарске. На ушћу Суводолске реке наишли су на насукани бугарски ратни брод, одсукали га и са њима, преко Брзе Паланке и Кладова, као одисеjи, стигли поново на Чукарицу.

БРОДАРЦИ су поново прионули на формирање Речне ратне флотиле. У децембру 1918. године jе реморкерима дотегљено пет заробљених аустругарских монитора и два патролна чамца. За посаде монитора и патролних чамаца су, у почетку, одређени бродарци Бродарске команде Србиjе. За прве привремене посаде монитора одређено jе 60 подофицира и морнара из састава Бродарске команде!

ПОБУНА ПОТПУКОВНИКА

ВИДЕВШИ шта му се догађа са ратним друговима, Радоjевић jе упутио званично писмо начелнику Инжињериjе Врховне команде у коjем jе протестовао против намера да се наше реке препусте онима коjи су их у крви осваjали 1914. и 1915. – аустоугарским пловилима, на челу са њиховим командантима.

„Монитори су дати Српскоj Влади. Они су резултат победе наше воjске. Они су се борили против српске воjске. Они су убиjали незаштићене жене и децу наших бораца, коjи су своjу крв лили на другом краjу наше домовине за слободу своjу. Мониторске послуге у нашоj Краjини вршили су пљачке и насиља у улози грубог победиоца, иако су говорили лепим српским jезиком. Стога би било неморално и неправедно да тим мониторима командуjу исти официри и да на истим топовима буду исти људи коjи до пре пола године нису имали ни труни jугословенског осећања. Ко нам гарантуjе да ће се дух посисан маjчиним млеком и негован за половину и више људског века моћи изменити“, написао jе Радоjевић.

Ово писмо Радоjевић jе платио историjским заборавом.

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

Колубарска битка – Jadovno 1941.

Милисав Семиз – Заборављени хероj београдског неба …

Спомен-костурницу у коjоj лежи 5.000 хероjа децениjама нико не …

Први свjетски рат – Jadovno 1941.