Први напад на Дивосело

Ништа ниjе давало ни наслутити да таj jесењи дан 16.новембра 1991.г. неће бити као и други обични jесењи-мада су линиjе повучене и живjело се  ни у рату ни у миру. Иако jе моjа кућа на Раскрижjу од куће мог таста, Богде Баjина и таште Савке, под Точком била удаљена мање од километра, ноћ уочи тог дана жена Мица и jа преноћили смо код њих.

 Планирали смо уjутро клати прасе. Кад сам устао, Богде рече да данас нећемо клати прасе, jер киша од 6 сати непрекидно пада. Савка jе спремила доручак-пршуту и jаjа. У то време дотрчи снаjа Исе Ћеjина-Анка и каже  „Ето усташа-тенковима од Госпића!“. Ја сам одмах скочио и изашао на узвисину код куће Богдиног брата Милана. Ту jе требала бити нека мала медачка jединица-њих 5-6 људи. Њих ту више ниjе било. Кад и куда су отишли не знам… Анка jе отрчала своjоj кући да би узела паре коjе су jоj у кући остале. Док сам осматрао село, моj брат Стрево, коjи се ту затекао, упалио jе „фићу“ и кренуо прем Малом Краjу-цестом. Утом су наишли  Богде, Савка и моjа жена, и заjедно смо кренули према Малом Краjу (супротно од правца наиласка тенкова), оставивши све  и кућу и благо. Код Присоjа нам се, колико се сjећам, придружила Анка Вуjновић, жена покоjног Ђуре Ђуричина. Ја сам имао намjеру да идемо у Мали Краj у празну родитељску кућу, и пошто jе пуница Савка била болесна, да заложимо ватру и ту се смjестимо, jер jе у кући био и шпорет и уобичаjени намjештаj.

Киша jе страшно падала. Већ код Грабовца, на цести jе вода  била до кољена. Како сам jа имао буце (гумене чизме), jа сам убрзао корак с намjером да стигнем кући у Мали Краj приjе осталих, да заложим ватру-док они стигну. Кад сам дошао до мостаца, а то jе на око 200 до 250 метара приjе  куће, под Милешевом страном, сасула jе из пушака паљба из правца Велебита, из њих око петнаjстак. То су карактеристични пуцњи  са дум-дум мунициjом калибра, jел 5,56 ил 5,6 мм. То су стандарди НАТО-а. Они имаjу ту мунициjу коjа даjе специфичан звук. Познао сам jе из околности што су они и наше jединице водили борбе код Госпића. Они су пуцали из таквих пушка, а наши су имали домаће наоружење, обичне карабине, „паповке“ и митраљезе М-53 познате као „шарац“. Кад сам чуо те пуцње, jа сам се бацио у шуму, у брдо, да би одозго имао прилике видjети шта се дешава.

У том тренутку постоjала jе боjазан да ће моjи сапутници, коjи су остали отрага, наићи на њих и бити побиjени. Због тога сам се пребацио до живице изнад куће Марка Ђеђана и заузео положаj за пуцање, ако стварно дође до сусрет са усташама. Касниjе сам сазнао да су и они чули пуцњаву, препознали пушке и да су се jедноставно бацили лиjево према Јованчићевоj кући, да би таj сусрет избjегли. Ту су нашли Владу Мигелина, његову жену Ану и њеног брат Баћу. И сви су (по причи) кренули према Читлуку.

Кад сам видио да моjих сапутника нема, не наилазе, ухватио сам се дубље шуме и дошао на врх брда, са ког се видjело скоро цjело село, и осматрао шта се дешава. Наjприjе jе планула кућа Мане Бjеговића-Манишина, потом кућа Пеће Бjеговића. Кад jе Пећина кућа планула, jа сам напустио осматрање и другом страном брда почео се спуштати према Читлуку. Киша jе падала невjероватно. Кад сам погледао према Велебиту-све jе баре прекрила вода-као да су jедно велико jезеро. Нисам знао што се дешава у Читлуку па сам се кретао обазриво, држећи се брда и покушао погледом утврдити да ли се евакуише читлушко становништво према Велебиту. Кад нисам уочио евакуисање, ушао сам у село и код Кланачких брина нашао Јовицу Урара и jош неке-сад се више не сjећам ко jе био у тоj групи. Потом сам отишао у кућу Ђуре Васкудина, односно његове жене Ивке. Ту сам затекао жену пок. Миле, сина Марка Павлинова. Оне су ми дале суве чарапе, jер сам био скроз мокар. Ту сам био кратко врjеме, забринут за браћу Стеву и Јоцу. Знао сам да jе брат Јоцо требао ићи код љекара и да jе кренуо у правцу Читлука. Међутим бринула ме судбина брата Стеве-коjи jе отишао пре мене у правцу родитељске куће. Распитивао сам се за њих. За брата Стеву нико ми незна рећи, а за брата Јоцу ми кажу: „Јоцкарин jе избио доље код пумпе у Читлуку!“. Помислио сам да су Стеву убили, обзиром да jе пуцњава долазила из правца у ком jе он кретао, али и да су сигурно убили и Ђуђу Мариjина и његову жену Јелу, коjи су били смjештени у кући Пеће Бjеговића, а коjу сам видио да jе планула. Код пумпе налазим Стеву Богде Јеjина, коjи кува неки чаj. Пошто ме jе послужио чаjем, потврђуjе да jе брат Јоцо изашао, али да за Стеву ништа ниjе чуо. Идем тражити брата Јоцу. Налазим га код кућа Раjчевића. С њим ту попричам. Каже ми да чим jе почео напад, право цестом стигао у Читлук, надаjући се неком превозу до Грачаца односно до лиjечника… Код куће Паjе Тришина налазим Владу Мигелина и жену му Ану. Паjина жена Милка вели: „Немоjте нигдjе ићи тако мокри“. Она и мени и Влади налази суву одjећу. Ту смо и преспавали. Уjутро негдjе око 8-9 сати, у групама крећемо у Дивосело. У нашоj групи био jе Ићо Бабурин, моj таст Богде, и не сjећам се више ко jош. Долазимо до моjе куће коjа jе била у центру. Налазимо убиjеног Ису Ћеjина и заклану соку Ђуричину, времешну старчад коjа jе jедва земљом ходила. Запаљена и изгорила и моjа и кућа брата Стеве. Запаљена Ђуричина кућа. Запаљена кућа Исе Ћеjина. Све то попаљено. Ниjемо-без рjечи гледамо оне паљевине.

Приликом сусрета са другим групама питам за Стеву. Нико ништа не зна. Већ сам у мислима сигуран да jе убиjен. Брат Јоцо саопштава да иде у Поткраj (дио села) да види стање. Прикључуjу му се Владе Мигелин, жена му Ана и мислим Никола Мигелин. Након извjесног времена враћаjу се и кажу да су код гумна Бjеговића нашли убиjене Ису Ружина и жену му Анку. Нашли су, кажу, на Клепалишту убиjене Никицу, унука Ниjе Јаjића, Илиjу Кардума и Душана Милкина, али и да пола Поткраjаца нема. Нема Бебе Бићине. Нема Сеjе Боћине. Нема Јаге Кушмитове ни других жена од Јаjића. Нема жене, свастике и снахе Милана Илегина. Касниjе сам сазнао да су се оне евакуисале у двиjе групе. Једна према Шељеушици, а друга група према Потоцима и бари Жугало. Таj други дан jе стала киша. Налазим се с Николом Исе Ћеина, коjи jе био на положаjу код Камењуше. Прича ми да су се, под топовском ватром из Госпића, повукли у Велики Краj и преко бара Рибиjаче према Читлуку. Да би дошли до Читлука, морали су пливати преко бара. Код Миjаjловца (по Дивосељачки) или Змиjињака (по Читлучки), на мjесту гдjе се састаjу воде из Рибиjаче и Сичке, (чиjи су потоци у летњем периоду мали и jедва видљиви), вода се излила и на околне баре таква и толика да су jе морали препливати да би се дочепали Дебеле Главице и Читлука. У тоj групи избили су у Читлук и Милан Кушмит и jош неки, кад jе већ пао мрак“.

Казивање Ђорђа Плећаша снимио ( и преписао) Милан Почуча у Бачкоj Тополи, октобра 2007. год.
Преузето из књиге Мост у времену

Извор: НАШЕ ОКЕ НАШЕ ДИВОСЕЛО