Прва жртва рата у Хрватској је Горан Алавања, Србин из Карина

Хрватска не признаје полицајца српске националности као првог погинулог. Иако је убијен на службеном задатку и у службеној униформи Министарства унутрашњих послова чак пет месеци пре погибије Јосипа Јовића, 27-годишњи Србин Горан Алавања нигде није службено признат као прва жртва рата

Када се говори у „крвавом ускрсу“ на Плитвицама, не можемо а не сетити се ипак Горана Алавање, 27-годишњег младића из Доњег Карина крај Бенковца, који је погинуо у ноћи са 22. на 23. новембра 1990. на службеној дужности и у службеној униформи Полиције Хрватске. Те је ноћи с колегама Стеваном Букарицом и Јовом Граовцем из Станице Милиције у Бенковцу, СУП Задар, седео у службеном милицијском аутомобилу на раскршћу саобраћајница за Задар, Обровац и Книн. Како су међунационални сукоби већ почели, имали су задатак контролисати подручје и спречити могуће нереде и евентуална малтретирања мирних грађана. Било је невреме, па нису напуштали ауто. Око 1,30 иза поноћи, под окриљем мрака, до милицијског се возила пришуљало неколико маскираних терориста и засуло га рафалном паљбом из аутоматског оружја. Алавања, који је седео на возачком месту, погођен је са седам метака и на месту је преминуо. Сувозач Букарица је рањен, а Граовац је прошао неозлеђен. Убице су сву тројицу избацили из аутомобила, отели оружје и побегли с возилом.

Чији је метак убио Јовића?

Трагични догађај из новембра 1990. и Алавањину смрт у својој књизи „Истина мора изаћи ван…“ спомиње и тадашњи министар унутрашњих послова Јосип Бољковац. Је ли Јосип Јовић на Плитвицама смртно страдао од метка испаљеног из хрватске пушке? Бољковац је написао: „Но, на попришту те битке остало је и тијело полицајца Јосипа Јовића, којега се данас проглашава првим убијеним хрватским редарствеником, иако је то још у студеноме 1990. био полицајац Горан Алавања, Србин којега су из засједе убили његови побуњени сународњаци поред Обровца, а чијој сам обитељи особно послао сућут и вијенац. У Јовићеву је тијелу, иначе, тијеком обдукције нађен амерички метак за пумперице, какве смо тајно купили у Сингапуру и рабили их у тој акцији. Свакоме тко је тог мрачног и магловитог јутра био на плитвичком терену могло је бити разумљиво да неког несретника погоди и залутали метак из властитих редова. Тиме, дакако, не тврдим да и неки српски побуњеник није можда имао истоврсно стрељиво“.

Дакле, чињеница је да је Алавања погинуо у класичном терористичком нападу обављајући посао као припадник Милиције СР Хрватске. Где је онда проблем и зашто држава игнорише чињеницу да је тај њен милицајац погинуо пет месеци пре Јосипа Јовића? Одговори на та питања своде се на један једини податак – Горан Алавања је Србин!
Пре неколико година Јадранка Косор, тада министарка хрватских бранитеља, избегла је уплитање у ширу полемику изјавом: „Горан Алавања је уписан у Регистар, то је битно.“ Аналогија је, према томе, потпуно јасна: тај је убијени хрватски полицајац уписан у Регистар хрватских бранитеља и као такав је први погинули у рату.

– Ако је Алавања у Регистру, онда је он први бранитељ погинуо у Домовинском рату. Очито постоје нека отворена питања, али њих би, евентуално, требао истражити нетко други. Међутим, технички гледано, све је јасно и тај је човек прва жртва Домовинског рата – каже министар бранитеља Матић.

Мајке су несрећне без обзира на број

– На дан када је убијен сјатила се код нас гомила људи, али нико од представника власти никада није дошао. Нико нас из Загреба никада није посетио и питао за здравље, но то ме, верујте, превише и не занима. Као што ме не занима је ли мој Горан прва или задња жртва. Мени је свеједно који је редни број, исто ми је тешко, исто сам несретна као и мајка Јосипа Јовића. Нас смо две остале без својих синова и та нам је несрећа сасвим довољна да бисмо се бавиле тиме ко је први, а ко задњи погинуо – каже Милија Алавања, Горанова мајка.

– Никада ми није било драго што ми је син одабрао посао милицајца, бојала сам се, сваки његов одлазак на терен у мени је будио страшне слутње. Мало ми је лакше било када нам је дошао назад из Биограда, али морате знати да то није учинио самовољно него је премештен према налогу надређених. Наравно, и њему и нама је било драго што је дошао назад, јер му је посао био пуно ближе, а могао нам је помагати око њиве и стоке. Бол за изгубљеним сином страховито је тешко поднела. У једном је тренутку била одлучила да ће си сама одузети живот, но онда јој је у сан дошао њен Горан.

– У сну сам стајала иза куће, у дворишту, чврста у намери да се убијем, али је однекуд дошао Горан. Био је обучен у исто оно одело у коме смо га сахранили. Видевши шта желим учинити, рекао ми је: „Немој мајко, па ко ће бринути о брату, спремати му јести…“ Само су ме тај сан и речи мога сина одржале на животу – прича Милија Алавања, којој су Горанов рођендан и дан смрти најтежи датуми у години.

Извор: СРПСКИ НАРОДНИ ФОРУМ

Везане вијести:

Фалсификат на позицији првог погинулог бранитеља

 Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 05. април 2016. године.