Против Шекса има довољно доказа

Основати специјални суд за злочине у Сиску

Што је са Сиском, што пријечи процесуирање тамошњих злочина?

– У истраживању сисачког случаја установили смо несразмјер између броја евидентираних ратних злочина којима барата власт и много већег броја о којем су нам говорили сисачки Срби. Неравнотежа у бројевима је уистину велика. Према ономе што видимо, сисачке су власти починиле злочине над сисачким Србима. Због тога смо препоручили оснивање специјалног суда за ратне злочине.

Што се од оснивања специјалног суда може очекивати?

– Као прво, изузетно је тешко одржати суђење у заједници гдје је такав злочин узео маха. Ријеч је о посебној врсти злочина који тражи посебна знања тужитеља и судаца, уз специјализиране јединице истражитеља, које системски познају случај.

У чему је препрека?

– Имате законодавство које омогућује оснивање четирију специјализираних судова за ратне злочине, у Загребу, Осијеку, Сплиту и Ријеци. Једини суд тога типа је у Загребу. Очито, имате мањак капацитета, али управо зато ови случајеви требају добити предност. Јер, како вријеме пролази, сјећања слабе, свједоци умиру…

Какву сте поруку добили из Државног одвјетништва?  

– Дуго смо дискутирали, презентирали смо им што сматрамо мањкавим у хрватском правном оквиру код процесуирања ратних злочина. Мањкавост је у кључним концептима заповједне одговорности, злочина против човјечности и ратног злочина сексуалног насиља. Те одредбе или нису у закону или нису усклађене с међународним правом. То су, укратко, пукотине које остављају отворена врата за наставак некажњавања ратних злочина.

Сматрате, дакле, да је проблем у неусклађености хрватског правног сустава с међународним правом?  

– Разговарали смо с Државним одвјетништвом о примјени новог Казненог закона у процесуирању ратних злочина умјесто основног Казненог закона из 1993, јер је нови закон ближи међународним стандардима. У Одвјетништву тврде како то није могуће, јер се нови закон односи на вријеме након што су злочини почињени, али, заправо, бројне одредбе међународног права, попут оне кључне о заповједној одговорности, изузете су као дио међународног права још од Другога свјетског рата. Не постоји, дакле, међународна баријера примјени најновијих интерпретација у суочавању с прошлошћу. Такођер смо послали препоруку да се случајевима процесуирања ратних злочина, због бројности, даде предност. Од 700, колико их је отприлике остало, годишње их се ријеши у просјеку 18.

Како сте подијелили приоритете у рјешавању ратних злочина?

– У три главна подручја: прво је процесуирање најозбиљнијих случајева ратних злочина, друго фокусирање на нека специфична подручја, понајприје Сисак, гдје је документирано да се највећи број процеса проводи против хрватских Срба, иако су у великој већини случајева били жртве ратних злочина. Трећа се препорука односи на истраге високо позиционираних људи. У бављењу прошлошћу кључно је обухватити не само ниже разине власти и службеника, него погледати према врху ланца одговорности, војнога и цивилнога. На тај се начин шаље снажна порука о системској природи почињених злочина, умјесто да се на нижој разини проматрају као изолирани инциденти. У извјештају смо споменули три особе за које постоји довољно разлога да се покрену истраге: Томислава Мерчепа, Владимира Шекса и Давора Домазета Лошу. Напомињем како нисмо тражили да се ти људи процесуирају, него сматрамо да у јавности и код тужитељства постоји довољно информација и доказа да Државно одвјетништво покрене истрагу о њима.

Шекса штити висока позиција

Након вашег посљедњег извјештаја ухапшен је Томислав Мерчеп. Је ли та веза случајна?

– Тешко је говорити о узрочно-посљедичној вези и утјецају нашег извјештаја у овом случају. Тајминг је знаковит, ако баш хоћете. Своје извјештаје обично предајемо властима неколико тједана унапријед, да се могу упознати с нашим сазнањима и вратити их на евентуалне исправке фактографских погрешака. Дакле, хрватске су власти већ неко вријеме знале, премда је ријеч о случају за који је дио доказа стигао с Међународног суда у Хаагу још 2006. године, у којем је смјеру кренула истрага. Мислим да је доказни материјал у случају Мерчеп био толико јак да је истрага морала бити покренута.

Кад говоримо о Шексу или Домазету Лоши, посједујете ли доказе који још нису познати јавности, нешто што би могло убрзати покретање истраге?  

– Питање није посједујемо ли ми нове доказе, није на нама него на тужитељству да тражи нове доказе и свједоке. Вјерујемо, понављам, како већ постоји довољно доказа за покретање истраге. Добро знамо од тужитељства са суђења Бранимиру Главашу да је Шекс свједочио како је био у позицији заповиједања у Осијеку 1991. године, кад су почињени многи ратни злочини. То је темељ, довољан доказ да се покрене истрага против Шекса, иако смо свјесни да се ради о врло утјецајном политичару у Хрватској, који је то дуги низ година. Позиција заповједне одговорности отвара могућност да се процесуира људе који су били на власти, који су знали или су требали знати за ратне злочине. Слична је ситуација и с Домазетом Лошом. Суд је у случају Норац-Адеми устврдио да је постојала паралелна линија заповиједања и да је код Домазета Лоше постојала заповједна одговорност за злочине у Медачком џепу и Госпићу.

Би ли лакше било отворити истрагу против Шекса да није тако утјецајан у владајућем ХДЗ-у?  

– Кад погледате узорак суђења за ратне злочине, видите колико је тамо више нискорангираних заповједника од оних који и данас заузимају важне позиције на власти. Суђење Главашу показало је све тешкоће у привођењу правди оних који су на позицији моћи. Такво суђење фрустрира. Јасно је да људи с више моћи, ако ту моћ злорабе, могу блокирати судски поступак.

Нећемо одустати

Може ли одуговлачење истрага, конкретно у случајевима Шекса и Домазета Лоше, успорити преговоре с ЕУ-ом?  

– То ће одлучити чланице Уније. Ако би се истраге отвориле, потакнуте гомилом јавно доступних доказа, био би то врло позитиван сигнал да се Хрватска ријешила једног од најтежих наслијеђа прошлости, да је утврдила одговорност не само нижих разина власти.

Кад ће делегација Амнестyја опет доћи у Хрватску, по одговоре на извјештај из просинца?  

– Идуће путовање везано уз Хрватску бит ће у Бруxеллес, до краја овог мјесеца. Представит ћемо институцијама ЕУ-а посљедње разговоре с хрватским властима и разговарати што у Хрватској још треба учинити. Након тога ћемо видјети што даље, то ће овисити о одговору хрватских институција.

Колико ћете дуго чекати хрватски одговор?  

– Истина је да смо извјештај предали неколико тједана унапријед, али је врло темељит и треба времена да га се „прочисти“. Тешко је прецизно рећи кад ћемо добити одговор, обећало нам га је Министарство правосуђа и можда стигне за приближно мјесец дана. Ако не стигне, наставит ћемо дијалог с Министарством, да видимо што је проблематично, с чиме се не слажу, да устврдимо је ли учињен напредак у вези наших препорука. На сличним случајевима радимо десетљећима, откад је букнуо рат на подручју бивше Југославије покривамо питања ратног злочина у новим државама. Нећемо одустати од случајева у Хрватској, као што не одустајемо ни у Србији и Босни и Херцеговини. Вјерујемо да радимо на чистом, снажном и структурном напретку, који ће осигурати да сви људи који ишчекују правду дознају што се догодило њиховим ближњима.

Ништа од сусрета с премијерком

Замјеник главног државног одвјетника Антун Квакан изјавио је, што сте објавили на wеб-страницама Амнестyја, да су свједоци ратних злочина можда спремни испричати полицији своја сазнања, али кад дође суђење, нагло све забораве. Како функционира заштита свједока у Хрватској?  

– Постоји низ примјера пријетњи свједоцима у случају Бранимира Главаша. Често упозоравамо и на Милана Левара, чије је убојство неразјашњено након толико година. Изасланици Амнестyја, међутим, за посљедње су извјештаје истраживали програм потпоре свједоцима и устврдили да функционира прилично добро. Свједоци су добили много корисних информација о томе што могу очекивати на суду, који су им све механизми потпоре доступни. Нажалост, програм потпоре свједоцима доступан је на само четири суда у Хрватској. Кад говоримо о заштити свједока, много тога још треба учинити. Свједочење преко видеоврпце, на примјер, није довољно развијено, а омогућило би давање исказа онима који нису у могућности доћи у судницу. У једном исказу нашем делегату, свједоку није био омогућен посебан улаз у судницу, морао је трпјети изузетно непријатељске реакције, пријетње обитељи и родбине онога којему се судило. Говоримо о некима од најтежих злочина, емоције су очекивано повишене и баш зато би свједоци требали бити заштићени од таквих група. Застрашивање доноси још више стреса ако свједоке не прати полиција, ако им власт не пружи заштиту. Клима застрашивања одмаже процесуирању ратних злочина.

Је ли процесуирање ратних злочина међу приоритетима хрватских власти?  

– Ако говоримо о предсједнику Јосиповићу, он демонстрира приврженост помирењу и рашчишћавању прошлости, у што укључујем и исприку коју је изрекао Босни и Херцеговини. Код њега је ријеч о особном приоритету, али мислим да неким другим дужносницима, у Влади и осталим институцијама, процесуирање ратних злочина није приоритет.

Можете ли споменути које конкретно име?  

– Ако проматрате било коју владу у било којој држави, на челу јој је премијер, он даје политички тон. Били смо врло разочарани што се за посљедњег боравка у Загребу нисмо успјели састати с премијерком Јадранком Косор. А имала је прилику нас особно, људе у Хрватској и међународну заједницу увјерити да јој је процесуирања ратних злочина међу приоритетима.

Како је пропао састанак?  

– Премијерка је сматрала како су наши састанци у Државном одвјетништву и Министарству правосуђа били довољни да задовоље форму дијалога. Били смо разочарани, јер је управо ангажман премијера и предсједника неке земље јасан знак добре воље. Очито је да је процесуирање ратних злочина важније предсједнику Јосиповићу него премијерки Јадранки Косор.