Светозар Ливада, универзитетски професор у пензији, већ три године је изложен претњама због репринта издања из 1946. године „Документи о протународном раду и злочинима једног дијела католичког клера“. Напада нису поштеђени ни остали који су учествовали у реализацији тог пројекта. Оригинал књиге су иначе, по налогу тадашњих југословенских власти, издали Јожа Хорват и Зденко Штамбук.
Крију Степинчев дневник као змија ноге
Кад је Љубо Бобан умро замолио сам његову супругу да ми врати мој примерак Степинчевог дневника, али она то није хтела да уради. Није га касније хтела позајмити ни Драги Пилселу кад је њему требао за докторски рад. Док га је читао у њеном стану, цело време је седела поред њега. Изгледа да у Хрватској постоји општи консензус око тога да дневник не сме на светло дана јер веће компромитације за Степинца не може бити од тога што је у том дневнику написао. Колико је само мржње према Србима налупао на тим његовим страницама, каже Ливада.
Зашто вас и ко напада?
– Након што ми је кардинал Јосип Бозанић запретио државним тужилаштвом почела ме посећивати полиција. Пет пута су ме саслушавали, чак су долазили у моју викендицу у Истри да ме испитују. Као да сам ја помагао оснивање усташке организације, а не католички попови, који су то радили још у време Краљевине Југославије, и то у самом срцу хрватске цркве, на Каптолу у Загребу.
Ко је издао репринт те књиге?
– Издавачка кућа „Аугуст Цесарец“ а у припреми је учествовало више људи, истакнутих српских и хрватских интелектуалаца. Међутим, ревизионисти историје и љубитељи усташа највише ударају по мени, антифашисти Ивану Фумићу и новинару и теологу Драги Пилселу, који је написао предговор књиге. Јожа Хорват је заплакао док је промовисао најновије издање те књиге, толико је био погођен тим нападима.
Како се књига продаје?
– Од 2.000 штампаних примерака остало је још 80. књигу продајемо ми који смо је издали, а највише нам помаже Српска православна црква. У хрватским књижарама смо наишли на бојкот. Или немају храбрости или се солидаришу са католичком црквом да се не би ништа сазнало о нечасном понашању њених свештеника у Другом светском рату.
Је ли оригинал штампан због суђења Алојзију Степинцу?
– За то суђење су били потребни докази. А документи из те књиге то сигурно јесу.
Да ли је истина да сте у то време располагали са Степинчевим дневником?
– Јесам. Имао сам тај дневник јер сам као директор Института за историју радничког покрета био саветник тужиоца Јакова Блажевића. Пошто тада није било машине за копирање, дневник сам добио из тзв. гештенера. У соби смо били само ја, дактилографкиња и инспектор Државне безбедности који је, кад ми је дневник додељен, одмах запалио шпалту на којој је био штампан. Оригинал Степинчевог дневника је тада био у власништву југословенске државе, а по Степинчевој опоруци припао је хрватској католичкој цркви.
Шта је било с вашим примерком?
– Остао је код мене све до почетка 60-их година када ме историчар Љубо Бобан замолио да му га позајмим за докторску дисертацију. Дао сам му, али га он није вратио. Рекао је да то више није његова обавеза јер сам у међувремену био смењен са функције директора Института.
Смењен због Туђмана
Зашто сте смењени са функције директора Института за раднички покрет?
– Због Фрање Туђмана коме сам 1958. написао рецензију за две његове књиге: Рат против рата и Двадесет година социјалистичке Југославије. За прву сам навео да је плагијат, јер је Туђман преписао друге ауторе, навео сам њихова имена. Чуди ме како му од толиког преписивања рука није отпала. Ни другој књизи нисам дао пролазну оцену јер је у њој Туђман толико тога снисходљивог надробио о Југославији да се то није могло сматрати научним радом. Након тога сам смењен, а на моје место постављен је нико други него Туђман.
Извор: vesti-online