Професор из Задра: Хрватски кнез Вишеслав никад није постојао

Професор емеритус Универзитета у Задру Никола Јакшић дигао је прашину својим истраживањима посвећеним крстионици кнеза Вишеслава из Нина, која се у хрватској историографији сматрала аутентичним спомеником покрштавања Хрвата.

Његов закључак је да Вишеславова крстионица није из Нина, да није настала у Хрватској него у Венецији по наруџби Млетака и да није била намијењена Хрватима, већ једној од кнежевина на источној обали Јадрана.

Штавише, он сматра да митска крстионица Хрвата то заправо никад није била, а да кнез Вишеслав никад и није био хрватски кнез, него „неки словенски“.

О Вишеславу чак ни не постоји много података, а у његово време није постојао хрватски великаш с именом Вишеслав. Занимљиво је да његове колеге историчари и археолози покушавају да оспоре његова тумачења и открића и Јакшића оптужују на недостатак патриотизма и националне свијести.

Професор Јакшић је за Слободну Далмацију коментарисао дио извјештаја у којем тврди да крстионица није хрватски споменик и да нема никакве везе с Хрватима.

„Крстионица је први пут уочена 1853. године у капуцинском самостану у Венецији када је пренесена у млетачки Museo Correr. Тако је постала позната јавности. О крстионици су прво писали италијански аутори који су на њој уочили словенско име, што је изазвало потребу за тумачењем. Главно питање је било ко је тај Вишеслав? Било је јасно да крстионица није била намијењена простору у којем је нађена. Било је различитих интерпретација, неке су укључивале и руске кнежеве, а онда је на основу једног задарског рукописа из 18. вијека, тзв. Аноним Филипи, задарски аутор Ђузепе Ферари Купили опрезно претпоставио да би крстионица могла бити поријеклом из Нина. Наиме, Купили је у том рукопису пронашао податке да је 1746. из Нина однесена нека крстионица која је била, како каже, декорисана написима и грбовима. За тај Купилијев приједлог ‘запалио’ се Лука Јелић који је почетком 20. вијека истраживао нинске споменике. Он је претпоставио да би то могао бити доказ, не само да крстионица у Кореру потиче из Нина, него да је и на њој уписано име једног хрватског кнеза из 9. вијека у вријеме чије владавине је дошло до покрштавања Хрвата“, објаснио је Јакшић за Слободну Далмацију.

Наиме, како каже, није упитно када је настала, већ ко ју је направио.

„Датирање није промашено, јер то и јесте 9. вијек, тачније његова посљедња четвртина. Проблем је што је Јелић крстионицу хтио јаче да усидри у Нин на почетак 9. вијека. Као вођа археолошких истраживања у Нину, Јелић је 1911. године објавио извјештај према којем је код данашње жупне Цркве светог Азела (а то је средњевјековна нинска катедрала) пронашао темеље грађевине крстионице обликом блиске опису у рукопису Анонима Филипа.

Према његовом тумачењу, у тој грађевини је некада била смјештена Вишеславова крстионица у којој су Хрвати примили хришћанство. Каснија археолошка истраживања су међутим показала да такве грађевине на терену уопште нема. Међутим, пошто ју је Јелић у свом извјештају чврсто ‘забетонирао’ у Нин, крстионица је ушла у историографију као готова чињеница. Касније се ипак успоставило да је Јелић ту грађевину измислио“, наставио је Јакшић.

На питање коме је крстионица била намијењена, Јакшић наставља: „Вјерујем да је требало да послужи за крштење кнеза једне од мањих словенских кнежевина на источној обали Јадрана. Знамо да су на том простору, осим Хрватске, постојале и друге кнежевине, рецимо Хум, Захумље, Травунија, итд. Наиме, Млеци су у 9. вијеку имали великих проблема с пловидбом по Јадрану јер су њихове бродове нападали ови Словени. Крстионица је по мом мишљењу највјеројатније била покушај Млетака да придобију кнеза неке од тих малих држава, што би им гарантовало заштиту поморских и трговачких путева дуж Јадранске обале. Шта се на крају догодило, тешко је рећи. По мом суду, та млетачка акција је или отпала или је сторнирана или је неко умро. Углавном, крстионица никад није отишла из Венеције нити се остварила њој намијењена улога. Ту остаје све до Другог свјетског рата, када по споразуму између Павелића и Мусолинија, доспјела у Хрватску. Власништво је Хрватске академије знаности и умјетности, а изложена у Музеју хрватских археолошких споменика у Сплиту“.

Извор: Б92