Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish15. septembra 1918. godine srpska vojska krenula je u proboj koji će za samo 45 dana dovesti do oslobođenja otadžbine.
Posle Albanske golgote, povlačenja preko Albanije, oporavka na Krfu i gotovo dve godine provedene na Solunskom frontu, srpska vojska dočekala je trenutak koji je čekala.
15. septembra 1918. godine počeo je proboj Solunskog fronta.
Za srpske vojnike to nije bio samo početak jedne ofanzive.
Pred njima je bio put kući.
Put ka Srbiji.
Od golgote do novog juriša
Srpska vojska se od decembra 1916. godine nalazila na utvrđenim položajima u oblasti Moglenskih planina.
Posle svega što je preživela, nije prestala da postoji kao vojna sila.
Naprotiv.
Tokom 1917. i prve polovine 1918. godine srpska komanda pripremala je mogućnost velikog proboja. Ideja da se glavni udar izvede preko Dobrog polja konačno je prihvaćena, a plan ofanzive razradio je vojvoda Жivojin Mišić, načelnik Štaba Vrhovne komande srpske vojske.
Teren nije bio lak.
Naprotiv — neprijatelj je držao visoke i utvrđene položaje, a srpski vojnici su morali da napreduju preko teškog planinskog zemljišta.
Tokom leta pripremani su putevi, dovlačena municija i artiljerija, a položaji za napad pažljivo su pripremani.
Sve je bilo spremno.
15. septembar — početak proboja
15.septembra počela je snažna artiljerijska priprema.
Gotovo 600 topova otvorilo je vatru.
Dva dana kasnije, 15. septembra, srpska pešadija krenula je napred.
Šumadijska, Timočka i Jugoslovenska divizija, uz francuske snage koje su podržavale srpski napad, počele su da probijaju neprijateljske položaje.
Položaj za položajem padao je.
Front je probijen.
Druga armija krenula je prema Vardaru, dok je Prva armija usmerila napredovanje ka Prilepu.
Ono što je trebalo da bude proboj jednog dela fronta počelo je da se pretvara u nešto mnogo veće.
U povlačenje neprijatelja.
Nalet koji više nije mogao da se zaustavi
Prvobitni saveznički cilj bio je ovladavanje dolinom Vardara.
Ali brzina srpskog napredovanja promenila je situaciju.
Srpske jedinice nisu stajale.
Gurale su napred.
Iz dana u dan.
Posle samo nekoliko dana proboja, broj zarobljenih bugarskih vojnika već je dostigao desetine hiljada; jedan od novijih priloga Ministarstva odbrane navodi čak 90.000 zarobljenih bugarskih vojnika nakon samo nekoliko dana proboja.
Front koji je godinama stajao gotovo nepomično sada se rušio.
A sa njim se rušila i odbrana Bugarske.
Bugarska kapitulira
29. septembra 1918. godine Bugarska je kapitulirala.
To nije bila samo posledica jedne izgubljene bitke.
Bugarska vojska više nije mogla da zadrži front, a saveznički proboj otvorio je put prema severu.
Ministarstvo odbrane Srbije navodi da je upravo proboj Solunskog fronta primorao Bugarsku na kapitulaciju, a zatim je usledio lančani raspad Centralnih sila.
Do 30. septembra Bugarska je izašla iz rata, a srpski vojnici nastavili su da jurišaju dalje.
Srpska vojska nije stala kod bugarske granice.
Njen cilj je bio Srbija.
Niš — još jedna velika pobeda
Nemačke snage pokušale su da uspostave novu liniju odbrane kod Niša.
Ali vremena nije bilo dovoljno. Srpsko napredovanje bilo je prebrzo.
12. oktobra 1918. godine oslobođen je Niš. Put prema severu bio je otvoren.
Srpska vojska nastavila je napredovanje kroz Srbiju.
45 dana
Od početka proboja do ulaska u Beograd prošlo je samo 45 dana.
Za to vreme srpski vojnici prešli su gotovo 600 kilometara.
Od Solunskog fronta. Preko Makedonije. Kroz oslobođenu Srbiju. Do prestonice.
I onda je došao 1. novembar 1918. godine.
Srpska vojska ušla je u Beograd.
Posle tri godine, srpska prestonica ponovo je bila slobodna.
„62.000 Srba odlučilo je ishod rata“
U godinama posle Velikog rata ostalo je zabeleženo i svedočanstvo o tome kako je proboj doživljen u nemačkom vrhu.
U publikaciji Odbrana navodi se verzija telegrama koja se pripisuje nemačkom caru Vilhelmu II:
„62.000 Srba odlučilo je ishod rata. Sramota!“
Postoje različite verzije ove izjave i različito navedeni brojevi u izvorima, pa je korektno naglasiti da je reč o pripisanoj izjavi, a ne o nespornom doslovnom citatu.
Ali sama činjenica koju potvrđuju istorijski izvori ostaje:
srpski proboj bio je jedan od ključnih događaja koji su doveli do sloma Centralnih sila i završetka Velikog rata.
Od pomoćnog fronta do odlučujućeg udara
Solunski front je godinama smatran sporednim frontom Velikog rata.
A onda je u septembru 1918. postao jedno od mesta na kojima se odlučivala sudbina rata.
Posle proboja, Bugarska je kapitulirala.
Osmansko carstvo je ubrzo zatražilo primirje.
Austrougarska je početkom novembra prestala da ratuje, dok je Nemačka 11. novembra potpisala primirje.
Ministarstvo odbrane Srbije zato proboj Solunskog fronta opisuje kao događaj koji se u jesen 1918. pokazao odlučujućim za brzo slamanje Centralnih sila i završetak rata.
15. septembar — dan kada je krenuo povratak
Proboj Solunskog fronta nije bio samo vojna operacija.
Za Srbiju je bio nastavak jednog puta započetog u najtežim danima rata.
Vojska koja je posle 1915. godine morala da napusti svoju zemlju nije nestala.
Preko Albanije stigla je do mora.
Sa Krfa se vratila na front.
Na Solunskom frontu čekala je svoj trenutak.
A kada je taj trenutak došao — krenula je.
15. septembra 1918. — proboj.
29. septembra — kapitulacija Bugarske.
12. oktobra — oslobođen Niš.
1. novembra — srpska vojska u Beogradu.
45 dana.
Gotovo 600 kilometara.
Od Solunskog fronta do srpske prestonice.
I zato 15. septembar nije samo datum u kalendaru.
To je dan kada je srpska vojska krenula u svoj veliki povratak.
Tekst, obrada i ilustracije: Redakcija Plus381.rs
Izvori:
Ministarstvo odbrane Republike Srbije — Proboj Solunskog fronta i Hronologija Prvog svetskog rata u Srbiji; Odbrana — specijalni prilog o proboju; Muzej Vojvodine.
