Prizovimo se pameti, postanimo ponovo rodoljubi

Aleksandar Karađorđrvić nije gledao sa prevelikim simpatijama i posebno podržavao četnički pokret u Južnoj i Staroj Srbiji pre oslobodilačkog Balkanskog rata. Onda kada je postao suveren zajedničke države ipak se oslonio na udruženje starih četnika kao proverene patriote. Shvativši da se Otadžbina ne stvara kafanskim pričama već samo i jedino delovanjem. Pokazalo se kao i mnogo puta pre da reči mogu da budu nadahnjujuće vrlo često i važne, ali su dela jedina ta koja čuvaju veru, slobodu, čast i Otadžbinu.

Naravno da svaka država mora da ima svoju politiku, i svakako da ona ne može baš sve uvek otvoreno da pokazuje. Vrlo često u tome će postojati i doza lukavstva potrebna da bi se preživelo, kao i prevejanosti koji mnogi vole da zovu diplomatijom. Događa se da određene političke odluke u prvom momentu nisu baš najasnije narodu i na prvi pogled su protiv njegovog interesa. To neki put možda može da se pokaže kao ispravno, ali sigurno da to nikad ne sme da se pretvori u svoju suprotnost. Zamenu teza, u kojoj je svaka odluka protiv interesa sopstvenog naroda. Upravo onakva politika čiji smo mi danas nažalost savremenici.

Svedoci smo licemerne veleizdaje Otadžbine i njenih interesa koji se svakodnevno pokrivaju nekakvim tužnim pričama o visokoj politici, ekonomskim interesima, odnosima na svetskoj političkoj sceni… Bez rodoljuba nema i nikad nije bilo napretka. Ako nema onih koji su spremni bez straha i kompromisa da brane slobodu, nacionalne vrednosti, narod, vekove prošlosti zbog vekova budućnosti nema nam opstanka, nema perspektive. Onda kada se svoje dovoljno ne ceni ili se besramno odbacuju postulati na kojima je stvarana Otadžbina gubi se indetitet, gubi se sloboda. Baš onako kako neprijatelj i priželjkuje.

To lešinari odlično predosete a onda se „hrabro“ obrušavaju na žrtvu. Četnici su upravo bili taj neophodni bedem i tas koji nije dozvoljavao lešinarima da u Srbiji prepoznaju žrtvu i svoj plen koji će moći olako i nekažnjeno da kljucaju, rastržu, kidaju. Srpska krv ne sme nikad da bude piće kojim će izopačeni strvinari da gase svoju bolesnu žeđ. Nažalost ne možemo pogani usaditi dušu i razum, kako bi ih na taj način zaustavili da ponovo ne pokušaju svoja zlodela. Ali im uvek moramo staviti do znanja da svoju monstruoznu glad neće nahraniti srpskim moštima a ni svoju žeđ svetosavskom krvlju.

U samoj Srbiji posle 1917. i Solunskog procesa suveren je imao jaku opoziciju koja mu nikako nije praštala nepravedni obračun sa delom patriota. Nastavile su da odzvanjaju Apisove reči u srcima i mislima rodoljuba. Reči koje je napisao 11.juna 1917. kao poslednju volju u svom testamentu:

„Umirem nevin, ali sa saznanjem da je moja smrt potrebna Srbiji za neke više razloge. Možda sam, a ne želeći to, grešio u svome radu kao patriota… Možda nisam znao za srpske interese. Ali, čak i da sam za to kriv, znam da sam jedino radio za dobrobit Srbije.” (1)

Jasno se vidi iz ovih reči pukovnika Dragutina Dimitrijevića da i onda kada su osuđivani srpski rodoljubi nisu padali u zamke mržnje. Nikada nisu za to krivili svoju majku Srbiju. Nisu svoju opravdanu ljutnju i tugu usmeravali ka svojoj voljenoj Srbiji, već bi da im se ponovo ukazala prilika opet za nju dali sve. Bez razmišljanja bi ponovo pokazali svoju neizmernu i neograničenu ljubav ka majci Srbiji. Znali su u svojim dušama da zlo nikad ne nanosi Otadžbina, već uvek neki pojedinci koji nje sigurno nisu vredni.

Tako je i u slučaju Apisa neopravdani strah suverena za ličnu bezbednost nadvladao interes naroda i Otadžbine. Posledica tog straha bila je da su u zoru 26.juna 1917. Apis, Malobabić i Vulović na Solunskom polju streljani, iako su oduvek samo želeli da časno služe svom narodu i Otadžbini. To jasno može da se vidi i iz njihovih razgovora koje su vodili sa protom Zdravkom Paunovićem pred samo streljanje. Malobabić je tom prilikom rekao:

„…Znajte i verujte da sam nevin i da prav umirem i, ako ikad vidite Pribićevića i ostale iz zagrebačke afere (ovde se misli na Veleizdajnički proces iz 1908), uveriće vas ko sam i šta sam, i da sam pošten čovek i sav Srbin…“ (2)

Slično Malobabiću i Vulović je dao svoju poslednju ispovest proti Paunoviću:

„… Ceo život proveo sam u službi Otadžbine i sad da umrem? Ja da umrem kao izdajnik Otadžbine? Ja sam čovek koji sam služio Otadžbini, a nisam grešio namerno, već što sam tako mislio da je to bila dužnost moja?…“ (2)

Apis je videvši protu Zdravka i čuvši da je već ispovedio Vulovića i Malobabića iz duše je dodao:

„… Dakle bili ste kod Malobabića i Vulovića pa sad kod mene. To znači da je sa nama svršeno… Znači ovako da poginem i umrem. Valjda to traže interesi Srbije i Jugoslavije! E ako je to, onda ću mirno, lako i spokojno umreti! Verujte, naša je namera, želja i radnja bila skroz patriotska, ali se u nju umešaše g…., – naši neki oficiri, neki naši drugovi, pa eto sve pođe naopako. Jest od g….. se pita ne mesi !…“ (2)

Vreme i revizija suđenja koja je izvršena od 2. do 13. juna 1953. u kojoj su preživeli svedoci javno priznali i potpisali da su lažno svedočili protiv svojih drugova pokazali su da smo tada izgubili tri časna Srbina. Pokazalo se da su bili iskreni i časni rodoljubi. Nažalost ovo iskustvo nam nije izgleda donelo i dovoljno pameti pa smo svi morali ponovo da budemo svedoci izdaje srpskih oficira i vojnika. Onih koji su godinama u nazad isporučivani zločinačkom NATO udruženju, odnosno njihovoj ispostavi u Hagu.

Nekima ni to nije bilo dovoljno već su za potrebe neprijatelja skupljali lažne dokaze i svedoke koji će Srbe optužiti… Jadno je videti kako pojedinci zbog svojih ličnih sitnih interesa prodaju veru i Otadžbinu. Rezultat toga je uvek porazan i ponižavajuć. Zato se sada i osećamo tako bespomoćnim stegnuti odasvuda ljudskom pogani. Zveri su se razgoropadile znajući kolike su kupili. Misle da zato što su neki pali i svoje duše prodali da su im i duše pravih Srba na raspolaganju. Nikad sa svetosavcima nije bilo tako pa neće ni sada. Večito nezasita žeđ zverova za nevinim srpskim životima i krvlju neće im ni ovog puta biti ostvarena.

Pogrešili smo onda kada smo stvarali zajedničku državu sa ljudskom mizerijom bez karaktera. Rezultat toga je bila zajednica koja je samo bila grobnica svega srpskog. Rodoljubi i patriote su stradali i bili izloženi stalnom prekoru i proganjanju, a sve što je opstalo opstalo je samo zahvaljujući njima. Upravo su rodoljubi bili jedina sigurna poluga u opstanku Otadžbine Srbije. Nikada oni koji su uzimali veru osvajača da bi zadržali privilegije i povlastice nisu bili oni koji su čuvali veru, Otadžbinu, narod. Ne takvi su oduvek bili samo žižak koji pokušava da se učauri i iznutra izjede sve ono zdravo u svetosavskom stablu što smo vekovima teškom mukom sticali i stvarali.

Suviše puta smo iskrenost i otvorenost plaćali svojom slobodom. Naša lica su izborana od teških vetrova koji su nas kroz život šibali. Ožiljke koji nosimo dokaz su da smo časno živeli i da smo se za tu čast beskompromisno borili. To što nam je zbog svega toga glava seda od muka trebalo bi da nam donese neophodno iskustvo da više nikad naivno ne stradamo. Vreme je da učimo iz svoje prošlosti i poslušamo svoja iskustva a ne da opet plaćamo borama, ožiljcima i životom greške svoje naivnosti.

Dali smo sve od sebe i pokušali odrođene da vratimo svom rodu, korenima i precima. Uvideli smo da onima koji su sami svoje korene iskidali nadajući se valjda da će im to sačuvati ili doneti privilegije nema povratka. Mislili su oni da i bez korena mogu kao stablo stajati pravo i dodirivati prkosno oblake. Život im je brzo pokazao da su bez korena samo deblo koje pri udaru prvog vetra pada. To što smo im i tako palim i bespomoćnim pružali ruku spasa nije vredelo. Tim izmišljenim i samozvanim od zapada podržanim nacijama i dalje ništa nije bilo jasno.

Koliko god puta da smo ih svojom verom, dušom, snagom oslobađali i dizali, oni su nemajući ni duše ni korene uvek iznova vraćali se u svoju kaljugu. Nema više ni vremena ni potrebe svoju energiju da trošimo na njihovo dizanje, zar da opet svoje živote dajemo za slobodu onih koji ne znaju da žive slobodni? Oni slobodu znaju samo da prodaju ali ne i da u njoj žive. Ne može se kukavicama usaditi hrabrost, podanicima objasniti veličina slobode, ljudima bez duše i ponosa povratiti čast.

Jednom kad se koreni iseku i izgube nepovratno su izgubljeni zauvek. Odrođeni su sami izabrali put na kome mogu biti samo potčinjeni. Davali smo državu onima koji nisu znali šta to znači i zato je nisu ni hteli. Nudili smo slobodu onima čiji je smisao života sluganstvo i ropstvo, time smo sebe samo bespotrebno žrtvovali. Oni su svoju izdaju večito samo želeli da prikažu kao ispravnu, vreme je da ih ostavimo da misle da su upravu, vreme je da razmišljamo o svojoj sreći. To što oni uporno pričaju laži o nama je samo njihov strah da mi ne počnemo da pričamo istinu o njima.

Toliki su časni Srbi svoje živote ugradili u temelje naše Otadžbine, vreme je da pokažemo svoje poštovanje ka njima. To možemo samo ako se prizovemo pameti i postanemo ono što su i oni bili, rodoljubi. Ne mrzimo nikog niti ćemo ikada to činiti, ali nećemo više dopustiti drugima da svoju mržnju hrane našim životima. Mi nemamo ni jedan razlog da tugujemo za nečim dok god čuvamo ono što imamo. Nemoguće je ostvariti apsolutnu sreću ali nam sreću ne mogu oteti sve dok im je ne prepustimo.

Rodoljubi to znaju, zato postoje, zato nikada neće svoju Otadžbinu prepustiti ljudskoj pogani i zverima da je rastržu. Kakvo god da je vreme sad šta god vam drugi govorili oni pravi Srbi će znati a to nam i prošlost govori da su rodoljubi jedini koji su čuvali i sačuvali čast i slobodu Otadžbini.

___________________________________________________________________________________________________________

1. sr.wikipedia.org/wiki/Solunski_proces
2. Borivoje Nešković Istina o Solunskom procesu, Beograd, 1953. S.244-245.

Izvor: Fond strateške kulture

Vezane vijesti:

Potomci Obrenovića: Apis nije heroj | Jadovno 1941.

Izbačeni iz stroja | Jadovno 1941.

Apisovi ostaci biće vraćeni u Srbiju | Jadovno 1941.