NEDELjKOVIĆ: PRIPREMA VITEŠKIH DRUŠTAVA DUŠANA SILNOG ZA BORBU ZA OSLOBOĐENjE 1912.

Viteška društva Dušana Silnog pripremala su svoje članove za borbu za oslobođenje. Geslo dušanovaca bilo je „Vežbaj  mišicu  i oko  za  dobro  Otadžbine”. Viteško vaspitanje bilo je telesno, moralno i  narodnosno  vaspitanje. U njihovim redovima bili su oficiri srpske vojske i pregaoci u Srbiji i okolnim srpskim zemljama. Dušan Silni ustanovio  je  Znak mačevalačkog oficirskog kluba “Dušan Silni”.

Na  predlog  Vojislava  Rašića  Beogradsko  društvo  za  gimnastiku  i  borenje  na  skupštini  održanoj  7.aprila 1891.  prihvatilo  je  sveslovensku  sokolsku  ideju   i promenilo   naziv  u  Beogradsko  gimnastičko  društvo „Soko“. Deo  članstva  na  čelu  sa advokatom Jovanom  Stojanovićem   istupio  je  iz  društva i  22. novembra 1892.  osnovao  Građansko  gimnastičko  društvo „Dušan  Silni“. Društvo je smatralo da nastavlja tradicije Beogradskog društva za  gimnastiku  i  borenje  i  radilo  je  po  njegovim   načelima. Po  pravilima  društvu  je  bio  cilj  da  neguje  i  razvija  viteštvo, među  svojim  članovima  i  u  narodu  srpskom : osnivanjem  društvene  vežbaonice; priređivanjem  javnih  predavanja  o  korisnom  uticaju  viteštva  na  zdravlje, snagu, duh i  telo  čovekovo; izdavanjem  svoga lista  i  stupanjem  u  vezu  sa  drugim  društvima, koja  postoje  u  ovim  i  drugim  državama (1). Promenili su  naziv 1907. u  Viteško  društvo „Dušan Silni“. Izabrali  su naziv  viteško  zato  što  su  želeli  da  u  imenu  Društva  bude  naglašena  njihova  povezanost  sa  tradicijom  srpskih  vitezova. Dušanovci  su  22. marta 1892.  odlučili  da  odrede  poverenike  za  upis  u članstvo  u  svim  krajevima  Beograda. Opšte  vežbanje članova  počelo  je  11. maja 1892. Dušanovci  su  1894. održali  viteški Javni čas u  Aranđelovcu, Velikom Gradištu i Obrenovcu. Dušanovačka  društva (zajednice)  osnivana su širom  Srbije : 1894. u  Kragujevcu; 1895. u  Smederevskoj  Palanci i  Vranju;  1896. u Knjaževcu; 1897. u  Pirotu, Leskovcu, Požarevcu, Aranđelovcu, Negotinu, Zaječaru, Kruševcu, Paraćinu, Jagodini i  Nišu (2).

Majskim prevratom 1903. i dolazaskom Karađorđevića na vlast u Srbiji probuđene su nove nade pregalaca i omladine van Srbije. Osnivanje  gimnastičko-trezvenjačkih  društava  bio je novi  vid  zajedničkog  rada  pregalaca  i  omladine  u  borbi  za  ujedinjenje  srpskog  naroda.  Izvan  Kraljevine  Srbije  osnovana  su  društva  u  Mostaru 1903. (pod  imenom  Obilić); u  Sarajevu 1906,  a  1907. u  Dubrovniku, Bihaću, Brodu  na  Savi  i  Banjaluci. Nadalje, 1909.  u  Skoplju, Kumanovu  i  Prizrenu; 1910.  u  Kotoru,  Kosovskoj  Mitrovici, Tetovu, Bijeljini (pod imenom Obilić) i Prištini i 1912. u  Podgorici. Pododbor  Srpskog prosvetnog  i  kulturnog društva „Prosvjeta”  u  Mostaru, čiji  je  predsednik  bio  Aleksa  Šantić,  osnovao  je  1903.  Srpsko  gimnastičko  društvo  Obilić. Da bi podstakao osnivanje novih društava Obilić  je  izvodio  vežbe  i u  drugim  gradovima (Sarajevo,Čapljina). Posle  posete  Obilića  1906. Sarajevu, grupa  srpskih  pregalaca  u  Sarajevu  okupljena  oko  Prosvjete  i  lista  „Srpska  riječ”  osnovala je Srpsko gimnastičko  društvo „Dušan  Silni”(3). Pregaoci  okupljeni  oko  Srpske  Zore  osnovali  su  1907.  Srpsko  gimnastičko  društvo „Dušan Silni” u Dubrovniku. Na čelu dubrovačkog Dušana Silnog  bio  je  Mate  Gracić, vlasnik   Srpske  štamparije u  Dubrovniku. Dušan Silni okupio je preko 100 članova. U početku društvene prostorije i vežbaonica bile su smeštene u zgradama starešine Gracića na Pilama. Shvatanje  javnosti  da  je Dušan Silni akrobatsko društvo ometalo  je  jačanje  društva. Da bi podstakli osnivanje novih društava dušanovci iz Dubrovnika  su sa svojom muzikom 26. juna 1910.  priredili izlet brodom u Cavtat i Boku Kotorsku. Kad su dušanovci  stigli u Kotor na obali su ih dočekala sva kotorska društva i masa građana iz čitave Boke. Doček je bio srdačan i bratski. Dušanovce je pozdravio dr. Božo Vukotić, a gospođica Danica Petrović Njegoš predala je kitu cveća predsedniku dušanovaca. Toga dana održana je javna vježba, kao i koncert pred kafanom Dojmi. Dr. Božo Vukotić se zahvalio braći iz Dubrovnika na šta mu je odgovorio Kristo Dominković vatrenim govorom. Posle  izleta  osnovana  su  nova   društva  u  Kotoru, Herceg-Novom  i  Đenovićima. Povodom osnivanja Srpskog sokola Herceg Novi  list „Srpski Soko“ doneo je članak u kome se kaže : „Ovdašnja se srpska omladina već odavna spremala da osnuje Srpski Soko, da ne budemo postidni pred svojom braćom. No u ovoj općoj apatiji našoj na Srpskom Primorju ne mogasmo ostvariti svoju zamisao. Ali nam nedavno dođe u pohode „Dušan Silni“ iz pitomog Dubrovnika, prodrma nas iz drijemeža i sada je Srpski Soko kod nas svršena stvar. Odziv je lijep, i spremamo se na posao. Naručili smo i sprave i onda ćemo naprijed sa snagom sokolskom. Zdravo!“(4)  Dubrovački dušanovci (članovi,  muški   i  ženski  podmladak)  i  srpska  muzika  krenuli  su  zajedno  vozom  19  avgusta 1911.  u  Trebinje   na   II  Hercegovački  Srpski  Sokolski Slet. Slet  je  trajao dva  dana.  Na čelu svečane povorke sokola bili su dušanovci iz Dubrovnika. Na  Sletu  je  dušanovački  muški  podmladak  izvodio  vežbe  palicom,  pod  upravom  A. Kurtovića. Ženski  podmladak izveo  je  vežbu  kopljem  i  vežbu  vretenima.  Članovi  Dušana  Silnog  izveli  su  vežbu  Piramide  na  lestvicama. U  Podgorici  je  12.2.1912.  osnovano  Sokolsko  društvo „Dušan  Silni”.  Po  Statutu  društvo  je  radilo  na  telesnom,  umnom  i  moralnom  vaspitanju  svojih  članova  u  narodnom  duhu.  Takođe  je  preko  gimnastike  i  viteških  igara  radilo  na  očuvanju  u  mladih  Crnogoraca  viteškog duha  njihovih  junačkih  predaka.  Vežbalo  je  120 članova  Dušanovih Sokolova (5).

Sedište  Saveza  viteških  društava  „Dušan  Silni“ bilo  je  u  Beogradu. Vrhovni  organ  saveza  bila  je  Savezna  uprava  na  čelu  sa  predsednikom. Prvi  predsednik  saveza  bio  je  Boško  Nikolić  do 1894, drugi  Dragutin  Nastić  do  1895,  Tasa  Bogdanović  do  1898.  i  poslednji  predsednik  Đeneralštabni  potpukovnik  Milutin  Mišković (6).  Na  čelu  uprave   dušanovačkih  društava bili  su  istaknuti  nacionalni  pregaoci – Jevrem  A. Ilić, rektor  Bogoslovije  i  jedan  od  utemeljivača  Društva „Sveti Sava” u  Beogradu; Rajko  Karaklajić,  učitelj  gimnastike  u  Staroj  Srbiji  i  Makedoniji; Mate  Gracić, vlasnik  Srpske štamparije  u  Dubrovniku;  Todor  Bosnić, trgovac  u  Bihaću;  ….. . Sekretar  Savezne  uprave  bio  je Stevan  Matijašić. Istaknuti  dušanovci  bili  su Atanasije  Tasa Popović,  profesor  veronauke i  Dobroslav  Knez  Milojković, šef državne hemijske  laboratorije, potpredsednik Savezne uprave  i  predsednik  beogradskog “Dušana  Silnog”. Milutin  Mišković  je  kao  đak  stupio  u  Beogradsko  društvo  za  gimnastiku  i  borenje.  Posle  10  godina vežbanja u beogradskom  društvu nastavio  je   u  Dušanu  Silnom. Za  predsednika  Savezne  uprave  jednoglasno  je  izabran  1902. Radio je na osnivanju srpskih  gimnastičkih  društava  izvan  Srbije.   (7).

Viteško vaspitanje bilo je telesno, moralno i  narodnosno  vaspitanje. Dušanovci su zastupali gledište  da  gimnastičke vežbe treba  da  budu  u  našem  narodnom duhu. U  tom  duhu  Atanasije M. Popović  u  svome pismu “Srpskom Vitezu”  od  11.7.1909. piše : „Mi već imamo samobitne i samonikle poglede na telesna vežbanja, koji odgovaraju pojmovima i duhu našeg naroda. … u našem radu znatan deo telesnih vežbanja ili nastavno gradivo uzimati iz bogate riznice našeg u istinu viteškog naroda. Samo takva vežbanja koja su opšta svojina naroda pri zajedničkom radu dovode do oduševljenja i ispunjavaju i staro i mlado duhom zajednice i ljubavlju ka Otadžbini”(8). Geslo dušanovaca bilo je „Vežbaj  mišicu  i oko  za  dobro  Otadžbine”, slava Sv. Arhanđel  a  pozdrav   Zdravo  Silni.

Svečano  dušanovačko  odelo  sastojalo  se  od  zelenog  koporana,  crvenih  čakšira,  dušanovki  sa  perjanicom  i  čizama.  Tu  uniformu  prihvatilo  je  kao  svoju  gimnastičko  društvo  Obilić iz  Mostara (9).

Društva  su bila  podeljena  na  klubove : predvodnički, borački ( mačevanje), gimnastički,  veslački, rvačko-atletski, jahački, streljački, klizački, velosipedski (biciklistički), tamburaško-pevački  i  devojački. Kod  nekih  društava  postojali  su  tamburaški  zborovi.  Broj  klubova  zavisio  je  od  mogućnosti  društava  i  prilika  u  kojima  su  se  društva  nalazila. Kruševačko  Viteško  Društvo “Dušan Silni”  bilo  je  podeljeno  u  klubove : gimnastički, velosipedski, jahački  i  ženska  grupa. Pitomci  Vojne Akademije  i  niži  oficiri  bili  su  članovi  sekcije  za  borenje (mačevanje) Dušana Silnog u Beogradu. Na  njihovu inicijativu  Viteško  društvo ”Dušan Silni” ustanovilo  je  Znak mačevalačkog oficirskog kluba “Dušan Silni”. Po  svojoj  formi  znak  je  podražavao znak Vojne Akademije. Znak  su  sa  ponosom  nosili  mladi  oficiri na  oficirskom  mundiru  sa  ostalim  oficijelnim  dekoracijama U 1897.  dodeljivana  je   medalja  Najboljem  vitezu  na  utakmicama  društava   „Dušan Silni” (10).

Zbog  ukidanja  nastave  vojnog  vežbanja  i  gimnastike  u  školama  krajem  juna  1890. (11), rad   gimnastičkih  društava  bio  je  utoliko  značajniji. Uz  odobrenje  vlasti,  dušanovci  su  vršili  obučavanje  nastavnika  gimnastike, ispitivanje  kandidata  i  izdavanje  Povelja  o  položenim  ispitima. U  ispitnom  odboru  bili  su  prisutni  izaslanici  Ministarstva  vojnog  i  Prosvete. Prvi  ispiti  održani  su  1897. (12).  Telesno  vaspitanje  u  društvima  vodili  su   predvodnici. Dušanovački predvodnici bili su Natalija Ristić, Milutin Krnjajić, Leso  Kurtović … .   Milutin  Krnjajić  rođen  je   1877.  u  Jasenovcu.  Stupio  je  u  austrijsku  vojsku  i  posle  završenog  gimnastičkog  kursa  u Bečkom Novom Mestu 1902.  proizveden  za  vojnog  učitelja  borenja, gimnastike, igara  i  sportova. Krnjajić  je  napustio  austrijsku  vojsku  i  koncem 1905.  prešao  u  Beograd. Postavljen  je 1906.  za  nastavnika  gimnastike  u  I beogradskoj  gimnaziji.  Bio  je  član  „Ispitne  komisije  za  polaganje  učiteljskih  ispita  iz  igara  i  sportova”. Sem  u  gimnaziji  radio  je  u Beogradskom Dušanu Silnom  kao  predsednik  i  učitelj Boračkog odseka. Od  Dušana  Silnog  na Velikom  javnom  času  u  Beogradu  14 maja 1906.  odlikovan  je  Diplomom  i  Zlatnom  medaljom  I reda. Otvorio  je  1909.  Privatnu  školu  za  borenje, gimnastiku  i  igre. Poginuo  je   u  Prvom  svetskom  ratu  kao  kapetan  na čelu svoje čete (13).

Austro-Ugarska  je  14. septembra 1908.  anektirala  Bosnu  i  Hercegovinu. Tokom  aneksione   krize  formirana  je  Legija  Silnog  od  dušanovaca (14). Nemoć  Srbije uputila  je  dušanovce  i  sokole  na  zajednički  rad  u  pripremanju  borbe  za oslobođenje  i   ujedinjenje  srpskog  naroda.   U  sali  Beogradske  čitaonice  21.2.1909.  osnovan  je  Savez  srpskih  vitezova. Okupio  je  Srpski  mač, Prvo  srpsko velosipedsko  društvo  i  Soko  iz  Dunavske  župe.   Predsednik  saveza  bio  je  Milutin  Mišković, pomoćnik komandanta šumadijske divizijske oblasti, predsednik  Beogradskog  Sokola  i  počasni  predsednik  Dušana Silnog. Potpredsednici  saveza  bili  su  Andra  Nikolić, predsednik  društva „Srpski  mač” i dr. Đorđe Nešić, član Državnog saveta.  Savez  je  1909.  organizovao  viteške  izlete  u  Niš  i  Kragujevac. Na  proslavi  Sinđelićeve  stogodišnjice  19 maja 1909. učestvovala  su  sva  viteška  društva. U spomen dana srpskog despota Stevana Štijanovića Savez  srpskih  vitezova priredio je 4.oktobra 1909. Drugi viteški izlet u Kragujevac. Članovi  „Srpskog  mača“  učestvovali  su  na  sletu  Srpskog  sokola  u  manastiru  Ravanica,  kao  i  Sveslovenskom  sletu  u  Pragu (15).

Sedišta svih sastanaka srpskih rodoljuba u Skoplju bile su Srpska mitropolija, Konzulat, Muška gimnazija i osnovne škole. Zadojena nacionalnim duhom, oduševljena za svako rodoljubivo pregnuće, skopljanska omladina  okupljala se u gimnaziji i učiteljskoj školi. Pritisak turske vlasti naterao je omladince da zbiju redove. U ovakvim prilikama  prvo se javlja ideja o osnivanju pevačkog društva. Tako je osnovano krajem 1907 godine pevačko društvo „Vardar”.   Omladina i nacionalni borci iz Skoplja prelazili su u Srbiju, sastajali se sa vodeđim ličnostima i pripremali rad na oslobođenju. U Srbiji su se upoznali sa  radom Saveza  viteških  društava „Dušan  Silni“. Grupa omladinaca, učenika škole, zanata i trgovačkih pomoćnika počela je 1908. u Skoplju da vežba gimnastiku. Oni  su 1909. osnovali dušanovačko društvo u Skoplju. Prvi vežbači bili su članovi omladinskog pevačkog društva „Vardar”.  Novembra 1908. došao je za nastavnika Srpske gimnazije u Skoplju Rajko Karaklajić, koji se odmah stavlja na čelo  društva. Do 1908. Rajko Karaklajić bio je nastavnik gimnastike u Nišu, odakle je premešten u Skoplje. U Nišu je od 1904. vodio  Niško gimnastičko društvo „Dušan Silni”. Otpočeo je redovan i intenzivan rad Silnog. Vežbalo se u zgradi osnovne škole „Metoh” na Seravi, gde je već bilo smešteno pevačko društvo „Vardar”. Društvo je 1910. bilo zabranjeno. I pored zabrane krišom  se i dalje radilo i često prelazilo iz Metoha u gimnaziju i opet u Metoh. U Silnom članovi su smatrali i govorili da su oni vojska koja će izvršiti oslobođenje. Na manastirskim slavama uvek su bili na okupu i vežbali. Duh i moral vežbača bio je visok, a disciplina i požrtvovanje razvijeno do krajnjih granica. U Bulačanima i Kučevištu su davali javne vežbe. Pored Karaklajića, izrazita ličnost oko koje se okupljala omladina, bio je starešina profesor Gliša Elezović. On je vrlo često držao predavanja u vežbaonici i podsticao rodoljubivi duh kod omladine. Društvo je 1910. i 1911. brojalo preko 100 članova pa su se vežbe morale držati u dve grupe. Po preporuci ondašnjih učitelja  članovi su nabavljali knjige Književne zadruge, pa pošto  pročitaju poklanjali su ih vežbaonici. Na ovaj način za godinu dana stvorena je knjižnica od 100 knjiga.  Pored knjiga redovno je čitan list „Vardar” koji je izlazio u Skoplju. Rajko Karaklajić osnovao je dušanovačka društva u Prizrenu, Prištini, Uroševcu, Kumanovu. U Kumanovu  Silni je osnovan  1906-7, po dolasku Dimitrija Sinadinovića. Docnije, po proglašenju  „Hurijeta”, rad je ozvaničen, i za prvog starešinu izabran je Jovan Dovezenski, učitelj i vojvoda četnički. Iz Kumanova prešao je u Prištinu Dimitrije Sinadinović i okupio tu omladinu stvorivši društvo u Prištini. U Gnjilane otišao je vežbač, učenik gimnazije Vlad. Zakić a u Peći vežbao je omladince gimnazist Mladen Gerić. U Prizren su pošli Rajko Karaklajić, Pera Ilić, nastavnik muzike, i vežbači : Steva Mladenović, Duško Stevanović, Vasa Hadži Kostić i Petar Arsić (16). Silni je 1909. osnovan u Kumanovu i Prizrenu, a 1910. u Kosovskoj Mitrovici, Tetovu i Prištini. U  oblastima  pod  turskom  vlašću (Makedonija, Kosovo  i  Metohija)   do  1912.  bio  je  zabranjen naziv  Dušan, pa  su   društva  nazivana „Silni”, a  svečano  odelo  bilo  je  odora  od  belog  platna,  plavi  pojas  i  crveni  fes (17).  Silni iz Skoplja učestvovao je na sletovima i  javnim časovima 1910.  kod Gračanice, u Deviču, Prištini, u Prizrenu, u Beogradu, zatim 1911. u Zagrebu i 1912. u Novom Sadu i Pragu. U leto 1910. organizovan je slet u manastiru Deviču, u Drenici. Slet je održan u Gračanici, a drugi deo izveden je u Deviču. Odobrenje od vlasti izdejstvovao je mitropolit prizrenski Nićifor. Vežbači iz Skoplja došli su pod vođstvom Gliše Elezovića i Rajka Karaklajića. Oni su održali javan čas u Uroševcu na stanici, pa se zatim uputili u Gračanicu. U Gračanici učestvovala su dušanovačka društva iz Skoplja i Kumanova, vežbači iz Gnjilana, Uroševca, Prizrena, Prištine, Vučitrna, Mitrovice, Peći i Đakovice. Muzika iz Kumanova je na čelu kolone svirala „Rado ide Srbin u vojnike“ i narodne melodije. Učestvovalo je skoro 400 vežbača. Naroda je bilo mnogo, a oduševljenje je bilo neopisivo. Iz  Gračanice skopski vežbači otišli su u Vučitrn, prenoćili i krenuli za Devič, gde je kraj manastira, održana  vežba, pred narodom okupljenog iz celog Kosova i Metohije. Posle sleta Rajko Karaklajić je otišao u Tetovo, okupio omladinu i pripremao društvo tetovsko, pre javnog časa Skopljanaca u Tetovu.

Savez  viteških  društava  Dušan  Silni  i  Savez  srpskih  sokolova  ujedinili  su  se  8.11.1909.  u  Savez  sokolskih  društava  Dušan  Silni. Prvi sastanak  radi  raspravljanja  pitanja  ujedinjenja  održan  je  25.oktobra 1909. u  Kragujevcu. Nastojanjem dr. Jozefa Šajnera, češkog sokolskog starešine, i uticajem kraljevića Đorđa spojila su se oba saveza. Savez  je  okupio  20  društava. Slet  bugarskih  Junaka priređen  je  1910. u  Sofiji, a  put  za  Sofiju  vodio  je  preko  Beograda. Tom  prilikom  u  Beograd  su došli  pretstavnici  srpskih  sokolskih i  viteških društava  iz  Srema, Krajine, Primorja, Stare Srbije, Bosne i Hercegovine. U Beogradu skopski dušanovci bili su gosti  društva „Srpska braća” . Povorka u Beogradu svrstana je u ulicama oko hotela „Slavija”.  Dušanovcima iz Skoplja i Dubrovnika ukazana je počast time što su povorci išli iza čeških sokola. Povorka je prošla ulicama : Kralja Milana, Terazijama i Vasinom gde su sa balkona Univerziteta održani pozdravni govori, pa do Grada  u kome je bilo sletilište (18).  Posle održane  javne  sokolske  priredbe  u  Gornjem  gradu, kojoj  je  prisustvovao  i  prestolonaslednik  Aleksandar, i   posle  prijema  u  dvoru  kralja  Petra, predstavnici  srpskog  sokolstva  iz  Srbije, Stare Srbije  i  sa  teritorije  Austro-Ugarske  održali  su   sastanak  u  Beogradu. Na  sastanku  održanom  od  7  do  9   novembra 1910. Gliša Elezović i Jovo Aleksić  predstavljali su Staru Srbiju a Kristo Dominković Primorje.  Na  sastanku  odlučeno   je   da  se  stvori  Srpski  sokolski  savez  sa  sedištem  u  Beogradu.  Na  sletovima  u  Zagrebu  i  Pragu  nastupalo  bi  se  pod  zajedničkom  saveznom  zastavom  (Dušana  Silnog)  i  zajednički  vežbalo  simboličnu  vežbu  oslobođenja. Slava Saveza bio  je  Vidovdan. Pri povratku iz Srbije dušanovci iz Skoplja održali  su javnu vežbu u Kumanovu. Prva  skupština  Srpskog  sokolskog  saveza  održana  je  u  Beogradu  28  februara  i  1 marta 1911. U  proglasu  Uprave  saveza  ističe   se :  „Kao  jako  sredstvo  za  vođenje  kulturne  borbe, sokolstvo  biće  neophodna  potreba  srpskom  narodu,  i  u  toj  borbi  mora  biti  što  više  boraca, jer  i  to  će  biti  uslov  pobede  koju  srpski  narod  mora  izboriti ….“. U ratovima za oslobođenje učestvovali su članovi Silnog od kojih je dosta palo na bojnom polju, a među njima i njihov učitelj Rajko Karaklajić.  Godine 1913. bila su reorganizovana društva u Kumanovu, Skoplju, Prizrenu, a otpočeo je rad u Bitolju i Štipu.  (19)  Srbi u Austro-Ugarskoj reagovali su na izbijanje Prvog balkanskog rata slanjem dobrovoljaca i organizovanjem prikupljanja pomoći za Srpski Crveni Krst. Sarajevska „Prosvjeta“ je zajedno sa drugim srpskim kulturnim ustanovama u Bosni i Hercegovini za tri meseca prikupila i poslala priloga u rublju i novcu Srpskom Crvenom Krstu u vrednosti od milion zlatnih kruna. „Dušan Silni”,  Slično je bilo u Dubrovniku i okolini. Dr. Frano Kulišić, sekretar Matice Srpske u Dubrovniku i potstarosta dubrovačkog Srpskog Sokola, bio je sekretar Odbora za sakupljanje priloga Crvenog krsta balkanskih hrišćanskih naroda.(20)

Oduševljenje koje je zahvatilo Dubrovnik zbog pobeda Srpske vojske u balkanskim ratovima opisao je dr. Miće Mičić, gradonačelnik Dubrovnika tridesetih godina 20. veka : „Za balkanskih ratova, za onih velikih dana beskrajnog narodnog oduševljenja, u Dubrovniku su se ređale jedna za drugom manifestacije, u kojima se je neprestano prolamao poklik „Živio Kralj Petar ! Živio Prestolonasljednik Aleksandar“ “. (21) Slet  Srpske sokolske župe na Primorju     održan je  na   Dalmatinskom  Kosovu  kod  crkve  Lazarice,  kraj  Knina  na  Vidovdan  1914. U listu ,,Srpska zora” o sletu : „Hiljadama  naroda  s  krajine  Kninske, Vrličke  od  Kistanja, Zadra  Benkovca, Drniša iz Spljeta i  Kaštela  Šibenika, Skradina  Obrovca, Sinja, Imotskoga  iz Boke i Dubrovnika  sa  krajine Bosanske  i  iz  Like  okupiše  se  oko  bratskih  sokolskih  četa  i  pomoliše  se  Bogu  za  izginulu  braću  hrabre  kosovske  Osvetnike.  Na  parastosu  je  skladno  pjevalo  pjevačko društvo „Srbadija“ iz  Šibenika.  Iza  parastosa  izvodili  su  sa  uspjehom  vježbe  srpski  i  hrvatski  sokoli  uz  pratnju  Spljetske  muzike.”(22) Na  Sletu  je  Grga  Anđelinović  održao  govor  podeljen  u  4  dela  a  svaki  se  završavao  refrenom  „Ne  kličem  zdravo  ni  meni  ni  vama,  već  onim  junacima  koji  će skoro  ginuti  za  narodno  ujedinjenje“ (23)

U Prvom svetskom ratu dušanovci i sokoli nastavili su borbu za oslobođenje i ujedinjenje.   Na dan  Ujedinjenja, 1 decembra 1918. Ljuba Jovanović, član srpske vlade,  izjavio je : „Evo  dana  i  časa  na  koji  je  mislilo  i  za  koji  je  radilo,  za  koji  je  stradalo  i  za  koji   je  živelo  naše  pleme.  … Naš  je  narod  današnjim  delom  doživeo  najveći  događaj  svoje  istorije … . .. Sve  što  smo  u  prošlosti  imali, najbolje  i  najviše  u  plemenu  našem, radilo  je  za  ovaj  veliki  čin, koji  je  danas, evo, svršen“ (24)

Sokolsko društvo Skoplje-Matica priredilo je 1939. proslavu 30-godišnjice osnivanja sokolstva na Jugu.  U Spomenici o proslavi  istakli su : „30 godina su kratak period u životu jednog naroda, ali u životu jednog čoveka predstavljaju dovoljno dugo vreme da se zaborave mnogi događaji i časovi, naročito ako su bili teški i bolni. Stare generacije koje su učestvovale u stvaranju ove države lagano izumiru. Veo zaborava pokriva njihova velika dela. Nove generacije ne znaju za teške dane ropstva i mučne borbe za oslobođenje. Rođene u slobodi i suviše zauzete borbom za lični opstanak ne mogu dovoljno da cene značaj narodne slobode. Oni je smatraju kao nešto prirodno, dato samo od sebe. Međutim, i sloboda, kao i zdravlje i mladost, ima značaj negativne vrednosti i ova se vrednost u punoj meri oseti tek onda kad se izgubi.”(25)

Viteška društva Dušana Silnog pripremala su svoje članove za borbu za oslobođenje. Geslo dušanovaca bilo je „Vežbaj  mišicu  i oko  za  dobro  Otadžbine”. Viteško vaspitanje bilo je telesno, moralno i  narodnosno  vaspitanje. U njihovim redovima bili  su oficiri srpske vojske i pregaoci u Srbiji i okolnim zemljama. Dušan Silni ustanovio  je  Znak mačevalačkog oficirskog kluba “Dušan Silni”. Posle Aneksione krize ujedinili su se sa Savezom Sokola, sa kojima su se zajedno borili u Balkanskim i Prvom svetskom ratu.

Saša  Nedeljković

član Naučnog društva za istoriju zdravstvene  kulture  Srbije

IZVORI:

1.Pravila Građanskog gimnastičkog društva Dušan Silni“, Rad Građanskog gimnastičkog društva „Dušan Silni”, 1892, Beograd,str.28; 

2. Nikodije Trujić, „Fizička  kultura u školama Srbije u 19. veku“, Beograd 1976  

3.Petar D. Pavlović, „Srpski Soko”, Srpsko Sarajevo 1999,str.67–70; 

4.Saša Nedeljković, „Srpska društva u Dubrovniku”, Bratstvo, br.X, Društvo „Sveti Sava”, 2006,  Beograd, str.162; Nebojša Rašo, „Srpski soko Herceg Novi“, Herceg Novi, 2008, str. 17,19;  

5. „Srpski Soko”, br. 11 i 12, 25 Oktobar 1911, Sremski Karlovci, str. 182; L.I. Brkić,  „Srpskom  Sokolu”, ,,Soko”, br. 6, God. II, 1.Jun 1912, Njujork, str.88-89;  

6.Miloš A. Vasić „Tridesetogodišnjica spajanja Beogradskog Sokola i Dušana Silnog”, Oko Sokolovo,br. 3 i 4, 26 mart 1939, Beograd, str. 36; 

7. Dr. Stefan Ilić, Dr. Slađana Mijatović, „ Istorija fizičke kulture“, Beograd 2006, str.528; 

8.Miloš A. Vasić,Isto. str. 36; 

9.Mihajlo Gradojević, „Reč starešine Sokolske župe Beograd”,Oko sokolovo, br.2, 1938, Beograd  ili  Marija Stojić, „Vizuelna kultura Sokola”, str. 43-44, Sokolska knjižnica  Rastko na internetu; 

10. Radomir Stolica, „Znak oficirskog mačevalačkog kluba viteškog  društva “Dušan Silni”,  Dinar, br.22, april 2004, Beograd, str. 89; Slobodan Homen, „Medalje društva Dušan Silni”, „Dinar“, br.22, april 2004, Beograd,  str. 89; 

11.Nikodije Trujić, „Fizička  kultura u školama Srbije u 19. veku“, Beograd 1976, str. 541;

12.Nikodije Trujić, Isto, str.766.  

13. dr. Gojko Jakovčev, „Sokolići u odbrani Beograda 1915 godine, „Oko Sokolovo”, br.  11-12, 1998, str.16;   

14. Milan Ž. Živanović, „Dubrovnik u borbi za ujedinjenje 1908-1918”, Beograd 1962;  

15. Arsen Đurović, „Modernizacija obrazovanja u kraljevini Srbiji 1905–1914″, Beograd  2004, str.580; 

16. Sokolsko društvo Skoplje–Matica, „Spomenica o proslavi 30godišnjice i izveštaj o radu u 1939 god. ”, Str.5–30, Skoplje, 1940; „Sokolstvo u Južnoj Srbiji“, str.50,51,52, „Soko na Vardaru“, br.7,Skoplje, juli 1933;  

17. Saša Nedeljković, „Savez srpskih dušanovaca”, Dobrovoljački glasnik, br. 29, God.XVII , Beograd, Jun 2007, str. 169 ; 

18. Sokolsko društvo Skoplje–Matica, Isto, str. 6–30; „Sokolstvo u Južnoj Srbiji“, str. 51,52, 53, „Soko na Vardaru“, br.7,Skoplje, juli 1933; 

19. Dr.Milorad Dragić, „Rad Ljubomira Davidovića u Sokolstvu“,str.115–116, Spomenica Ljubomira  Davidovića, Izdanje glavnog odbora demokratske stranke, Beograd;  „Sokolstvo u Južnoj Srbiji“, str. 52, 53, 54,  „Soko na Vardaru“, br.7, Skoplje, juli 1933; 

20.  „Prosvjetina 25-godišnjica”, sv.7-8, „Glasnik Crvenog Krsta Srba, Hrvata i Slovenaca,  Juli-Avgust 1927, Beograd, str.230; Nikola Tolja, „Dubrovački Srbi katolici: istine i zablude”, Dubrovnik, 2011, str. 460; 

21.  Dr. Miće Mičić, „Kralj u srcima Dubrovčana“, Uređuje Dušan Mil. Šijački,  „Naš najveći kralj“, knj. II, Beograd, 1931, str. 106; 

22. „Proslava na Dalmatinskom Kosovu kod Knina”,  „Srpska Zora“, br.9, 1 (15) jula 1914, Bokeška štamparija u Kotoru, str. 2;

23. Soko  na  Jadranu, br.1-4, Januar-April 1936, Split , str. 36 ;

24. „Oko Sokolovo“, br.1, 1. decembar 1936, Beograd, str. 1;

25. Sokolsko društvo Skoplje–Matica, Isto, Str. 5;  

Vezane vijesti:

List ,,Dubrovnik” o borcima za oslobođenje i ujedinjenje 1912 – 1918.

Sećanja V. M. Vukmirovića na borbe četnika u Balkanskim ratovima

Saša Nedeljković: Dubrovački Srbi i Savez srpskih kulturnih ustanova

Nedeljković: List ,,Dubrovnik” o pokušajima pohrvaćenja Srba katolika i Bunjevaca

Nedeljković: Dubrovački Srbi

Nedeljković:Bokelji i Boka Kotorska u listu ,,Dubrovnik” od 1937. do 1941 godine

Nova Jugoslavija u Dubrovniku