Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Кaзивaњe Мане Пешута о убиству дечака Николе Вукелића и његових родитеља Маре и Раде из Вере код Плашког.
Пише: Никола Милованчев:
Приликом убистава Срба од стране КП Хрватске на подручју Лике наилазимо и на неретке примере да су приликом убистава родитеља убијана и деца. Један од таквих жалосних примера је случај породице Вукелић из села Вера код Плашког. На жалост, многи од злочина хрватских комуниста остаће непознати јер су жртве партизана сакриване и изостављане из пописа страдалих у II. светском рату. Тако и ово троје убијених из породице Вукелић у селу Вера код Плашког није евидентирано у попису ратних жртава Плашчанске долине који је објављен у зборнику „Плашчанска долина и околица у НОР-у 1941-1945.“, Карловац 1976.
Сведочанство Мане Пешута је драгоцено, јер је до марта 1942. комунистичке злочине над Србима у Хрватској пратио непосредно, као један од устаника; ови злочини су му отворили очи и мотивисали га да крене у правцу разобличавања политике КП Хрватске према Србима.
С обзиром да су документи о партизанским злочинима над српским народом били и јесу недоступни, прекрајани или уништавани, као једини извор о њима остају успомене преживелих које су објављене у емиграцији. Један од таквих чланака је и текст Мане Пешута „Страдање наших сестара и мајки од комуниста за време прошлог рата“, објављен у Чикагу, јуна 1978, у 40. свесци Гласника Српског историско-културног друштва „Његош“ (стр. 56-68). Из овог чланка преносимо сведочење о убиству дечака Николе и његових родитеља Маре и Раде. Сведок догађаја био је сам Мане Пешут, који је у то време још био партизански официр али је већ припремао међу партизанима устанак против комуниста на подручју Горње Лике, Горског Котара, јужног Кордуна и Баније и прелазак у четничке редове.
Пешут је написао и књигу „Револуција у Лици 1941-1945“ (Билефелд, 1966.), а осим у „Његошу“, своје историјске чланке је објављивао и у часопису „Бели орао“, који је излазио у Немачкој а Пешут га је од 1987. и уређивао. Умро је у Билефелду 2002. године. Његово сведочанство је драгоцено, јер је до марта 1942. комунистичке злочине над Србима у Хрватској пратио непосредно, као један од устаника; ови злочини су му отворили очи и мотивисали га да крене у правцу разобличавања политике КП Хрватске према Србима.
У опису злочина који доносимо, главни актер је комунистички народни херој Вјекослав (Славко) Клобучар – Чорт, продужена рука политкомесара Кордуна и Баније Већеслава Веце Хољевца, такође комунистичког народног хероја и од 1952-1962. градоначелника Загреба а затим експонираног хрватског националисте и потписника „Декларације о хрватском књижевном језику“ 1967. године.
По наређењу штаба 3. партизанског батаљона, 2. кордунског одреда, једне врло хладне зимске ноћи, јануара 1942. године, комунистичка патрола под командом Дане Скенџића, упала је ноћу у село Веру и ухапсила Раду Вукелића, његову жену Мару и деветогодишњег сина Николу. Одведени су у штаб батаљона у Мочила, на суђење. Оптужени су: да су Италијанима продали литар млека, а и од њих примили два мала војничка хлеба. То је „издаја народне борбе“, гласила је оптужба. Знајући „величину греха“, свако је знао да ће они бити стрељани.
Комесар рече партизану: „Мислим да ова ‘кучка’ још није мртва, пуцај још једном“. Мара је била жива и рекла комесару: „Пуцај, Бранко, а даће Бог да и ти са твојим друговима будеш угушен у нашој крви“. Планула је пушка још једном и коначно је укинут живот ове несрећне жене и мајке.
На суђењу су се састали Бранко Латас, политички комесар батаљона, Мићо Бараћ, командант и Славко Клобучар “Чорт”, оперативни официр. После краће псовке, шамарања и гажења ногама ухапшених, изречена је пресуда: казна смрти за све троје. Мара се бранила да је направила обичну замену артикала: млеко за два хлеба од по 250 грама, јер јој дете није окусило хлеба већ недељу дана. Истина, Италијани су тих дана свакодневно долазили у села. Нису ништа отимали, већ су само нудили замену артикала. У великој беди живота, Мара је учинила само оно што би урадила свака мајка тих дана. Али је ипак морала умрети. Молила је да стрељају само њу, ако је крива и ако већ мора умрети, а дете и мужа да поштеде, јер су невини. Није помогло.
За ово је сазнао председник „народног одбора“ Перо Косановић, честит и поштен човек. Свим силама се заузео да спаси ову јадну и невину породицу, али није успео. Видећи да им нема спаса, молио је Бараћа, као најчовечнијег од њих тројице судија, да спаси бар дете, што је овај и одобрио. Раде и Мара су одведени до једне провалије, звана „Плашчанско гробље“, коју су комунисти пунили Србима Плашког и околине. Комесар Латас је наредио партизану да пуца најпре у Мару, која је била везана ланцем. Пушка је планула и она је пала на земљу, у локви крви. А и Раде је одмах после ње убијен. Комесар рече партизану: „Мислим да ова ‘кучка’ још није мртва, пуцај још једном“. Мара је била жива и рекла комесару: „Пуцај, Бранко, а даће Бог да и ти са твојим друговима будеш угушен у нашој крви“. Планула је пушка још једном и коначно је укинут живот ове несрећне жене и мајке. Мара и Раде су бачени у провалију у којој и данданас леже њихове кости, измешане са костима многих српских мученица и мученика, пре и после њих. О њима нико више у завичају не сме мислити, нити однети букет цвећа, као симбол љубави и поштовања.
Требало је отети наше људе од комуниста, који су били преварени и силом мобилисани, а исто тако смо хтели имати и оружје тих бораца, јер је и оно наше, четничко. Ето, хтели смо само оно што је наше.
Месец дана касније, по стрељању Маре и Раде, посетио сам овај штаб батаљона. То је била и моја последња посета једној партизанској јединици и штабу. Тих дана је све врило на терену, као у кошници: текла је била револуција под окупацијом. Свега која недеља дана делила нас је од тешког и крвавог обрачуна између четника и партизана у Горњој Лици, јужном Кордуну, Горском котару и Банији. Створена је илегална четничка организација у партизанству Хрватске, којој сам био на челу. Она је радила свој посао од децембра 1941. године, а била је разграната у сваком српском селу и свакој партизанској јединици, где су постојали сигурни услови. Зато баш, пред избијање овог револта, обилазио сам партизанске штабове, хтевши имати најсвежије информације о њима, а што је врло важно у моменту преврата и крвавог обрачуна. Истина, на терену је амо-тамо крстарило неколико четничких одреда, али тиме нисмо били задовољни. Требало је отети наше људе од комуниста, који су били преварени и силом мобилисани, а исто тако смо хтели имати и оружје тих бораца, јер је и оно наше, четничко. Ето, хтели смо само оно што је наше. У штабу батаљона нашао сам Драгана Кесера, из Крњака, Кордуи, предратног комунисту, а радио је у штабу батаљона. Било је ту и неколико партизана, као стража, а с њима и један малишан, ценио сам да је десетогодишњак.
Кесер ми рече да ће се увече у штаб вратити комесар и командант, па их могу сачекати. То време сам искористио у разговору с њим, а потом и с једним партизаном, коју годину млађи од мене, лепе спољашности, висок и природно интелигентан. Добио сам утисак да је члан Партије, али новајлија.
У разговору је сам партизан почео причу о малом Николи. Рече да је сироче изгубило мајку и оца, јер су били издајници. Знао сам за тај случај и пре тога, зато ме интересовала свака ситница. И овај младић прича искрено, тврдо верујући да сам њихов човек, иако смо се први пут срели и видели. И раније сам долазио у овај штаб, али он није ту био. Рече ми да је био на стрељању и да му је комесар рекао да пуца још једном у „кучку“, јер је још жива била.
Клетва Маре Вукелић се обистинила, али не само за комесара, већ за сва три члана суда. Недељу дана после убиства детета у једној акцији убијен је с леђа Мићо Бараћ. Убио га је његов оперативни официр Клобучар, по наређењу Партије.
Добија се утисак да је партизан још пре који месец дана био добар и честит човек, јер показује извесну сенку племенитости, што ће ускоро и то на његовом лицу потамнети, јер је већ добрим делом постао звер, а за шта се постарао његов комесар. Штета за овог младића, који је у цвету свога живота, годину-две преко двадесет, а већ разбојник; али није он сам.
Упитах партизана за дете: пита ли за родитеље? Да, рече он. Рекли смо му да су му мајка и отац послати на рад у млинове на реци Корани и да ће и он ускоро до њих. Плаче мали стално и хтео би одмах поћи родитељима, мало сетно рече партизан. Тог момента сам мислио да су тиме заиста тешили дете и умиривали га, не слутећи ништа даље. Међутим, недељу дана касније је овај мој саговорник, по наређењу комесара Латаса, убио и дете и бацио га у исту провалију, у којој су били мајка и отац.
Клетва Маре Вукелић се обистинила, али не само за комесара, већ за сва три члана суда. Недељу дана после убиства детета у једној акцији убијен је с леђа Мићо Бараћ. Убио га је његов оперативни официр Клобучар, по наређењу Партије.[1] Сумњало се да Бараћ јатакује с четницима. Месец и по дана касније погинуо је и комесар Латас у четничком револту, почетком априла 1942. године. А три месеца после њега гине и Клобучар, као последњи. Клетва и невина крв жртава угушила је и њихове животе.
[1] У својој књизи „Револуција у Лици 1941-1945.“, на ст. 104, Мане Пешут даје још више података о Славку Клобучару: „Бараћа је убио његов оперативни официр Славко Клобучар – Чорт, по налогу политкомесара Кордуна и Баније Веце Хољевца, а потом је преузео команду над батаљоном. Мићо Бараћ био је одан комунистима, али му они нису много веровали. Иако је радио за њих, по својим гледиштима остао им је стран“.
Везане вијести:
Прилози о Србима Лике и Горског Котара страдалим од партизана и КП Хрватске (1). Из „Американског Србобрана“ 1944. г.
Више од истог аутора:
6 Responses
СТОЛЕЋЕ ЗАБОРАВА
Немогућност приступа информацијама је заднњих 100 година присутно на Балкану, Тоталитарни режими ни данас недају да се објаве имена страдалих срба у првом рату а о другом ратуда не спомињемо, ако напишете једно српско име проћи ће те као Никола оцрниће вас да сте непријатељ, као овај Милан који је дао коментар 1 априла.
Пуне две године историски архив Србије опструише издање књиге Павла Станојевића у којој је списак страдалих у Логору Арад, Списак су водили доктори немци са комплетним подацима о умрлим србима њих 2200 са само 4 месеца а историски подаци помињу 1400 страдалих.
40 филмова из Јасеновца никада није приказано налазе се архивима Србије питате се ЗАШТО ?
У данашњем броју Новости 09.04.2018 имате чланак под насловом БЕОГРАД чува доказе о злочинима католичких свештеника.
ЗЛОЧИН ЈЕ ЗЛОЧИН ПРЕЋУТАТИ
НАСТАВАК ПРИЛОГА О СРПСКОМ ЈЕЗИКУ
Срби су направили лош историјски избор. Време и прилике када се то десило, лако се могу одредити. То је било када је, после Првог светског рата, створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, прва Југославија. Срби су у овај рат, који они нису желели, ушли са једним националним програмом, а из рата изшли са другим и другачијим. Каснија историјска збивања показала су да су се определили за погрешан пут. По чему је то био лош избор?
У Први светски рат Срби су ушли са својим слободарским тежњама и самосвесном националном мисли грађеном на филолошким ставовима Вука Кaраџића, са властитим виђењем односа међу словенским народима на Балкану израженим у српској идеји југословенства.
Међутим, у основе новостворене државе, која је настала на темељима српских ратних победа, уграђена је једна друга идеја: аустријско-хрватска идеја југословенства чије оличење је био бискуп Јосип Јурај Штросмајер и са вештачком филолошком дисциплином, сербокроатистиком, чији творац је био Ватрослав Јагић. Овим је дошло до промене теоријске основе уједињења, пре свега оне филолошке. Колико је та промена била битна види се ако се укаже на њену филозофску димензију. Из још необјављене књиге српског филозофа Радивоја Керовића Самобитност и достојанство цитираћу став Хелмута Плеснера, једног од главних представника немачке филозофске антропологије: „Свако теоријско одређење нашег бића има своју цијену, оно је претходница праксе и од њега зависи шта ће од нас бити“.
Опрдељујући се да напусте своју филолошку традицију, тј. ставове Вука Караџића, ставове србистике, и да прихвате ставове Штросмајера и Јагића, односно њихове ставове југословенства и сербо¬кроатистике, Срби су добили тачно оно што им је теоријска пројекција ових хрватских идеолога наменила.
Ово неће бити тешко да разумеју они читаоци који ставове ових различитих пројекција могу да разликују. Али то баш и није тако једноставно. Те разлике су се у југословенском периоду прикривале. Тек кад је Југославија била разбијена показало се кoлико су оне важне.
А то је пре свега питање о идентитету српског језика и о идентитету српског народа. Чим се то питање отвори, искрсавају следећа: како је дошло до тога да Срби имају заједнички књижевни језик са Хрватима; како је дошло до хрватске идеје југословенства и какве она везе има са Првим светским ратом и са данашњом српском ситуацијом; како је Тито са својим присталицама обнављао Југославију а спроводио хрватски филолошки програм; како је главни ударац Југославија добила на Новосадском договору 1954. године који је одржан у Покрајинском комитету Савеза комуниста Југославије; како је пројектован „сукоб цивилизација“ и како су полуге Великог механизма употребљене против Срба, али и против доброг дела света.
Срби су још пре два века имали националну филологију србистику, звану serbicа. Она је била део словенске филологије, славистике, зване slavicа. У заснивању србистике учествовали су многи великани славистике као, на пример, Чех Добровски, Словенац Копитар, Словак Шафарик, Руси Срезњевски, Пипин и други. Од Срба је у том послу, највише учинио Вук Караџић. Срби у то време нису имали самосталну државу. Али је постојала филолошка дисциплина која се њима бавила на научни начин. А дисциплина је моћно средство. Славистика и србистика, а посебно Вук Караџић, допринели су да Срби буду поштован чинилац у Европи.
Из система филолошких дисциплина, србистику је још у 19. веку почела да потискује кроатистика под именом сербокроатистика, дисциплина коју су смислили хрватски идеолози (Гај, Штросмајер) и филолози (Ватрослав Јагић, Иван Броз и други). Они су хрвaтска наречја (чакавски и кајкавски) помешали са српским језиком, и прогласили да је то један језик, по имену српскохрватски, хрватски или српски, а затим ту вештачку конструкцију, делили према својим интересима. Суштина те поделе је била да се чакавски и кајкавски оставе по страни, а да се дели српски језик, односно штокавско наречје. Да један језик има два национална имена, то не постоји нигде на свету. А кад може да има два, може да има и три, и четири и пет националних имена. Овај лингвистички хаос носио је у себи клицу политичког хаоса који нас је захватио у 20. веку. Сербокроатистика је наступала заједно са Штросмајеровом политичком идејом југословенства, која је уграђена у стварање државе Југославије, и прве и друге. Центар идеје југославенства и сербокроатистике био је у Југославенској академији наука и умјетности у Загребу, а у Титово време, средиште је било у Југославенском лексикографском заводу, такође, у Загребу. Зато је прича о српском хегемонизму у југословенском периоду у најмању руку смешна.
Комунистички покрет и социјалистички режим, изменили су правац у главним српским националним институцијама: САНУ, Матици српској и Српској књижевној задрузи, а тиме и у целом образовном систему. Хрватска страна искористила је историјски преврат и тоталитарни режим, који је имала у својим рукама, да и српске националне институције стави под своју контролу, доводећи људе који ће радити за њене интересе. Тако су преко српских националних институција наметана хрватска филолошка решења, супротна српској филолошкој традицији и традицији ових институција. Ове институције су задржале српско име, али су прихватиле да служе антисрпским инетересима. Пошто није била на пољу чисте идеологије и политике, него на пољу филологије, ова контрола није пала са падом комунистичког режима.
Партизани су злочинци којим није суђено, Убијали су децу, Убили су заробљених око 50 000 срба само на територији Фоче 1945, У Мариборској шуми се зна тачан број али списак и данас чувају комунистичка деца у Београду, никоме није суђено само су стрељани. На Неретви су партизани заједно са немцима и усташама напали краљеву војску, (питам се колико су убили срба у заједничким акцијама Тито и Павелић).
Највећи комунистички злочин је што су забранили СПРСКИ ЈЕЗИК и данас га забрањују проевропске власти.
Вечерње новости су у четири наставка, од 9. до 12. јуна 2006, објавиле реферат Добрице Ћосића одржан на Филозофској школи у Крушевцу (8-10. јун 2006) под насловом Српско питање – питање истине. Најтиражнији србијански дневни лист учинио је још један гест подршке славном писцу.
На решавање српског питања гледам другачије него академик Ћосић. Разлика потиче од различитих тачака гледишта са којих прилазимо истом проблему. Ћосић је најзначајније име међу српским интелектуалцима који су израсли из комунистичког покрета. Његов приступ овим проблемима је идеолошко-политички. И као романописац и као идеолог и државник он деценијама важи као политички тумач српске судбине. Као професор који је 32 године предавао методологију проучавања књижевности на филозофским и филолошким факултетима у српским земљама, ја на српско питање гледам као филолог. Моје полазиште је у филолошкој дисциплини која се зове србистика. Име србистика се ретко среће у нашој јавности, а још мање се зна о садржају тога појма који означава научну дисциплину која се бави Србима. То је неприродно и погубно по српски народ.
Наука о Србима избачена из система филолошких дисциплина
Први наставак Ћосићевог текста у Новостима носи наслов: Срби иступили из историје? Колико видим, Срби и њихове земље су последњих деценија у центру светске пажње, права светска прича. Истовремено, лавина неразумевања и неспоразума са светом свалила се на њихова леђа. Та чињеница побија тезу да су Срби иступили из историје. Али њима ипак нешто недостаје што их спречава да буду равноправни и да раме уз раме стану са другим народима. Као неко ко се бави филологијом, али и логиком (методологија је део логике) поставио сам питање: шта је то што други народи имају а Срби немају? И дошао сам до одговора да Срби, за разлику од других европских народа, немају националну филологију. То се најбоље може показати на примеру новосадског Филозофског факултета. На њему постоје катедре за германистику, за англистику, романистику, румунистику, за хунгарологију, за славистику, за словакистику, за русинистику. Не постоји, међутим, катедра за србистику. Уместо ње, постоје Катедра за српску књижевност и језик и Катедра за српски језик и лингвистику. Предмет проучавања на овим катедрама је српска књижевност и српски језик. Али приступ овим предметима није србистички него југославистички, односно сербокроатистички. Нема свести о јединственој филолошкој дисциплини која се бави Србима. Срби су на тај начин искључени из система филолошких дисциплина у којем су заступљени други европски народи. Нема србистике међу филолошким дисциплинама где јој је природно место.
Последице оваквог стања су далекосежне. Хунгарологија, као дисциплина, учи да су Мађари сви они чији су преци говорили мађарски и који сада говоре мађарски. Румунистика одређује национално биће Румуна. Иста је ситуација и код Словака и код Русина. Ово правило важи за европске народе. Другачија је ситуација код популације која говори језиком којим ја пишем овај текст. Велики њен део осећа се Србима, али други делови те популације изјашњавају се као Бошњаци, Буњевци, Шокци, Хрвати, Црногорци, Горанци, Југословени… На основу тога механички се изводи закључак да сви они имају право да једном истом језику, којим сви говоримо, мењају име, зависно од свога националног опредељења. То су прво учинили Хрвати са српским језиком у другој половини 19. века, а сада то, све учесталије, чине и други на говорном подручју српског језика. Да постоји србистика као институционализована научна дисциплина, она би рекла: то тако не може. Како ће се ко субјактивно осећати у погледу националне припадности јесте његово људско право. Али из тога права не проистиче и ово друго: да се мења идентитет језика који је научно, лингвистички и историјски, потврђен.
Не, ово је прича о дечаку Николи Вукелићу којег су зликовци убили и који ни данас нема право на гроб већ још увек лежи у јами (титоисти и павелићевци се очито добро слажу у том питању). Следиће свакако и наставци о Густаву Крклецу, уреднику усташког листа „Граничар“ у Земуну а касније слављеном дечјем писцу за Титове пионире; Владимиру Назору, писцу оде Павелићу и затим првом председнику Президијума Сабора НР Хрватске 1946. г.; о Јурају Боначију, команданту луке НДХ у Цриквеници а затим Титовом адмиралу (кажу да му је први задатак у новој униформи био да бродом превезе са Лошиња оних више од 200 жене, деце и стараца из Гацке долине што и данас леже неопојани у јами између Брибира и Трибља код Цриквенице). Да, требаће много наставака да се изнесе истина на видело о злочинима клике Хебранг-Крајачић-Бакарић-Броз и џелата, бивших Срба, који су по њиховим наређењима сатирали свој народ.
Je li to pri;a o onim Srbima u Lici četnicima koji su priznali NDH i od NDH primali „skrb“ a i „mirovine“ ako bi neko od te bagre pginuo u borbi protiv partizana . Posle su zajedeno sa svojim saveznicima ustašama i Nijemcima zbrisali pacovskim kanalima u SAD i tamo u Čikagu izmišljai lagarije kojima pravdaju svoju izdaju i zločine koje su činili nad Srbima zajedno sa ustašama. Sramota da takve stvari objavljujete na sajtu koji nosi takav pijeteta zaslužan naziv.Sramota da oni koji su učestvovali u zločinima nad Srbima dobijaju prostor da blate partizane što su kažnjavali tokom rata one koji su bili saveznići Pavelića.
To je priča o osvešćenim Srbima koji su prozreli planove Hrvata komunista, da zajašu na čelo srpskog pokreta otpora ustašama. To je priča o gluposti Srba komunista koji su dozvolili da se to i dogodi. To je priča o Srbima koji su pogazili vernost Kralju i otadžbini već su se upregli u nešto novo, nepoznato, koje je na kraju i „oduvalo“ Srbe krajišnike sa vekovnih prostora 90-tih… P.S: – ne mogu da verujem da ti veruješ da je porodica Vukelić pobijena zato što je bila Pavelićev saveznik ???… I na kraju, sramota je da ti kažeš da je sramota pisati o ovakvim dešavanjima. Logika i politika četnika Like je bila biološka zaštita i opstanak Srba na tim prostorima a ne revolucija, ne hazarderski nepromišljeni potezi ostrašćenih komunističkih kadrovika koji su doveli do stradanja sopstvenog naroda. I na kraju, sad vidimo i bilans politike srpskih komunista – NESTALI SU SRBI KRAJINE!!!…