Приче из Великог рата: Е, нека си ми сине, жив и здрав, ја сам ти отац

Стигао сам једне кишне ноћи тачно четири године и три месеца после одласка у рат. Више и не знам где све нисам војевао и то је дуга и замршена прича. Друмови су били мрачни и каљави, а моји Ковачевци сасвим пусти, у згаришту, затрвени. Идем, идем, опрезно, али ниоткуда гласа. Нигде живе душе. Чак и псе рат истребио и затро. Нема ни њихова лавежа иза срушених тараба…

У исцепаном шињелу који сам пронео кроз све битке Солунског фронта, покисао и заморен, лагано сам се кретао кроз село, у коме сам се родио, одрастао и заметнуо своје кућно огњиште. Познавао сам сваку капију, свако дрво и тарабу, али никада, у рату, нисам осетио такав страх и такву зебњу као ове мркле јесење ноћи враћајући се са фронта. Плашио сам се да ме неко не убије мислећи да сам какав Шваба са кацигом на глави који се крије по Србији иако је рат окончан.

И све време ми је у мислима било питање: Шта је са мојима? Да ли су ми жива деца? Да ли се мој кућни кров одржао у овој ратној несрећи и изгибенију? Швапске хорде су харале и пљачкале свуда где су пролазиле.

Долазећи кући из рата, после пробоја Солунског фронта, ја сам се највише плашио – црне истине. А она је: да ми је све побијено и заувек затрто!

„Ено, оно је кућа, оно је Станојева ливада. Али не, не, нећу свом дому“, наједном је одлучио Лазар. „Прво ћу свратити код рођака Радисава Бошковића, да чујем шта се све у селу догодило“.

Као да је донео неку важну одлуку, он је снажно закорачао и после неколико часака закуцао на прозорче ониске Радисављеве куће.

— Ко је? — зачуо се изнутра један крупан мушки глас.

— Отвори, наши смо.

Није било мало изненађење кад је Радисав угледао свог рођака Лазара, а овај га је само гледао, хотећи из његових очију да прочита већ у првом тренутку праву истину.

– Шта има у селу, Радисаве, говори одмах, говори брже? Је ли све живо и здраво на дрму?

— Јес, брате, све је живо и здраво, само смо много осиротели, немамо нигде ништа.

— Жива глава опет ће стећи.

И разговор је отпочео. Радисав је овог изненадног путника почастио ракијом, а жене отрчале Лазаревој кући и обавестиле чељад о његовом доласку.

– Што се никад не јави? — упита га једна старица.

– Е, мајко, како да вам се јавим. Да сам имао триста глава, мислио сам да ни једну нећу изнети из рата. Па шта џабе да вас варам да сам жив кад никада нисам знао да ли ћу се вратити.

Један малишан уђе у собу и приступи му руци: – Добро вече, — прошапута мали тихо.

— Чије је то дете?

— Бог с тобом, па то је твој Воја!

— Е, нека си ми, сине, жив и здрав, ја сам ти отац.

У Лазаревим очима први пут заблисташе сузе и поче нешто да га дави у грудима. Хтео је да се исплаче, хтео да зајеца од неког пригушеног осећања, које он не би умео да објасни. Он више није умео да се радује и само је нетремице гледао у свог сина кога није могао да позна. И у том чудном осећању дохватио је руку малишана, стегнуо је и кренуо кроз село.

— Сине, ајдемо сада нашој кући…

(Милан Шантић, „Витези слободе“, Седма сила, Београд, 1938.)

(МАГАЦИН)

Извор: ВИДОВДАН