Прича о злу у славу живота

„Игре бројева” Мирка Демића у режији Марка Мисираче на Великом школском часу у Шумарицама 21. октобра

Крагујевац – Жртве нацистичке одмазде 21. октобра 1941. оживеће и ове године у Шумарицама, једном од највећих страдалишта цивила у Другом светском рату на овим просторима, а са њима и неизбежно зло које истрајава упркос нашим покушајима да га елиминишемо из свести, историје, сећања. У делу „Игре бројева” Мирка Демића, директора Народне библиотеке „Вук Караџић”, које ће 21. октобра, по традицији, бити изведено крај Споменика стрељаним ђацима и професорима у Шумарицама, главну улогу подједнако носе и живот и смрт, и невини и џелати, и добро и зло.

Преплићу се, покушавајући једно друго да надјачају, у дијалогу без краја, који траје вековима, без изгледа да скоро угледамо победника. Инсценација на отвореном ове драмске поеме поверена је редитељу Марку Мисирачи, а ликове ће тумачити крагујевачки и београдски глумци. Још један Велики школски час, 47. по реду, уживо ће преносити РТС.

Осим књижевне фикције, својствене писцу, аутор „Игре бројева” је, наводи рецензент Александар Б. Лаковић, у дело уградио и литерарно, али и лично и заједничко искуство зла. Мирко Демић рођен је 1964. у Горњем Класнићу код Глине, па је у рукопису, објашњава Лаковић, спојио и цркву у Глини и Шумарице, и Банију и Шумадију, и све сведоке „бесмислености и бестијалности зла у које многи нису могли веровати”.

Демићево искуство доврхуњено је горчином успомена донетих из родног краја који можемо одредити као трајно место геноцида, етничког чишћења и вековне острашћене мржње, наводи Лаковић: „Али и у другом завичају, у којем истрајава последње две деценије, Демић је препознао један те исти, заједнички, а особени спецификум страдања, који је зачудио и филозофа Хану Арент, истраживача масовних злочина, а огледа се у спознаји да војници ратници цивили, задужени за спровођење таквог монструозног злочина као што су одмазде на националној основи још активне на бројним тачкама наше планете, нису одавали никакве патолошке склоности. Нису били социопате, ни фанатици, они су, једноставно, као чиновници, рутински обавили свој посао, иако је то било масовно и монструозно замишљено убиство, насумице одабраних, недужних цивила, што је заиста несхватљиво.

Зато у поетско-есејизованом језику „Игре бројева”, наглашава Лаковић, уочавамо и својеврсни парадокс: уместо да се џелати правдају и кају, читамо реченице у којима се жртве питају зашто су они одабрани. „Отуда следи и данас актуелно и забрињавајуће питање како се људско зло уопште може препознати и одакле оно долази. И Арентова је, као и Демић, и сви ми, свесна да је зло, до сада, било неуништиво. Без решења како га елиминисати из наше историје и из живота наших потомака.” Штавише, пред злом смо немоћни, ни заборавом га нисмо проредили, правдањем га само увећавамо, чинимо учесталијим, бескрајним, закључује Лаковић ишчитавајући „Игре бројева”, дело у којем се, упркос свему, наслућује став аутора да „злочин није човекова вековна одредница”.

„Морамо да обновимо страх сваког човека пред сопственом природом и њеним убилачким могућностима”, упозоравајућа је порука дела „Игре бројева”, ипак писаног у славу живота, поручује Лаковић.

ОКТОХ, Јоаким Интерфест, изложбе

Октобарске комеморативне свечаности у Крагујевцу, осим централне манифестације Велики школски час, чини и низ дугих догађаја приређених у знак сећања на око 3.000 цивилних жртава стрељаних у Шумарицама и селима око града, од 19. до 21. октобра 1941.

Октобру хододарје – ОКТОХ, традиционална музичка манифестација, управо завршени међународни позоришни фестивал „Јоаким Интерфест”, као и „Бдење” у Спомен-парку „21. октобар”, ноћ уочи Великог школског часа, представљају низ догађаја којим Крагујевац од заборава брани невино погубљене.

У оквиру „Бдења” биће представљена књига „Игре бројева” Мирка Демића, а те вечери, 20. октобра, у Спомен-музеју „21 октобар” отвара се и изложба радова Салона антиратне карикатуре, након чега следи концерт Градског камерног хора „Лицеум”.

Градска галерија „Мостови Балкана”, као и Народни музеј у Крагујевцу организатори су многобројних изложби, међу којима је и „Фотографије детињства – 16 прича”, етнолога Наташе Николић, која је приређена у Кући проте Милоја Барјактаровића.

Аутор: Б. Карталовић

Извор: ПОЛИТИКА

Везане вијести:

Фашизам више није „ante portas“, него нам је у кући | Јадовно 1941.

Велики школски час у Шумарицама | Јадовно 1941.

Мама, нисам крив што сам остао жив: Како је Мија Алексић …