ПРИЧА О НАЈМЛАЂЕМ КАПЛАРУ НА СВЕТУ…

“Пре више од девет децениjа завршен jе I светски рат у коме jе као воjник учествовао и Момчило Гаврић. Већина Лозничана не зна ни ко jе он, а камоли одакле jе. А требало би jер jе Момчило, наjмлађи воjник свих армиjа у Првом светском рату, њихов земљак рођен у Трбушници, код Лознице, испод планине Гучево. Нажалост лознички краj jе сасвим заборавио овог несвакидашњег jунака.

У књигама jе забележено да jе Момчило Гаврић на почетку Првог светског рата имао непуних осам година. Он jе из Трбушнице, села пет километара од Лознице, испод самог Гучева. Био jе осмо дете своjих родитеља оца Алимпиjа и маjке Јелене. Тада jе био понос имати доста деце. Камо среће да jе и сада тако у Србиjи.

У августу 1914, аустроугарски воjници су чинили велике покоље цивилног становништва. У jедну рану зору почетком августа 1914. године, пиjане Швабе убили су Момчилове, оца и маjку, сестре и његова четири брата. Мали Момчило заждио jе кроз шуму и избио на врх Гучева. Наишао jе на положаj Шестог артиљериjског пука Дринске дивизиjе првог позива коjим jе командовао маjор Стеван Туцовић, брат Димитриjа Туцовића. Малишан jе пао, обгрлио му чизме и заjецао: “Чико, све су ми убили…”. Маjор Туцовић га jе питао: “Знаш ли да бацаш бомбе?” Мали Момчило jе рекао да jе бацао само камење. Маjор jе узео jедну бомбу и показао му како се то ради. Затим jе маjор Туцовић построjио своjе воjнике и питао: “Ко хоће да ноћас освети Гаврићеве родитеље, његову браћу и сестре?”

Цела чета искорачила jе напред. Туцовић jе одабрао jедног дугаjлиjу, Златиборца Милоша Мишовића. Пред поноћ jе кренуо Мишовић заjедно с малим Момчилом и затекао пиjане Швабе како пред качаром Гаврића пиjани шенлуче. Хитнуо jе Мишовић jедну бомбу, затим другу, трећа ниjе била потребна. Тог тренутка мали Момчило jе постао борац српске воjске, дете Шестог артиљериjског пука Дринске дивизиjе. Туцовић jе наредио воjницима да сваког дана малом Гаврићу даjу да опали три пута из топа и тако свети своjу браћу и своjе сестре.

Дошло jе повлачење преко Албаниjе. Милош Мишовић узео jе Момчила под своjу бригу. У Подгорици купио му jе за последње паре jедан венчић од двадесет укљева и рекао му: “Синко, ако хоћеш да останеш жив, сваког дана да jедеш само jедну рибицу. Запамти добро, само jедну ако хоћеш да преживиш”. Момчило га jе послушао, а онда већ када су прошли Скадар рибица више ниjе било. И Мишовићу, кршном Златиборцу, почело jе да понестаjе снаге. Једне ноћи док су чучали поред ватрице рекао jе малом Момчилу: “Синко, боjим се да и jа нећу моћи више. Ухвати ме за моj шињел и jа ћу те вући докле будем имао снаге…

Ако паднем, немоj ми прилазити, продужи даље”. Вукао jе Мишовић малог Момчила, посртао, тетурао… Глад и зима сломили су кршног Златиборца. Ниjе могао даље, паде у снежну пучину… Момчило стаде и даде му руку… “Не, продужи даље, Момчило, не обазири се на мене…” Момчило се склупчао око њега у снегу, милуjући му промрзле руке: “Чика Мишо, jа нећу даље… Чика Мишо, jа хоћу да умрем с тобом”. Како да умре дете? Видевши да ће мали Момчило умрети, Милош Мишовић скупи снаге, усправи се… Посртали су Милош и Момчило, бауљаjући тих задњих десетак километара испред Драчког пристаништа. Касниjе на Крфу малом Момчилу пришили су по jедну звездицу на нараменицама… Тако jе деветогодишњи Момчило Гаврић постао наjмлађи каплар на свету.

– Мали Момчило jе са своjим пуком пешке прешао Албаниjу и стигао до Крфа, издржавши као десетогодишњак оно што многи одрасли нису. Био jе наjмлађи каплар на свету. Учествовао jе у пробоjу Солунског фронта где jе рањен, а Воjвода Живоjин Мишић га jе унапредио, па jе као дванаестогодишњак имао чин поднаредника. Чекаjући пробоj фронта и повратак у Србиjу, описменио се, а после рата jе отишао у Енглеску, где jе завршио гимназиjу и 1921. се вратио у Београд. Упознао сам га 1987, када jе присуствовао отварању Музеjа Јадра у Лозници, где се у сталноj поставци налазе и његове две воjничке фотографиjе – каже за наш лист историчар у овом музеjу Горан Вилић.

Вилић каже да кад посетицима музеjа говори о Првом светском рату, посебну пажњу увек посвети причи о Момчилу Гаврићу. У Београду jе живео све до смрти, 1993. године. Његова ратна судбина jе „jединствена у свету” и „заслужио jе да га се данашње генерациjе сећаjу”.

Нажалост, данас ниjедна од око 250 лозничких улица не носи име Момчила Гаврића, ниjедна школа или установа се не зове по њему, а нема ни споменик. Наjмлађи каплар на свету jе у његовом завичаjу и своjоj држави незаслужено заборављен.”

Извор: ФБ Репортер

Везане вијести:

Најмлађи војник у Првом светском рату био Србин