Priča o jednoj fotografiji

Na naslovnoj strani dodatka posvećenog sedamdesetogodišnjici pobede nad fašizmom, u „Politici” od 9. maja, objavljena je fotografija koja na najbolji način odslikava kraj Drugog svetskog rata. Ispod fotografije, kratak potpis: „Ilirska Bistrica, maj 1945. godine: borac Jugoslovenske armije popisuje deo naoružanja i ratne opreme, zarobljene od neprijatelja”.

Tačno pre 30 godina, na naslovnoj strani „Politike”, pored teksta u kome „SIV vraća neke cene”, povodom četrdesetogodišnjice pobede nad fašizmom, objavljena je ista fotografija s potpisom: „Borac naše Armije pregleda položeno oružje neprijatelja”. Taj borac je moj otac Dušan Bulić, koji je u vreme kada je nastala fotografija bio politički komesar Prvog bataljona Sedme crnogorske brigade. Tako je fotografija mog oca premostila trideset godina, tokom kojih se mnogo toga promenilo…

Kada je u „Politici” prvi put objavljena fotografija mog oca, pozvao sam telefonom Redakciju i objasnio ko je čovek s fotografije. Urednik koji se tada javio, uz zahvalnost, zatražio je i nekoliko podataka o „nepoznatom borcu”. Ispričao sam da je Dušan Bulić bio skojevac iz vremena kada je bio đak Pljevaljske gimnazije, da je uoči rata bio apsolvent prava, da je u partizanske redove stupio 1941. godine, da je 1942. godine primljen u partiju, da je iz rata izašao s činom kapetana i nekoliko odlikovanja dodeljenih za hrabrost.

Urednik je nekoliko puta ponovio: „Odlično, odlično…” Ali naredni podaci su sigurno presudili da tih nekoliko rečenica ne bude objavljeno u novinama koje su se svakog dana nalazile na stolu mog oca.

Dušan Bulić je, kao major, iz Vojnoistorijskog instituta, gde je bio načelnik jednog odeljenja, odveden na Goli otok, na koji je upućen s kaznom „strogog zatvora u trajanju od četiri godine i na ograničavanje građanskih prava u trajanju od jedne godine”.

Bilo je to dovoljno da urednik proceni kako nije baš uputno da se kao foto-simbol naše pobede nad fašizmom pojavi jedan golootočanin s imenom i prezimenom. Ocu nisam rekao da sam zvao Redakciju „Politike”, jer bi ga to još više učvrstilo u uverenju da je ćutanje o Golom otoku neminovnost večno obeleženih stradalnika jednog suludog državnog poduhvata. Posle očeve smrti, a to nisam smeo da uradim dok je bio živ – da ga ne bih povredio, napisao sam roman „Oko otoka”, jer me je otac svojim ćutanjem naterao da pokušam da razumem zašto beži u tišinu, a moj najstariji sin, Dušan Bulić, dedin imenjak, diplomirao je na Fakultetu političkih nauka s temom o Golom otoku kao državnom projektu.

Odlukom Višeg suda u Beogradu od 19. maja 2014. rehabilitovan je i moj otac. Dugo sam odbijao da zatražim rehabilitaciju jer taj čin odslikava licemerje države: oni koji su slali nedužne ljude na Goli otok i tamo se iživljavali nad njima ovom rehabilitacijom žrtava i dalje ostaju zaštićeni jer njih niko ne pominje. Ovako ispada da su moj otac i njegovi sapatnici dobrovoljno otišli na Goli otok, pa im država činom rehabilitacije oprašta grehe. Posebna sramota je nadoknada od sedam stotina dinara po danu provedenom na Golom otoku. Država tako, računajući da osiromašeni ljudi neće moći da odole ponudi, pokušava da smanji dug koji će je sačekati posle ulaska u Evropsku uniju, jer će tada po evropskim standardima morati da ispuni obavezu prema političkim zatvorenicima, koje je vlast neopravdano proganjala.

Iz rešenja koje sam dobio prvi put sam saznao zašto je moj otac robijao. U poslednjem pasusu nabrojanih „nedela” piše da je neutvrđenog dana, januara 1951. godine, u Skoplju, na jednoj večeri, između ostalog, izjavio da je „duvan strahovito skup i da ga sada pošteni ljudi moraju ostavljati, a da ga puše špekulanti i drugi”.

Prošlo je 67 godina otkad je prvi sužanj upućen na Goli otok, a Beograd nema valjano obeležje koje bi podsećalo na golootočke žrtve i svedočilo o jednom od najpogubnijih i najsramnijih dela ondašnje vlasti. Golootočana je sve manje među živima, ali su živi njihovi potomci, koji su godinama ispaštali „grehe” svojih roditelja. Na tom obeležju, ako ikad bude postavljeno, posebno mesto bi morale da imaju supruge golootočana, koje su uspele da održe porodice i pored toga što su šikanirane, ubeđivane i podstrekivane od strane vlasti da se odreknu svojih muževa. To je činila vlast koja je papagajski ponavljala Marksove reči da je „porodica osnovna ćelija našeg društva”.

P. S. Uramio sam naslovnu stranu „Politikinog” dodatka o sedamdesetogodišnjici pobede nad fašizmom i stavio je na zid iznad radnog stola, pored naslovne strane „Politike” od 9. maja 1985, koja se tamo nalazi već trideset godina.

Vanja Bulić