ПРИЧА О ДВА ФИЛМА СЕ НАСТАВЉА

Контроверзни филмови норвешких редитеља Оле Флиума и Деjвида Хебдича о Сребреници и Сараjеву изазвали су велико интересовање jавности у Норвешкоj и Шведскоj, где су већ били приказани, и бесне и безуспешне протесте бошњачке диjаспоре коjа jе употребила сва расположива средства да спречи њихово приказивање.

Ти покушаjи су се очигледно показали потпуно контрапродуктивним. До пре неколико дана, данска телевизиjа jе са редитељима преговарала да 11. септембра прикаже само jедан од њихова два филма на тему ратних догађања у БиХ. После агресивне кампање бошњачке диjаспоре да гледаоцима у Норвешкоj и Шведскоj онемогући да у своjоj земљи гледаjу материjал коjи jе потпуно у складу са њиховим законом, настао jе бумеранг ефекат каквом се инициjатори овог покушаjа, навикнути да им све пролази, уопште нису надали. Између осталог, данска телевизиjа jе редитељима наjавила да сада планира да емитуjе не више само jедан, него оба спорна документарца.

У неукусним нападима на Флиума и Хебдича, а самим тим и на право jавности да буде свестрано обавештена, предњачили су Јасенко Селимовић, натурализовани држављанин Шведске бошљачког порекла коjи jе сада активан у шведскоj политици, и Сањин Пеjковић, коjи се представља као филмски критичар.

Редитељи Флиум и Хебдич одговорили су тачку по тачку на примитивне приговоре балканских цензора.

Следи ауторски текст Оле Флиума и Деjвида Хебдича, редитеља документараца „Сребреница: жртвовани град“ и „Трагови из Сараjева“, коjи jе обjављен на  шведском интернет порталу Newsmill.se[1]

Апсурднe тврдње о српскоj завери
Филмски критичар Сањин Пеjковић, коjи jе наводно ангажован у „анализи покретних слика са Балкана“ написао jе подужи текст – у ствари смеће од теориjе завере – у вези са наша два филма, „Сребреница: жртвовани град “ и „Трагови у Сараjеву.“ Након читања његове поруке, сматрамо да jе „анализа статичке слике“ прецизниjи опис његовог истраживања.

Ретко када смо видели да jедан научник коjи припада садашњоj европскоj генерациjи показуjе толики недостатак интересовања за нов визуелни материjал и за примарне изворе. Његови ставови се засниваjу на секундарним изворима, претпоставкама и фантазиjама, што jе у супротности са свим основама емпиризма.
Пеjковићеве поруке су такође упадљиво сличне причи  (шведског) државног секретара Јасенка Селимовића (странка ФП) у листу Експресен, обjављеноj истога дана. Обоjица као да виде неку српску геноцидну заверу  и исламофобиjу у позадини наших филмова.
Као да то ниjе било довољно, они су сами себе поставили на положаj меродавних особа за утврђивање „истине о Сребреници.“ За разлику од њих, ми имамо радозналиjи став према том монументалном историjском догађаjу. Као и други истраживачи у Норвешкоj, Шведскоj, Великоj Британиjи и другим земљама, ми и даље пишемо књиге о Другом светском рату, Хладном рату, и од недавно о „рату против терора“. И даље се бавимо отварањем нових врата коjе воде важном материjалу и подстичу на ново разумевање.
И Пеjковић и Селимовић нас називаjу ревизионистима. За нас jе ово част. Провели смо много времена и труда трагаjући за новим усменим и писаним примарним изворима, и пронашли смо поверљиве и непознате податке о многим аспектима грађанског рата у Босни. То jе било ново не само за нас већ очигледно и за хиљаде особа коjе су гледале наше филмове.

Многи угледни новинари су изградили своjе кариjере на босанском рату. У великоj мери, њихова jедностраност у извештавању, што се може разумети у светлу слободе штампе, ниjе била наклоњена српскоj страни. Чак и дуго након рата, многи Срби остали су сумњичави према новинарима па су зато одлучили да ћуте. Тек после много година и безброj шољица кафе успели смо наjзад да пронађемо занимљиве српске изворе коjи би пристали да нам нешто кажу.
Ипак, видимо како ратна пропаганда наставља да утиче на некритичко извештавање и на чланке коjи се односе на светске сукобе. Континуирано разматрање важних историjских догађаjа jе стога међу наjважниjим стварима коjима би могли да се бавите као новинар.

У Норвешкоj се поново покреће дебата о нашоj воjноj историjи, зато што нови истраживачи и новинари копаjу по архивама да пронађу нове изворе. Типичан пример jе преиспитивање покрета отпора по питању погубљења осумњичених доушника окупатора и отварање проблема третмана  деце немачких очева.
Такође смо снимили и документарац о активностима КГБ у Норвешкоj, где су неки значаjни  догађаjи у Норвешкоj  дошли до изражаjа у новом светлу. То укључуjе и изузетно близак однос између извесног броjа кључних политичара у Радничкоj партиjи и КГБ-а.
Људи иза наших документарних филмова нису ни Срби ни фанатици из неке теориjе завере. Ми смо сви искусни и награђивани новинари отвореног ума коjи жели да кажу нешто интересантно и да прикажу jедну важну причу.
Ола Флиум jе дуги низ година шеф истраживачке групе магазина NRK Brennpunkt. Радио jе као новинар у неколико земаља као што су Судан, Јужна Африка, Русиjа, САД и, наравно, на Балкану. Флиум jе направио преко 30 документараца и написао пет књига.
Британац Деjвид Хебдич jе радио у Сjедињеним Државама, Совjетском Савезу, Кини, Босни, Скандинавиjи, Израелу, Авганистану, Пакистану и неколико других европских земаља. Написао jе неколико документованих књига о криjумчарењу високе технологиjе, организованом криминалу, тероризму и воjноj обавештаjноj служби. У међувремену, Хебдич jе писао за британске новине The Independent, The Guardian, Mail on Sunday, и направио jе неколико телевизиjских емисиjа и документараца, укључуjући BBC, Јоркшир Телевизиjу и Канал 4.
Наше америчке колеге Ј.М. Бергер и Роџер Чарлс сматраjу се међу наjбољима истраживачима у САД и радили су за неколико медиjских организациjа. Бергер се тренутно сматра jедним од наjистакнутиjих стручњака Америке за рат против тероризма и недавно jе обjавио критички признату књигу „Џихад Џо,“ коjа представља jединствену причу о Американцу коjи се придружио џихаду и Ал Каиди. Наши филмови  делимично су засновани на његовом истраживању.
Роџер Чарлс jе пуковник и виjетнамски ветеран. Он jе стекао нову кариjеру као истраживачки новинар, након  30-годишње воjне кариjере. Аутор jе више награђиваних проjеката и одиграо jе кључну улогу у програму америчке ТВ мреже  CBS, „60 минута“ извештаjем 2004. године где открива мучење затвореника у затвору Абу Граиб у Ираку. За извештаj „Злостављање у Абу Граибу“ награђен jе престижном Пибоди наградом.
Писац и новинар Есад Хећимовић, коjи jе блиско сарађивао са босанском муслиманском владом током грађанског рата, сматран jе данас као jедан од наjистакнутиjих независних новинара Босне. Он jе био jедан од првих коjи су почели да говоре другачиjе о сложеноj сребреничкоj причи. У целом  броjу часописа „Дани“, у септембру 1998, описао jе по први пут како су сопствене вође Босне издале таj град.
Његова открића довела су до различитих претњи. Како би обезбедио себе и своjу породицу, морао jе да напусти земљу на неко време.
Један од разлога тих претњи била jе Хећимовићево инсаjдерско знање. Јер када jе геноцид почео, он jе као секретар седео на састанку са председником Алиjом Изетбеговићем и бошњачким воjним командантом, генералом  Расимом Делићем. Хећимовић jе дао потресан опис равнодушности бошњачких лидера према сопственом народу и става коjи су заузели,  да Сребреница има довољно воjника и оружjа да се брани, што jе као резултат имало то да jе град потонуо у злочине коjи су уследили.
Хећимовић jе у последњих неколико година неуморно радио на томе да се у сарадњи са Хашким трибуналом спроведе паралелно истраживање где би се узели у обзир чак и српски и хрватски извори.
Писао jе и међународно признате књиге о ал-Каиди и њеноj улози током рата у Босни.
Мирсад „Фазло“ Фазлић из Сараjева, jе бивши воjник у босанскоj воjсци АБиХ и познати jе новинар за часопис „Слободна Босна.“ Састали смо се уз Фазлино посредовање са представницима обавештаjне службе и  полициjе. Они су нам показали мноштво таjних докумената, мемориjске картице и фасцикле. Заjедно са Фазлом пустили су нас да копирамо те докуменате.

Ови документи показуjу блиске везе босанског руководства са Ал Каидом и са разним поjединцима и групама на списку терористичких организациjа УН.

Када Јасенко Селимовић и Сањин Пеjковић кажу да смо део српске завере, то постаjе потпуно апсурдно. Оба користе потпуно jеднострану реторику коjа изазива асоциjациjе са другим временима мржње и покушаjа да се угуши слобода говора.

Међутим, ми смо били спремни за такве оптужбе. Поjам геноцида  већ дуго jе термин коjи се злоупотребљава у Босни. Без обзира на то што су они Бошњаци, коjи су ризиковали своjе животе за слободну Сребреницу, Фазлић и Хећимовић сада су оптужени зато што о тим  стварностима говоре на различит начин.

У случаjу наших сарадника српског порекла, чињеница да смо их прихватили представља израз наше отворености. Ови људи не желе никакву пажњу, али нама jе важно да искрено кажемо ко jе шта допринео.
Њихова улога била jе да отворе нека врата у српским срединама, да гарантуjу за наш кредибилитет и да помогну са преводом интервjуа обављених на српском jезику. Они никада нису крочили у просториjу где се прави монтажа филма, нису читали сценарио, нити су учествовали у избору снимака или било чега што се односи на садржаj. Коришћење српских извора и помагача део jе нормалне новинарске праксе, и ништа друго.
Једнодиментионалност начина како Селимовић и Пеjковић приказуjу те људе ниjе ништа мање него застрашуjуће. Конкретно, када jе у питању Зорица Митић, она ужива наjвеће поштовање као хуманиста, неустрашив полемичар и аутор. Она jе  током рата била противник српског председника Слободана Милошевића и његовог режима, али jе и даље радила на линиjама фронта у Хрватскоj, као лекар. То jе  она описала у своjоj аутобиографскоj књизи коjа представља штиво веома вредно за читање:  http://tidsskriftet.no/article/1738118
Данас ради као специjалиста за рак и неуморни jе градитељ мостова између етничких група на Балкану – укључуjући проjекат у коме босански Муслимани и босански Срби лекари раде заjедно.
Што се тиче приговора од стране Норвешког хелсиншког комитета (NHC) доставио Норвешкоj комисиjи за штампу (Press Faglige utvalg), то jе питање коjе смо ми обрадили посебно.  Ми не идемо даље у ту расправу без позивања на наш одговор на 43 странице коjи смо упутили Комисиjи. Можемо само да закључимо да подношење приговора од стране NHC  ниjе довело до било какве измене у наша два филма.
Из лоjалности, одлучили смо да не расправљамо о писму нашег доброг колеге Фазле. Генерално, можемо само да кажемо да нисмо присталице камиказа новинарства. Ми не лажемо, нити манипулишемо. Фазлово писмо jе било написано у специфичноj ситуациjи и за jавну употребу у норвешком „Афтенпостен“-у, али у касниjем интервjуу са њим, он jе истакао следеће:
„Атмосфера (у Босни – наша примедба) много jе више политизована него икада раниjе. Ниjедан од истраживања и интервjуа коjе сам урадио ниjе приказан на погрешан начин у филму.“
За нас jе ово важна изjава. Такође jе вредно напоменути да jе наш тим jединствено и као целина – а ту се налазио и Фазло – потписао наш одговор коjи jе био упућен Норвешкоj комисиjи за штампу.
У коjоj мери jе то био грађански рат, или не, академско jе питање коjе може бити занимљиво из политичке или правне перспективе. За нас, и за велику већину људи, рат у Босни био jе грађански рат, где су породице, приjатељи и села били принуђени да бираjу стране.
Што се тиче броjа жртава у Сребреници, ми смо одлучили да се ослонимо на званичне податке. Нећемо се упуштати у игре броjевима, као што jедан део српских научних истраживача то чини.
Од 1998, све масовне гробнице су познате Тужилаштву Хашког трибунала.   Већ дуже времена, посмртни остаци  идентификуjу се коришћењем ДНК. Као што аутори истичу, 6886 jе идентификовано. Упркос томе, босанска влада сахрањуjе само по неколико стотина годишње у  церемониjалне сврхе.
Многе од породица са коjима смо разговарали су узнемирени због тога, jер они сматраjу да се користе сваке године у политичке сврхе. Разговарали смо са неколико Бошњака, коjи изражаваjу jако незадовољство са овим приступом, jер се  масовне сахране доживљаваjу као  напорне, безличне и сушински нехумане.

Пеjковић такође каже да ми игноришемо пресуде Хашког трибунала. Опет,  морамо да нагласимо да оваква тврдња нема везе са нашим документарцем или истраживачким радом. Наравно, користили смо мишљења и сведочења из Хага као извор. Да поновимо jош jедном: ми то што се десило у Сребреници називамо масакром, геноцидом и истребљењем. Јасниjе се не може рећи!
Што се тиче наше техника приповедања и вештине као редитеља, о томе ћемо дискутовати, али не са људима коjи нас етикетираjу као српске ревизионисте, конспираторе, исламофобе и манипулаторе.
Како Пеjковић истиче, много од онога што смо рекли већ jе познато на Балкану. Ипак, наша jе дужност као новинара да наставимо са нашим истраживањем. Наш филм jе базиран на информациjама из прве руке и он се ослања на више извора за све што jе речено.
Правимо филмове за обичне људе. Начин како jавност прима наше филмове показуjе да смо представили материjал коjи jе дотакао неке болне тачке – посебно међу босанским избегличким и активистичким групама коjе се боре за шире међународно признање Сребренице као савременог новог геноцида.
Вреди истаћи да ниjедан од наших извора ниjе анониман и да jе велика већина њих из реда Бошњака. Наши филмови не умањуjу геноцид, само га чине очигледниjим и страшниjим. Управо зато што су босански лидери пали на испиту баш када се од њих наjвише очекивало.

[1] http://www.newsmill.se/artikel/2011/09/07/p-st-endena-om-v-r-film-som-en-serbisk-konspiration-r-absurda

Srebrenica Historical Project

Postbus 90471

2509LL

Den Haag, The Netherlands

+31 64 878 09078  (The Netherlands)

+381 64 403 3612  (Serbia)

Internet site: www.srebrenica-project.com

E-mail: srebrenica.historical.project@gmail.com