Преживео ликвидацију у Јасеновцу маја 1945.

Покољ четника из уже пратње војводе Павла Ђуришића преживио је Мане-Манојло Вековић, родом од Мојковца.

Мане је успио да дође код четника колашинске бригаде и да опише своју трагедију и трагедију осталих четника који су спаљени у крематоријуму концем априла мјесеца 1945. године.

„Када су хрватске усташе спалиле војводу Павла Ђуришића са осталих 32 четника и интелектуалаца из Црне Горе, тада су довели и 20 четника из Павлове уже пратње да и њих баце живе у крематоријум. Усташе су прво повезали све четнике са рукама на леђима и тако их приводили крематоријуму који је био у подруму зграде. Сјећам се да сам избројио 10 степеница када сам се попео на први спрат зграде и да сам иза тога ушао у једну велику просторију. На средини ове просторије била је велика гвоздена плоча, око 3 метра дужине и око 2 метра ширине. Ова плоча на две супротне стране била је везана челичним конопима који су се намотавали преко два гвоздена точка које су окретали по два усташка војника.

Усташе су увели у зграду групу од 6 четника. Био сам у овој групи пети у реду. Када смо ушли на први спрат ове зграде и ушли у дворану где је био крематоријум, усташки војници су повукли на једну страну велику гвоздену плочу и тако отворили врата од подрума где је горела велика ватра, чула се велика бука, од гасова или нафте који су горели под великим притиском, у исти мах кроз отвор у патосу из подрума је ударила велика врућина. Усташе су тада бацили у ватру кроз овај отвор прва два четника, трећи се четник одупирао и борио онако свезан са свом својом снагом да га не баце жива у ватру, тада прискочише са стране неколико усташа и сурваше га жива у крематоријум. Четврти четник био се одвезао али је држао своје руке на леђима као да је свезан. Када је овај четник пришао отвору крематоријума изненада је зграбио својим рукама два усташка војника који су њега приводили према отвору крематоријума и овај је четник тада са собом срушио у ватру крематоријума оба ова усташка војника. Када је овај четник падао са усташама у ватру, кликнуо је дубоким гласом црногорског горштака „Глава за Главу“.

Код усташа тада је настала велика пометња, једни су покушавали да изваде из крематоријума усташе, док су други усташе вратили остале четнике у двориште. Чуо сам да је четник срушио са собом у крематоријум усташе Гутића и Омерагића.

Иза тога је настало пуцање по логору. Велики број Срба, затвореника, био је навалио на врата логора да бјежи из логора. Четници су се тада из дворишта разбјежали са неким Србима и сакрили се у порушене зграде логора.

Сутрадан после ове пуцњаве и бјежања неких Срба из Логора, дошла је југословенска комунистичка војска и преузела логор Јасеновац. Око 30 усташа са два усташка висока официра сачекали су комунисте и предали им логор. Комунистичком војском је командовао генерал Ненезић родом из Црне Горе.

Усташе и комунисти су тада нашли у порушеним зградама 15 изнемоглих четника војводе Павла Ђуришића. Генерал Ненезић је тада наредио да све ове четнике повежу и да их поубијају. Војници југословенске комунистичке војске тада су приводили четнике све једног по једног, свезаног са рукама на леђима, а један их је усташа убијао сјекиром у главу. Како сам био задњи у овоме реду рекох једном усташи који ме је држао за свезане руке: „Немој ме убити Дина ти твога.“ Усташа запита да ли сам муслиман, ја одговорих да јесам. Овај усташа тада пође код усташког високог официра, којега су тада усташе звали „Друг Бојник“ и саопшти му да се међу четницима налази и један муслиман. Усташки бојник тада дође код мене и запита ме да му речем, нешто из муслиманске религије. Као дијете ишао сам у школу у Бијелом Пољу и живио близу џамије и слушао сваки дан како исламски оџа завија. Тада одговорих усташком бојнилу, „Бесмелах, Рахман ал рахил…“ Усташки бојник тада пође код генерала Ненезића који је са неколико комунистичких официра пратио ова убијања. Усташки бојник тада рече генералу Ненезићу, да је религиозан човјек и да тврдо вјерује у Алаха. Тада усташки бојник додаде: „Дозволите ми, друже генерале, да овога задњег утопим у ријеку Саву да ријека Сава очисти моје гријехе и да моја душа изађе чиста испред Алаха. Бајазит је након боја на Косову пољу осјекао главу српском кнезу Лазару и тада је бацио Лазареву главу у један бунар и тако, вода је овога бунара очистила Бајазитову душу и Бајазитова душа изашла је чиста испред Алаха. Тада генерал Ненезић рече овоме усташком бојнику и великом савезнику комуниста Југославије: „Можеш га убити сјекиром, клати оштром камом, давити рукама, горети у ватри или утопити у ријеку, али знај једно да се све директиве друга Тита морају извршити, друг је Тито наредио да се сви четници поубијају, не само четници већ да се поубијају и сви синови четничких официра, синови четничких трговаца и синови четничких учитеља.“

Када је дошао ред да усташа убије сјекиром у главу мене, усташки бојник тада рече да је овога задњега њему поклонио генерал, друг Ненезић да га бојник утопи у ријеку Саву. Усташки бојник тада са још два усташка војника одведу ме близу обале ријеке Саве где ме одвезаше и тада сва три усташе завикаше у исти мах „Бежи главом без обзира, Алах је моћан и велики он ће те чувати и спасити.“ Тада и ја неколико пута завиках „Алах је велики“ и иза тога стадох бјежати поред ријеке Саве према западу.

Успио сам да прођем кроз усташки фронт код Банове Јаруге и након бјежања око 12 сати одлучих да свратим у једно село. Одабрах једну понајвећу кућу и закуцах на врата, врата отвори једна жена а иза ње су стајала два Славонца. Рекох им тада да сам родом из Црне Горе и да сам побјегао из логора Јасеновца. „Ако вјерујете у Бога и у правду, помозите ми да некако дођем до црногорских четника.“ Након кратког договора ова ме жена уведе у шталу иза куће и донесе ми доста хране и једно старо цивилно одијело; муж ове жене иза тога дође са двоколицом и коњем и довезе ме на железничку станицу Кутина где се поздрави са мном и пожели ми сваку срећу. Тада скочих на један теретни воз и упутих се према Загребу. На пролазу кроз Дуго Село примијетио сам четничку колону која је ишла према западу. Скочих са воза и дознадох да су ово четници из Колашинске бригаде. Тада сам испричао својим жалосним слушаоцима о својој одисеји и трагедији Војводе Павла Ђуришића и осталих четника који су на дивљачки начин изгубили своје животе у хрватском логору Јасеновцу.“

Мане се никако није могао сјетити имена четника који је повукао и са собом срушио два усташка војника те су пали у ватру и тако сва три заједно изгорели у крематоријуму. Мане се чудио да се ниједан човек из колашинске бригаде није могао сетити имена овог митраљесца из Павлове пратње иако је било само 10 ових носилаца митраљесца. Мане је само знао да је овај четник био Васојевић и да је био родом од Андријевице.

Мане је касније убијен у Кочевју са осталих 5.000 четника.

Б. М. Зечевић

ГЛАСНИК »ЊЕГОШ«, СВЕСКА ШЕЗДЕСЕТ СЕДМА, ЈУНИ 1992. (ЊУЈОРК)

Приредио: Никола Милованчев

Извор: ВИДОВДАН

Везане вијести:

Мандић Милка: Спартански одговор усташама

Славко Васић из Адашеваца, преживели заточеник Јасеновца

Богдан Петковић: 135 дана Јасеновца

Никола Милованчев