Преносимо: Кукала нам мајка овако паметним – Пише: Милорад Вучелић

Пре тридесетак година нашао сам се у jедном селу на Козари. Разлог jе био више него потресан. Једна девоjчица из логора у Јастребарском, тада већ славна и лепа жена, после дугог трагања, пронашла jе своjу преживелу родбину и вратила се у место у коме се родила.

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 2. марта 2016. године.

Преживела jе конц-логор и као покрштено и усвоjено дете наставила jе да живи, да се школуjе, успела jе да направи значаjну уметничку кариjеру, и да постане славна. Сусрет jе био дирљив, навирале су поред суза и сећања на убиство њене маjке, погибиjу њеног оца, и на разне ужасе усташких злочина.

Ми, ту окупљени, слагали смо се у томе да сва та почињена зла припадаjу некоj нама далекоj прошлости коjом ниjе потребно превише се оптерећивати, и да тако шта никада више неће и не може бити поновљено. Слушаjући нас и посматраjући тако загледане у срећну будућност заjедничког живота, у братство, jединство и jугословенство, jедна постариjа жена полугласно, благонаклоно а са забринутошћу, и без трунке ирониjе, прозборила jе: „Е, кукала вам маjка, тако паметнима.“

Време и догађаjи коjи су уследили после тога потврдили су њену забринутост коjа jе потицала управо из њеног суочавања са прошлошћу и историjских поука коjе су се из тога морале извући.

Данас се сваког боговетног дана као дневна заповест и наjвиши налог времена може чути: Срби, суочите се са своjом прошлошћу! То у Србиjи ниjе подстицаj за трагање за истином и чињеницама, већ гола пропагандна фраза савременог агитпропа и у њему запослених и плаћених српских политичара, однарођених невладиних агитатора, новинара и уредника служби задужених за специjални антисрпски рат, коjи раде у организациjама коjе се само код нас невино називаjу медиjима.

Суочавање с прошлошћу, истичу сви они, jедини jе и искључиви гарант наше срећне будућности. Налазимо се, кажу, пред неком великом цивилизациjском новином, пред нечим што српски народ никада пре нас ниjе чинио.

А чинио jе, и те како.

Срби су кроз четири године Другог светског рата били жртве геноцида. Године 1945. суочили су се са том прошлошћу. Знали су истину. Знали су за Јасеновац, за Козару, Јадовно, Јастребарско. Чак и наjвећи србиjански Брозови послушници говорили су потпуно подразумеваjуће о стотинама хиљада покланих и побиjених Срба. То jе било опште место.

Тако jе, примера ради, послератни високи партиjски функционер, Ужичанин Добривоjе Видић, рекао: „Шест стотина и педесет хиљада стрељаних Срба у Босни и Херцеговини, то jе дуг коjи jе српски народ платио за злочиначку политику београдских властодржаца“.

Без обзира на суманута образложења ових злочина, они су били свима познати, и опште признати. О томе сведоче броjне публикациjе и обилна документациона грађа. Била jе то жива истина.

Постоjале су десетине хиљада непосредних и живих сведока почињеног геноцида над Србима. Срби су се тада, знаjући истину, суочили са прошлошћу.

На основу тог суочења и своjе антифашистичке победе српско вођство (данас би рекли елита) одлучило jе да живи у заjедничкоj држави Југославиjи. Ту су и такву поуку они извукли из суочавања с непосредном и већ jедном поновљеном прошлошћу, и то сматрали решењем коjе обезбеђуjе нашу бољу и срећниjу будућност.

Да би оправдали своj избор и показали своjу искрену спремност да граде братство и jединство почели су намерно да прикриваjу геноцид над своjим народом, да вишеструко умањуjу жртве, да прећуткуjу, уопште не помињу, да фалсификуjу чињенице, и временом, што jе наjгоре, служећи политици насилних симетриjа, почели су да преувеличаваjу своjе, а да потпуно прећуткуjу и заташкаваjу туђе злочине.

Истовремено су и антифашистичку борбу приказали као национално равномерну.

Захваљуjући и томе, поново су се пред нашим очима почетком деведесетих година прошлог века, само четрдесет пет година од краjа антифашистичког рата, поjавиле авети починилаца геноцида.

Поново оживљене, за дом и клање спремне, и чиле а построjене у борбене формациjе са препознатљивим усташким и ханџар симболима. Усташка НДХ-а претворила се са наjвиших политичких говорница само у део непрекинутог континуитета хрватске државности.

Било jе jош увек живих сведока усташких злочина и католичког покрштавања и њихових потомака са потресним сећањем коjи су препознали опасност понављања геноцида. Подсетили су их на прошлост, и Срби су из тог суочавања са прошлошћу извукли поуку да jе неопходно посегнути за самоодбраном.

Србиjа се суочила са стварношћу покушаjа понављања геноцида и притекла jе у помоћ свом народу у борби за преживљавање. Сетили смо се и основаности оног козарачког уздаха упозорења и прекора, коjи онда нисмо добро разумели: „Кукала вам маjка“.

Србиjа се, како би рекао jедан цинични литерата, показала хиперсензибилном у односу на своjе сународнике. Уместо триста хиљада побиjених, остало jе триста хиљада избеглих, али живих Срба. Наравно, остало jе и на хиљаде побиjених.

Данашњи политичари, тужиоци и медиjске четовође, углас говоре да jе то суочавање са прошлошћу и тадашњом стварношћу било агресиjа и ратно хушкање. Поново нисмо успели да се суочимо са прошлошћу на њима задовољаваjући начин. Требало jе поновити и следити „поуке“ са почетка четрдесетих година тога века. Наjвећи део данашње елите („Кукала им маjка“) то и мисли. Све jе требало урадити поново, и све из почетка, баш као 1945. године, и живели би у мирноj и срећноj заjедничкоj држави. На све то би данашња српска елита била спремна. Тако изгледа њима пожељно, а нама задато и наложено суочавање с прошлошћу.

Али данашња српска елита има jедан велики пех. Они би на све пристали, све заборавили, не би никада помињали никакав геноцид над своjим народом, они би да прихвате сваку оптужбу и кривицу, да сваки злочин над сопственим народом оправдаjу, образложе, разумеjу и припишу српскоj страни. Некада jе то била великосрпска буржоазиjа, београдски режим, онда jе то била српска УДБ-а, па велика Србиjа, затим Ранковић и Милошевић. Али сви други из бивше државе не желе да живе са Србиjом ни по коjу цену. Они ниjедног тренутка не криjу да jе било коjа и било каква Југославиjа или заjедничка држава за њих одувек била одвратна, мрска и неприхватљива. Они jавно и отворено доказуjу да jе за њих свака Југославиjа била само обична транзитна станица и нужна творевина на путу ка независноj и национално чистоj држави. Они се том стратегиjом поносе, и у томе су jединствени и чврсти као стена.

Са том прошлошћу, историjском истином и актуелном стварношћу требали бисмо да се суочимо, и извучемо коначне историjске поуке. Уместо тога, наша политичка и медиjска елита извршава нови задатак, наложен од стране светских моћника. Потребно jе Србиjу приморати да под маском суочавања са прошлошћу прихвати потпуну лаж и измишљену кривицу. Она се мора изложити, бездушним саморасистичким  кампањама, разним Декларациjама о Сребреници, извињавањима, самобичевању, самооптуживању и самоокривљавању. Али њима jе исувише мало да Србиjа и Срби буду криви. Нипошто. Сви други истовремено мораjу бити потпуно невини, чисти и безгрешни.

Због чега?

Не више зарад неког заjедничког живота. Са Србиjом и Србима нико неће и нико никада искрено ниjе ни хтео да живи у било каквоj државноj заjедници, и то jе непобитно jасно. Србиjа сада води одсудну битку за географиjу. Србиjа сада мора да се квалификуjе за суседа, за комшиjу, за географско постоjање.

Ниjе то мали задатак за српску елиту. Утерати Србиjу у потпуну лаж да би она била призната као географски поjам, тачка на земљином атласу. Та елита, кукала нам маjка, тек треба да се избори за кандидатуру за стицање географских права. Србиjа се некада како-тако суочавала са прошлошћу и мање или више погрешно бирала, а данас мора да заборави истину, да поништи све своjе жртве и прихвати лаж да би била призната као географски поjам, да би jоj признали да jе ту где jе!

Кукала нам маjка овако паметним!

Извор: ПЕЧАТ

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 22. септембра 2016. године.