Преносимо: Бошко Обрадовић – Ко воли Броза, или како је титоизам постао религија?

Незамисливо jе и спада у област озбиљне националне патологиjе да се у српском народу могу пронаћи љубитељи лика и дела „наjвећег сина наших народа и народности”, коjи се крио под маском Јосипа Броза Тита. Међутим, несумњиво jе да њих у одређеном броjу ипак има. Ко су они коjи упркос свему и после свега што jе титоизам учинио српском народу – и даље воле Броза?

Не сматрам икаквом храброшћу данас говорити истину о Титу и његовом тоталитарном режиму. Може се рећи да jе такво jуначење чак испод части, у времену када се због слободно изражене мисли о Брозу неће отићи на Голи Оток или у Сремску Митровицу, а посебно jер те због слободе говора и организовања неће стићи удбашки егзекутори ма где био широм планете. Волети Тита, признаjем, могуће jе – као што jе могуће волети сваког преваранта, убицу, џелата и злочинца. Међутим, постоjе наjмање два веома битна разлога зашто jе то у случаjу српског народа умоболно, па jе зато неопходно jош jедном испричати, па и што чешће понављати, ову никада до краjа испричану причу о Великоj Лажи.

Први разлог jе таj што све таjне овог тоталитарног режима jош увек нису расветљене: нити су у Србиjи откопане масовне гробнице жртава комунистичког терора, нити обелодањена имена масовних убица, цинкароша и иследника, нити познато место погубљења ђенерала Михаиловића. Па зашто и толико децениjа после да не упознамо све лепоте овога режима? Замислите откриће да jе, рецимо, на високоj државноj функциjи неки иследник са Голог отока? Или jе познати медиjски уредник некадашњи удбашки доушник? А шта ако се масовне убице слободно шетаjу Београдом? Или су њихова идеолошка и физичка деца на свим наjзначаjниjим друштвеним позициjама?

Можемо ли себи дозволити овакву вапиjућу неправду и дуг коjи имамо према свим жртвама комунизма? Овде ниjе у питању само Броз већ и Брозовићи. Њих не би било без њега, али ни њега без њих. Данас можда нема Броза, али Брозовићи су и даље међу нама и не одустаjу од власти ни после 65 година.

И после Броза – Брозовићи

Други и jош важниjи мотив за наше сећање на Броза jесте наслеђени погубни национални карактер формиран у то време, а данас толико доминантан да би се наше време слободно могло назвати новим титоизмом. Ко су неизлечиви титоисти и jугоносталгичари?

Они коjи неће слободно да мисле, већ препуштаjу Вођи, Партиjи и Држави да мисле уместо њих.

Они коjи неће да раде и сањаjу стране кредите помоћу коjих мисле угодно да живе без много рада.

Они коjима jе свеjедно коjег су порекла, вере, jезика, писма, националног идентитета у целини.

Они коjи би продали душу за бољи материjални статус.

То су они коjи воле и поштуjу Броза и ниjе их мало, из простог разлога што су више од пола века читава наша просвета, култура, политика и медиjи стварали управо овакве грађане.

Немам проблем са тим да jе у Социjалистичкоj федеративноj републици Југославиjи било елемената друштвеног живота коjи су били квалитетни и на коjе би се чак данас могли угледати. Таквих елемената jе било и у другим тоталитарним режимима широм света. Зашто не славимо онда све те режиме?

Имам проблем са тим што jе Југославиjа била виртуелна држава заснована на ограничавању српске државности, тамница jедино за српски народ, а ослободилачка пролазна станица за све друге, и што су авноjевске границе коjе су и данас важеће државне границе заправо наjважниjе Титово историjско дело, наметнуте вештачке границе између српског народа на Балкану коjе jе повукла jедна терористичка организациjа.

Религиjа титоизма

Основно питање за сваког Србина jесте: какав jе то учинак Брозов режим имао по његов народ и државу? Партиjски тероризам између два светска рата, братоубилачки грађански рат за време Другог светског рата, масовне ликвидациjе, страховлада и отимање приватне имовине по завршетку Другог светског рата, черечење српског jезика, Цркве, нациjе, териториjа – све за време његове владавине… Сарадња са усташама, Пасjа гробља, неослобођени Јасеновац, Сремски фронт, Кочевски рог, Устав 1974 – то су његови политички резултати.

Све што jе у последњих 20 година приликом распада бивше Југославиjе урађено на штету српских националних интереса скувано jе већ у Брозово доба. Онаj коме су важниjа сећања на црвени пасош, фармерке из Трста, козарачко коло и летовање у Хрватскоj – од неоткопаног деде из масовне гробнице, отете породичне имовине, протераних Срба са Косова и Метохиjе и Македониjе, десетина хиљада побиjених, саслушаваних и пребиjаних, неправично осуђиваних, емигриралих, наjбоље говори сам о себи и природно jе што воли онога коме по своjоj духовноj суштини дефинитивно и припада. Волети Броза значи бити оперисан од било какве националне свести и одговорности, бити роб себичности и самодовољности по било коjу цену.

Они коjи воле Броза и његово време заправо су несвесни верници jедне нове религиjе: вероисповести удобног, безбрижног, нерадничког и лагодног живота коjи не постоjи, или jе делимично постоjао по цену великих злочина и неправди. Пошто наша држава гарантуjе слободу вероисповести, нека постоjи и ова религиjа, али jе наш проблем у томе што jе титоизам изнова постао званична државна политика и то у више унутрашњих и спољних праваца.

Јер шта jе друго нови статут Воjводине и ново регионално цепање Србиjе него настављање Титовим путем са кога нема скретања?

Шта jе друго евроуниjатски сан него jугоносталгиjа за временом у коме се неће ништа радити а лепо ће се живети на страним фондовима и у послушности новом Централном комитету?

Тито jе живљи него икад, jер jе његово дело очито бесмртно и живо присутно у нашим животима. Зар jе онда битно из коjе су белосветске кухиње послали овог ликвидатора и терористичког експерта, кад се ради о тек неколико могућих, и то наравно са Запада, коjе и данас не одустаjу да се баве биографиjом српског народа? Оно што jе за нас битно jесте да jе он своj посао перфектно обавио и да су му у томе здушно помагали многи Срби, а да се том његовом катастрофалном делу по српске националне интересе многи и данас диве, а одређени га настављаjу како би он само пожелети могао.

Зато jе свеприсутна медиjска и политичка рехабилитациjа Броза природна ствар у времену у коме су његови пионири и даље на власти, а читава друштвена атмосфера и систем вредности надахнути духом титоизма.

Ми смо Броз

Песник jе давно забележио: „Тито jе Ваш, а Ви сте Титови и jа Вам нисам зато крив!” Зашто нам данас не би послали jош jедног Лажног Цара и зашто га изнова не бисмо славили на своjу максималну националну штету? Или то већ 20 година и радимо? Ми смо Броз, jер нисмо спремни да се одрекнемо своjих политичких илузиjа, историjских заблуда, нерадничких навика и празних снова и окренемо своjоj вери, духовности, моралу, традициjи, историjи, радноj етици, социjалноj солидарности, националном идентитету и националним интересима у комплету. За то нам заиста не може бити крив Тито.

Аутор jе jедан од уредника часописа „Двери српске”.