Predugo skrivana sudbina glumaca

Zahvaljujući upornosti Aleksandra Mihailovića, prvaka drame Narodnog pozorišta u Nišu, na svetlost dana izašla je istina o tragičnim događajima 1944. i 1945. godine u kojim su stradali mladi talentovani glumci

Niš – „Pre sedam-osam godina sasvim slučajno čuo sam priču da se mom Narodnom pozorištu u Nišu posle oslobođenja od okupacije 1944. godine, ali i godinu dana kasnije, događalo mnogo toga o čemu se do sada ništa nije znalo. Neverica je u prvom trenutku zavladala u meni, ali kada sam počeo da istražujem i kada sam shvatio da je reč o istini, odlučio sam da idem do kraja.” Ovim rečima počeo je razgovor za „Politiku” Aleksandar Mihailović, glumac i prvak drame niškog pozorišta i autor dela koje je postavljeno na scenu ovog teatra – predstava „U čije ime” u režiji Milana Karadžića govori o stradanju, progonu i streljanju niških glumaca prvih godina posle Drugog svetskog rata i oslobođenja Niša.

„Bio sam veoma zbunjen jer niko, nikada i ni u jednoj prilici, a ja sam tri decenije aktivan u pozorišnom životu Niša, ništa nije pričao o stradanju umetnika. Prvo mi je bilo žao što je nešto tako otišlo u zaborav i duboku tišinu i želeo sam sa jedne strane da se na neki način odužim tim ljudima, da ih izvučemo iz zaborava, a sa druge i da se progovori o ovim sadašnjim vremenima. Veoma su slična, jedina je razlika što danas nema streljanja na Bubnju, ali ima sukoba, netrpeljivosti, upiranja prstiju jednih u druge… Kao i uvek kada nastanu turbulentna vremena i kada se uskomeša stanje. Najveći motiv da prikupim materijal za dramu i sednem da je napišem bio je činjenica da poslednjih tridesetak godina živimo u prevrtljivim vremenima i da smo i mi svedoci kako su mnogi sklanjani ili padaju, dok su se drugi iz tog mulja visoko, ali ne baš pravedno uzdizali. A činjenica je da je neprestano bilo podvojenosti, ali i da se nijednog trenutka nije vodilo računa o kvalitetu i sposobnostima pojedinaca ili grupa umetnika, a da su isplivavali oni drugi.”

Aleksandar Mihailović ujedno objašnjava kako je došao do građe za svoje delo, odnosno do dokumenata:

„To je bilo veoma, veoma teško. Praktično dokumenata i nema, građa je vrlo skromna i uglavnom štura. Ono što je moglo da se pronađe u dokumentaciji najviše se svodi samo na ono ’U ime naroda’. Tako su počinjale sve presude. I gotovo. Jedan od retkih zapisa koji smo pronašli dokumentuje da su 1941. godine po dolasku Nemaca u Niš upravnik našeg niškog pozorišta i petoro glumaca deportovani u zarobljeništvo. U isto vreme deo ansambla pozorišta iz Banjaluke bežeći od ustaša došao je u Niš. Slično je bilo i na relaciji Skoplje–Niš. Glumci iz Skoplja pobegli su pred progonom Bugara i ovde u Nišu su se zaustavili. Kada govorimo o doskora nepoznatom stradanju umetnika na kraju Drugog svetskog rata, bez obzira na oskudnu građu, ipak moram da kažem da istina, ma koliko da je to decenijama bila ogromna tabu-tema, ipak nije mogla skroz da se sakrije. Utvrdio sam zahvaljujući izuzetnoj pomoći kustosa Narodnog muzeja u Nišu Aleksandra Dinčića i Nebojše Ozimića da je u kratkom periodu od oslobođenja Niša oktobra 1944. do proleća naredne godine ubijeno, ili preciznije rečeno, streljano četvoro glumaca starije generacije i isto toliko mladih akademaca iz niškog Amaterskog pozorišta ’Gimnazijalac’. Komunistička vlast posle oslobođenja Niša počela je masovna hapšenja i stvarnih i potencijalnih protivnika. U prvom talasu uhapšeni su glumci niškog pozorišta Julijana Jula Bukvić, Miodrag Mija Kovačević, Živojin Žika Vučković i njihov upravnik Konstantin Bata Atanasijević. Osim upravnika svi ostali su streljni. Ne zna se, međutim, ni gde su, a još manje zašto su streljani. Samo da napomenem da je u isto vreme u Zaječaru streljan Svetozar Toza Cvetković, upravnik tamošnjeg pozorište.”

Pitali smo našeg sagovornika, pošto je pomenuo streljanje i glumaca amatera, o čemu je zapravo reč.

„Što se stradanja mladih niških glumaca tiče, posle oslobođenja u jesen 1944. godine mobilisani su u kulturnu grupu pratećeg bataljona Glavnog štaba NOVJ za Srbiju i prebačeni u Kragujevac. Prvih dana naredne godine, u januaru 1945, svi su uhapšeni pod optužbom da su pokušali stvaranje ilegalne ravnogorske organizacije. Posle višenedeljnog mučenja u kragujevačkoj Kapislani streljani su glumci amateri i studenti Marija Mara Vučković, Aleksandar Aca Ilić i Ranko Kovačević, dok je glumac i još uvek gimnazijalac Dragan Mihajlović umro od posledica teških batina i mučkog prebijanja”, priča Mihailović i ističe da se prilikom pisanja dela i rada na predstavi ideološki nije svrstavao ni na jednu, ni na drugu stranu, da nije posredi neka vrsta istorijske rekonstrukcije, niti da je reč o dokumentarističkom delu. Da li je iz tog razloga nastala drama sa naslovom – pitanjem „U čije ime”?

„Znate šta, kada talasi istorije podignu talog jednog društva, a potom taj mulj zamuti pogled istini i dobroti, a nastupi doba bez čistih, bezgrešnih, vernih i milostivih i kada nestanu senke u koje bi se mali i običan čovek željno sklonio, samo se pitam ko je taj koji će pobednicima reći da u njegovo ime nemaju nikakvo pravo ni kap krvi poraženih da puste. Zato i ova drama i zato i ’U čije ime’”, tvrdi Aleksandar Mihailović.

Autor drame Aleksandar Mihailović rođen je 1972. godine u Nišu. Završio je srednju glumačku školu u klasi Mime Vuković Kurić, nakon toga Fakultet umetnosti – odsek za glumu u Prištini – u klasi prof. Božidara Dimitrijevića. Posle završenih studija prvi posao dobija u Zaječarskom pozorištu iz kojeg nakon dve godine dolazi u Narodno pozorište u Nišu i u njemu je i danas. Mihailović je autor pet pozorišnih komada, ogledao se i kao reditelj pozorišnih predstava. Igrao je u petnaestak filmova i televizijskih drama i na scenama skoro svih pozorišta u Srbiji. Nagrađivan je mnogo puta u zemlji i inostranstvu.

Autor: Toma Todorović

Izvor: POLITIKA

Vezane vijesti:

Srđan Cvetković: Zločini u ime naroda! | Jadovno 1941.

Komunisti jedino u Srbiji streljali glumce | Jadovno 1941.

Likvidacije glumaca i novinara | Jadovno 1941.