PREDSEDNIKU HRVATSKE SAMO PUT MRŽNjE SVEGA ŠTO JE SRPSKO – PRAVI JE PREDIZBORNI PUT

Ovih je dana Ivo Josipović, aktuelni predsednik Hrvatske, sva svoja državnička umeća posvetio nastavljanju dela svojih prethodnih hrvatskih poglavnika – Ante Pavelića, Vladimira Bakarića, Franje Tuđmana i Stjepana Mesića – raspirivanju mržnje prema Srbima i Srbiji.

 Istina, nikad on to nije ni prestajao da radi – poznato je da je on i pisac tužbe Hrvatske protiv Srbije pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. Jer postojano se on drži one poznate da „nema odmora dok traje obnova“. A ta “obnova” mržnje svega što je srpsko (i pravoslavno, pre svega) traje vekovima. Predsedniku Josipoviću je bilo šta, ma i najbezazleniji povod uvek bio dovoljan da oplete po Srbiji. I da u isto vreme retuširanjem i starije i novije istorije, bez stida i srama, fašističku Hrvatsku prevodi u antifašističku. I da se u isto vreme predstavlja kao prijatelj Srba i Srbije (čitaj: posebno prijatelj Borisa Tadića, bivšeg “srbijanskog” predsednika, kako se u Hrvatskoj govore i pišu reči srpsko, srpski, srpskog…). I da u isto vreme priča o dobrosusedskim odnosima i pomirenju u regionu. A koje, eto on (i oni, Hrvati) hoće i za njega se bore. Samo što Srbi i Srbija to koče i rade sve suprotno tome.
Ivi Josipoviću je nedavno puštanje Vojislava Šešelja iz Haga došlo kao kec na desetku. U situaciji u kojoj se Hrvatska danas nalazi – ogromna prezaduženost, nezaposlenost (autobusi puni žena iz Hrvatske koje odlaze u Italiju da brinu o nemoćnim, starim i bolesnim Italijankama i Italijanima), korupcija i pljačka na sve strane, nema šta ni kome da se izvozi (ko će u Nemačkoj i Francuskoj, na primer, da kupuje trećerazrednu hrvatsku bofl robu!), blagostanje i „lezi lebe da te jedem“ koje će doneti ulazak u Evropsku uniju ostao je samo sanak pusti, fašizam i u okviru njega njegov nikad ugasli hrvatski ustašizam cvetaju u Vukovaru, Zagrebu, Glini, Splitu… A izbori su na pragu: Ivo Josipović je kandidat za predsednika. Pa hajde da napadamo Srbiju, da joj pretimo, da je uslovljavamo na putu ka Briselu upravo zbog Šešelja. To je u Hrvatskoj najdelotvorniji lek da se barem privremeno ublaže i zaborave teški unutrašnji bolovi.
Raspisao se predsednik Hrvatske odgovornima u Hag, Brisel, Strazbur, Njujork… Njegovi evropski poslanici zahtevaju rezoluciju o Šešeljevim istupima, kao i da se “srbijanske” vlasti “očituju” povodom tih istupa. Jer ako Haškom tribunalu nije uspelo da u kolo puštanja Šešelja upletu Šešeljeve nekad najbliže saradnike, Hrvatima će to, možda, uspeti. Tako se oni nadaju. Pa hajde da bar neku rezoluciju… Josipović će da se obrati i na skorom zasedanju Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija a povodom Šešelja. Jer Šešeljevo puštanje je pretnja, njegovo obraćanje svojim simpatizerima je ratnohuškačko, ono se izruguje žrtvama, ono ne vodi ka pomirenju, piše Josipović. I da se složimo da sve to jeste tako, da su pretnje od Šešeljevih reči baš takve kako se one predstavljaju u Hrvatskoj, mora se ipak napomenuti da hrvatski predsednik i svi u Hrvatskoj koji se bave Šešeljem zaboravljaju, namerno, naravno, da Šešeljeva Srpska radikalna stranka nije prošla ni cenzus za ulazak u Narodnu skupštinu Srbije. A Šešelja iz Haga nisu ni pustile srpske vlasti. One mu nisu ni određivale šta sme a šta ne sme. Ali šta to vredi – predsednik Josipović sve to dobro zna. I on i svi odgovorni i neodgovorni širom Hrvatske. Jer kad je udaranje po Srbima, Srbiji i svemu što je srpsko u pitanju, u Hrvatskoj su svi kao jedan! Nema ga majci da u toj horskoj mržnji bilo ko izostane.
Dakle, svoj glas je digao čovek koji slavi dane najvećeg i najstrašnijeg etničkog čišćenja u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Svoj glas protiv Šešelja i Srbije digao je čovek koji slavi oslobađajuću presudu generalima za koje je dokazano da su odgovorni za strašne zločine nad Srbima i koji, kao pravnik, zna kako je doneta odluka o oslobađanju. Svoj glas je digao predsednik države u kojoj su Srbi kao nacionalna manjina potpuno obespravljeni, kojima se razbijaju table pisane ćirilicom. Svoj glas je digao predsednik države koja je isterala 500.000 svojih građana druge nacionalnosti a da na putu ka Evropskoj uniji nije morala da preduzme bilo šta u vezi njihovog povratka, u vezi njihove otete i uništene imovine, u vezi oko 50.000 stanarskih prava i opljačkane imovine iz tih stanova, u vezi nestalih Srba i otkrivanja masovnih grobnica. Svoj glas je digao predsednik države koja je i koja još uvek od procesuiranja stravičnih zločina nad Srbima počinjenih od strane hrvatskih paravojnih zlikovaca i kasnije Hrvatske vojske, počinjenih u Gospiću, u splitskoj Lori, u Pakračkoj poljani, na Zagrebačkom velesajmu, u zagrebačkom Kerestincu, u Sisku, Osijeku, Karlovcu… pravila i pravi pravnu sprdačinu, uz svesrdu podršku svojih zapadnih moćnika. I tako dalje.
To je onaj slatkorečivi predsednik koji je sa govornice Narodne skupštine Srbije srpskim poslanicima uvijao u oblande “međususedske” odnose Srbije i Hrvatske kao nešto što je napredovalo, a koje bi trebalo još brže da napreduje. Pa će se Hrvatska kao novoprimljena članica Evropske unije zalagati… neće stajati na putu… i tako dalje i tome slično.
Naravno da svako ko se bar donekle razume u politiku zna da je njegov govor u Skupštini Srbije naređen odozgo. I svako ko se bar donekle razume u politiku zna da takve naredbe da se i Tomislavu Nikoliću omogući obraćanje u Hrvatskom saboru nikad neće biti. Kao što svako ko se bar malo razume u politiku zna da Hrvatska nije bilo čime zaslužila prijem u Evropsku uniju. Šta je to ona ispunila pa da je prime? Osim hrpe često i bezveznih zakona koje u Velikoj Britaniji niko ne usvaja, dok se narodu Španije, Italije, Francuske… od njih diže kosa na glavi. Ali, Hrvatska je primljena. Naredbom odozgo. Kao što su i Bugarska, Rumunija…
U svakoj preizbornoj kampanji u Hrvatskoj najjači su aduti kad se kandidati i njihove partije, stranke, koalicije ostrve na Srbe i Srbiju.
Ko to bolje i uspešnije izvodi – šanse na pobedu rapidno mu rastu.
A Ivi Josipoviću, predsedniku Hrvatske, to zaista u novije vreme ide od ruke. Jer zasnivati svoju predizbornu kampanju, a uz podršku zapadnih saveznika, na gotovo zaboravljenom političaru, čiju retoriku malo ko u Srbiji uopšte i podržava, i teško bolesnom čoveku koji je 12 godina držan u haškom pritvoru, Josipoviću bi kao čoveku, a pogotovo kao pravniku trebalo da govori nešto. Očigledno je da to njemu ne znači ništa. Osim trasiranog puta mržnje iz učenja Ante Starčevića – zaista drugo ništa.
A kad je reč, u kontekstu Šešeljevih govora, o nepoštovanju žrtava, niko normalan to ne odobrava. S tim da bi i predsednik Josipović, i svi njegovi u Hrvatskoj, i svi njegovi u Evropi i u svetu trebalo da iskažu bar malko poštovanja i prema srpskim žrtvama. Bar toliko su od tog malkog i srpske žrtve zaslužile. Uz svako poštovanje i hrvatskim žrtvama, naravno.
Iako je sve to skupa nema blage veze s pravom namerom vezanom za dešavanja sa Vojislavom Šešeljom. Jer iza svega se krije nešto sasvim drugo. A o tome svi ćute. Osim što i predsednik Josipović takođe priča o nečemu sasvim drugom. O nečemu u čemu je nešto što je izokrenuto pojelo istinu. A i on veoma dobro, više sam nego uveren, zna šta je istina.

Autor: Stevan Lazić

Izvor: Intermagazin

Vezane vijesti:

Josipović: Šešelj duh iz boce – Jadovno 1941.

Vojvoda Šešelj trese Hrvatsku

Sprema li se Srbima u Vukovaru “Kristalna noć“? – Jadovno 1941.