Предговор – Књига Јадовно 1.

Ове двије књиге о комплексу усташких логора Јадовно су плод приватне иницијативе и мојих, из дјетињства још увијек живих сјећања на жељезничке композиције с теретним вагонима за стоку, које су јуриле пругом кроз моје родно село Доње Дубраве, пристижући из свих крајева Независне Државе Хрватске 1941. у Госпић. Оне су настале из пијетета према хиљадама невиних жртава мушкараца, жена и дјеце, чије искрвављене главе и сада видим како кроз жељезне решетке пренатрпаних сточних вагона суморним гласом дозивају у помоћ траћежи воде.

Ипак, ових књига не би било да ми нису свесрдно помагали многи у бројним институцијама у којима сам годинама истраживао изворну грађу, првенствено у архивима, музејима, институтима за хисторију, библиотекама, опћинским, котарским и републичким организацијама СУБНОР-а на подручју бивше Југославије и приватним збиркама. Посебно драгоцјене податке сам прикупио обилазећи многа насеља, градове, села и засеоке, у којима сам проналазио ријетке преживјеле свједоке.

Ту су и искази извршилаца ових страшних злочина, сачувани у списима судских процеса, као и спелеошлошки налази, које је начинила италијанска војска још 1941. године, као и они урађени послије 1945. Све су то вјерни свједоци геноцида извршеног над српским и јеврејским народом у врлетима Велебита и на отоку Пагу првих дана и мјесеци постојања Независне Државе Хрватске.

Садржај ових књига је резултат мучног истраживачког рада у дугом времену све до 1991. године. Тај је садржај настајао постепено, упоредним изучавањем хисторије НДХ, народноослободилачког рата – рата против фашизма, учешћа Срба и Хрвата у њему и геноцида над Србима, Јеврејима, Ромима и Хрватима антифашистима у току II свјетског рата, 1941-1945. године.

Комплекс усташких логора Јадовно је један од првих логора у НДХ, намијењен масовном уништавању људи на вјерској, етничкој и расној основи, као и уништавању свих идеолошких противника.

Да је организовани и осмишљени терор био темељито припремљен унапријед, доказује и прво хапшење, малтретирање и мучење истакнутијих Срба у Госпићу већ 11. априла 1941. године.

Дакле, злочини усташа су почели већ првога дана након проглашења Независне Државе Хрватске, тј. знатно прије формалног озакоњења овог система, 25. новембра 1941. године. Тада је, наиме, донесена Законска одредба о упућивању непоћудних и погибељних особа на присилни боравак у сабирне и радне логоре.

До тада су многи Срби, Јевреји, Роми и антифашисти Хрвати већ били на најокрутнији начин усмрћени. Неки од хрватских усташких логора су тада већ били и укинути. Тако је и комплекс усташких логора Јадовно морао бити укинут због италијанске реокупације демилитаризоване зоне, која је почела 15. августа 1941. године, а била условљена развојем устанка у Лици, Кордуну, Банији и Горском котару. Усташке власти су биле присиљене да овај логор ликвидирају, а оне заточенике које прије наиласка италијанске војске нису доспјеле побити, на брзину пребаце у логор Јастребарско, у времену од 19. до 21. августа. Оне које ни упркос ефикасности у свом злочиначком послу нису у Јастребарском побиле, упутиле су у логор Крушчицу, а већину у новоосновани логор Јасеновац.

Јадовно је високосимболичко мјесто, мјесто смрти, страве, ужаса, уздаха и успомена. Али, Јадовно је и мјесто о којем више од 60 година није објављено ниједно цјеловито дјело. Од свих хрватских усташких логора, о комплексу логора Јадовно је најмање писано, па се о њему и најмање зна. Истину о овом логору смрти заточеници су односили са собом у бездане и поноре.

Рецензент проф. др Рене Ловренчић је записао: „Но, годинама је у јавности „Јадовно” био засјењен другим, већим и дуготрајним суставом „Јасеновац”. Издавањем овог дјела тај би се недостатак у опћој слици усташког геноцида у знатној мјери уклонио…”

У том смислу и рецензент проф. др Светозар Ливада је рекао: „… Трагично је што се о овим чињеницама 60 година шутјело да би се неке чињенице поновиле. Као да стално хоћемо да кажемо: „Што није у јавности, није у стварности? Авај! Наша је стварност бруталнија од наших могућности да је сагледамо, а тек како смо јадни када се с њоме морамо суочити…”

Садржај ових књига не осветљава геноцид теоријски, већ износи чињенице о њему о хватању мушкараца, жена и дјеце у њиховим кућама, на њивама, на радним мјестима, у црквама, у школама, на спроводима, на путовањима, о њиховом мучењу, убијању на најокрутније могуће начине. Све то само зато што су били друге вјере, нације или идеолошке опредјељености. Говоре о невиђеном злочину против човјечности и међународног права уопће. О злочину над тек рођеним, над бабама, дједовима, мајкама, очевима, браћом и сестрама, чији је глас ужаса данима беспомоћно одјекивао из безданих јама Велебита и на масовним губилиштима на отоку Пагу.

Рецензент проф. др Милан Кангрга, дубоко дирнут читајући овај рукопис, навео је: „… Пратећи ’слој по слој’ изношења свега онога што се ту догађало у свим могућим страховитим ‘нијансама’, управо на свим подручјима живота, ти злочини као што се каже ’заустављају човјеков дах’ пред том незамисливом свирепошћу, за које је способно једно ’људско биће’, тако да читаоцу навиру сузе на очи. Чини се као да у том тренутку живимо и јесмо нека бића с исто тако ’неког другог не свијета’, те човјек једва да повјерује, да се све то уопће могло догодити, и то баш овдје ’у нашој кући’ или непосредно ’пред њезиним вратима’, што подсјећа на право ’сомнабулистичко бунцање’!…”

А резензент проф. др Миодраг Зечевић: „… О томе што се дешавало у овом логору смрти, а сваки је био Јадовно, човјек не може да схвати нити да прихвати, а још мање да објасни. То је једноставно ужас који не могу да чине људи. То је толико нељудски да превазилази све оно што човек свесно може да учини другом људском створу…”

Настојао сам да у својем дугогодишњем раду на прикупљању и истраживању података о комплексу логора Јадовно прикажем што више досад непознатих чињеница и судбина, које с многих аспеката осветљавају трагичну хисторијску збиљу. Трагедију невиних жена, мушкараца, дјеце, појединачне и масовне судбине, које су оставиле дубоке трагове у сјећању преживјелих свједока и остале трајно записане у аутентичним изворима.

Истовремено, желио сам указати и на сушту потребу суочавања са истином о прошлости, али и на упорно настојање неких у садашњем времену да се тамне странице наше најновије хисторије прешућују, ублажавају и ревидирају. „Но, што је учињено, не може бити неучињено”, или како је поучно казао Фридрих Ниче: „Све истине које се прећуте постају отрови”. Истина о логору Јадовно је потискивана и заобилажена, а заборав је страшан као и сам злочин.

Садржајем ових књига не оптужујем никога за почињене злочине, нити икога браним од оптужбе за злочине геноцида које је починио. Хтио сам само бити уз жртве, које су немоћне да кажу, свака за себе, грозну истину о томе како су се растајале са својим животима. Како рече резензент проф. др Светозар Ливада: „… Аутор скида учено безумне стигме геноцидности хрватског народа јер те тврдње нису примјерене ниједном народу па ни хрватском, јер су антибиолошке природи народа (и жртва и злочинац вазда су конкретни)…”

У том смислу проф. др Рене Ловренчић закључује: „… У низу примјера он (аутор) спомиње, поименично или у бројкама уз споменуте главне жртве (Србе и Јевреје, прим. аутора) и Хрвате, чиме је избјегнута једностраност захвата и приказа…”

Слика данашњег комплекса логора Јадовно је више него нехумана. Она тек ријеткима, који случајно наиђу на његове трагове, показује шта све није годинама чињено у знак пијетета према недужним жртвама.

Још 1941. године, усташе су уништавали трагове својих злочина. Затрпавали су стратишта камењем, балванима, земљом, а понека и забетонирали. Оно што је још иза њих преостало, уништено је нешто касније, 1945. и сљедећих година, тако да је остало тек понешто. И оно што је током социјалистичког времена, на иницијативу и уз минималну новчану помоћ, прије свега, потомака побијених, било скромно обиљежено, уништено је 1991. године и касније.

Ипак, остала је неуништива и неизбрисива утроба безданих јама и стратишта са посмртним остацима безбројних жртава.

Нико их није ексхумирао, пребројио и достојанствено сахранио. Управо онако како је и било говорено: „Због братства и јединства народа и народности то не треба чинити, нека им кости мирно почивају, тамо гдје и јесу”.

Објављивањем ових књига након 65 година од извршеног злочина, биће задовољни сви добронамјерни људи. И аутор, ако комплекс усташких логора Јадовно у нашој хисториографији заузме мјесто које му стварно припада.

Напосљетку, захваљујем се свима који су ми помогли у прикупљању грађе и обликовању текста. Посебно се захваљујем проф. хисторије, мом дугогодишњем сараднику Тодору Радошевићу, који је извршио прву редактуру текста, и мојој супрузи Јелени, која је обавила и прву лектуру рукописа, те при том морала поново проживљавати мученичку смрт својих намилијих, оца Јанка и дједа Гаје, уморених у овом логору када је она имала тек пет година.

Најтоплије се захваљујем рецензентима, проф. др Светозару Ливади, проф. др Милану Кангрги, проф. др Рене Ловренчићу, проф. др Миодрагу Зечевићу и проф. Јовану Мирковићу, уједно и уреднику ових књига, на помоћи и уложеном труду при читању и припреми њиховог садржаја за објављивање. Исто тако, срдачно се захваљујем свим институцијама које су својим новчаним средствима омогућиле објављивање ових књига. На крају, велико хвала издавачу Музеју жртава геноцида, и његовом в. д. директору Ненаду Ђорђевићу што је садржај ових књига угледао свјетло након толико година таме и предочен јавности као непресушно врело како је било и како никада више не би смјело бити.

*  * *

Осјећам потребу да јавности саопћим да су ове књиге о комплексу усташких логора Јадовно, према договору с представницима Српског Народног Вијећа, Српског културног друштва „Просвјета” и „Новог Либера” из Загреба, требале да буду објављене у Републици Хрватској још прије шест година, али до реализације договореног, нажалост, и поред обећања која су се понављала из године у годину, није дошло.

Аутор     

Преузмите књигу у PDF формату:

Назад на садржај књиге