ПРЕДГОВОР

Ова монографија је сведочанство, опомена и позив на памћење бруталног покоља Срба у глинској православној цркви од стране хрватских усташа за време Другог светског рата, и уништавања око 4 000 споменика борцима НОР-а и цивилним жртвама на просторима Хрватске у времену од 1991-1995. године.

Један од приређивача Драган Чубрић, свој мотив да прикупи грађу и опише своје виђење покоља глинских Срба у Прекопи, Горњем Таборишту, Банском Грабовцу и у православној Богородичиној цркви у Глини, истиче ставом – „Наши поклани мученици обавезују нас да о њиховој трагедији говоримо, да је описујемо, да је не заборавимо и да је обележавамо као визуелну опомену, како се не би поновило сутра оно што је било јуче.“

Порука у овој монографији је утолико значајнија што је следом догађаја, који су се нажалост поновили крајем двадесетог века, 1991-1995. године, када је опет голоруки српски народ био принуђен да у дугим колонама бежи пред острашћеним бојовницима хрватских зенги, као и пола века раније пред озлоглашеним Павелићевим усташама.

Српски народ је, да би тада опстао у НД Хрватској подигао све оружане устанке на „њеним“ просторима 1941. године, против фашизма и крвавог усташког терора. Срби су својим масовним учешћем у четворогодишњем рату, помагали хрватским антифашистима да им се придружују у НОБ-у, нарочито после капитулације Италије 1943. године. Водећа улога српског народа у антифашистичкој борби је најповољније одредила будући статус послератне државе Хрватске. Ту историјску чињеницу званично је признала и Народна влада Хрватске у четвртом ставу посебне Декларације 22. априла 1945. године у Сплиту.

Нажалост, новим хрватским Уставом из 1990. године, безобзирно су погажене гарантоване ЗАВНОХ-овске и Владине Декларације о равноправности хрватског и српског народа и спроведене драстичне мере етничког чишћења Срба из Хрватске…

Просечан грађанин бивше Југославије знао је да је у православној цркви у Глини извршен усташки покољ Срба са Кордуна и Баније, и да је из те богомоље-кланице истекао поток људске крви, и да је тада успео да преживи само Љубо Једнак. За чуђење је, да је та глинска Голгота остала без обележја! И докле год тако буде, то окрвављено место остаће као мрља у историји Хрватске.

Нема ни остатака православне цркве на месту где је она постојала, ни њеног чувеног иконостаса, о чијој непроцењивој ликовној вредности и духовном садржају сазнајемо из прилога господина др Динка Давидова. За време хрватске „Олује“ 1995. године, уништено је у Глини и Спомен-обележје са исклесаним Крковићевим „Нарикачама“ и њиховим бронзаним пекторалима, на којима су била исписана имена покланих људи у православној Богородичиној цркви.

Због тога побуда господина Чубрића, да своје писано сведочанство о нељудским усташким поступцима према српском народу у Независној Држави Хрватској, остане – ад перпетуам мемориам – као дуготрајни подсетник Србима из тих крајева, на период њиховог тоталног истребљивања, заслужује поштовање, иако у ову кратку монографију нису уврштени многобројни видови терора Павелићевих усташа и на другим, изостављеним и непоменутим местима на Банији и Кордуну.

<Садржај>         <Почињени усташки злочини  остали су без казне, покајања и обележја>