Пречица у вечитом чекању

Пише: Јадовно 1941.

Илустрациjа из листа „Пти журнал” поводом Сараjевског атентата

Фламанце и словенске поданике Аустроугарске повезивао jе осећаj стида због социjалне и културне изопштености.

Експлозивни потенциjал види се и код младих фрустрираних имиграната у Белгиjи, коjи немаjу много изгледа на запослење нити бољитак. Такве околности и ствараjу Принципе. Када се деси неко убиство из расистичких побуда, као што je то био случаj са убиством jедног Мароканца у антверпенском предграђу Борхерхаут (2002), онда се увек нађе неко као што je Абу Џаџа, оснивач Арапско – европске лиге, коjи користи ситуациjу да подстиче на масовне демонстрациjе. A онда, пак, следи противосвета, као што je убиство коjе je Белгиjанац . Ханс ван Темсе извршио2006. над недужном бебиситерком црне пути. Haши немачки суседи, међутим, имаjу богатиjа искуства с том врстом насиља, као што се види из тзв. донер, односно кебаб убистава. Да не спомињемо сада масовног убицу Андерса s Бреjвика.

О континуитету одређених идеjа и 8 механизама разговараћемо мало касниjе. Ha сваког љубитеља књижевности би свакако морало да остави дубок утисак то што jе и маестрални приповедач Иво Андрић био младобосанац. Таj иначе тако опрезни, дипломатски, мудри и суздржани човек ниjе прикривао да jе дубоко у срцу остао привржен идеалима своjе младости. А те идеале, између осталог, овековечио jе у своjоj раноj поезиjи као што jе и „Прва прољетна песма” (1914), у коjоj жељно ишчекуjе ослобођење тj. долазак српске воjске под краљем Петром Првим.

„Облаци небом иду; радости кад процвату/ брда страшним сjаjем њихова оружjа, кад/ посиjу пламене цвjетове по пољима, кад се/ зачуjе прва труба, кад се поjаве први коњаници,/ уморни, прашни и попрскани пjеном,/ као у некоj староj пjесми, коjу сам/ на пола заборавио; о радости!/ Кад ће доћи краљеве воjске?/ Жене ткаjу у тишини за њих дарове, њих/ помињу добри људи у молитвама, о њима/ пjеваjу дjевоjке за прозорима и за њих/ расте цвиjеће у малим вртовима./ Чека спремних стотину њежности./ Кад ће доћи краљеве воjске?/ Облаци небом плове, као воjске; jа слутим дане великих дjела. Јутрос сам видио/ напупалу грану./ Кад ли ће доћи краљеве воjске?”

Ту jе, наравно, и сjаjна студиjа београдског германисте Душана Глишовића о политичком деловању Андрића (2012).

Не сме се, дакле, занемарити социjални фактор, jер управо je у томе лежала снага тог покрета, што су се споjиле национална и социjална oca. „Гаjили су социjалистичке идеале”, писао je холандски лист „Тилбурхсе курант” 1. jула 1914. Или „анархистичке”, no мишљену фламанског „Волксхазета” од 2. jула 1914.

To спаjање oca одликовало je и Фламански покрет. To je такође био широк еманципаторски покрет коjи je тежио националном, социjалном и културном ослобођењу Фламанаца у оквиру Белгиjе. Осећаj озлоjеђености због непризнатости и потцењености од стране франкофоне елите био je пре свега акутан код нижих слоjева, али je jак утицаj католичке цркве отупио револуционарну оштрицу. Фламанце и словенске поданике Аустроугарске повезивао jе осећаj стида због социjалне и културне изопштености. О том осећању стида певао jе и Милош Црњански у свом „Спомену Принципу” (1918): „Моj народ ниjе стег царски што се виjе,/ него маjка обешчашћена./ Зноj и сиротиња и мржња што тиња/ у стиду згаришта и стена.”

Будући да jе био скромног порекла, Принцип jе вероватно наjвише патио због немогућности да сопственим снагама постане неко и нешто. Интелектуалних капацитета за то jе, наиме, имао. Без коренитих промена, он и његови сународници били су осуђени на таворење. Kao што Владимир Пиштало то лепо каже: Принцип jе хтео да избегне судбину Кафкиног jунака и безуспешно чекање правде. Своjим пуцњем направио jе пречицу у том вечитом чекању. Под „сународницима” Принцип ниjе подразумевао само Србе већ и све Јужне Словене, односно „наше”. У данашње време, додуше, и у Белгиjи се мора бити обазрив са употребом првог лица множине jер неки под тим подразумеваjу фламански идентитет, а други белгиjски.

Да jе Принцип припадао широj групи истомишљеника опште jе познато. А та група jе, попут саме Босне и Херцеговине, била мултиетничка. Андрић jе био више Хрват него Србин (мада се ниjе тако осећао), а међу атентаторима 28. jуна био jе и jедан муслиман. Тада jош са малим м, да би под Титом муслиманство постало ознака етничке, а не верске припадности. Зато не треба да чуди што jе Муслиман Сафет Исовић 1976. jош певао песму у част Принципа.

Наравно да су Јужни Словени под аустроугарском влашћу дизали поглед ка слободноj и самосталноj Србиjи, и свакако су оданде добиjали финансиjску и моралну подршку. И наравно да су њихови искрени младалачки идеали о социjалноj и националноj еманципациjи били подложни манипулациjама. То пре свега излази на видело када се погледа на коjе jе све начине представљен Принципов идентитет у последњих сто година.

Наставиће се

Пише: Јелица Новаковић и Свен Петерс

Књига се може наручити од издавача: CLIO, Господар Јованова 63, Београд, тел. 011/3288-471, 3035-696, e-mail: [email protected], саjт: www.clio.rs

Извор: Политика, понедjељак 05. октобар 2015., стр. 22

Везане виjести:

Фељтон: Последице jедног пуцња (1)

Фељтон: Последице jедног пуцња (2)

Фељтон: Последице jедног пуцња (3)

Фељтон: Последице jедног пуцња (4)

Фељтон: Последице jедног пуцња (5)

Фељтон: Последице jедног пуцња (7)

Фељтон: Последице jедног пуцња (8)