Imao sam baš toliko, dvanaest, kada sam prvi put otišao na nešto što se zove teren, beležeći u žutoj svesci podatke – što bi se zvalo istraživanje.
Današnje popodne bilo je posvećeno prebiranju po uspomenama.Premnogo beše papira i knjiga, a nešto manje prostora u mojoj radnoj sobi. I tako, posle dugo vremena, otvorio sam sve kutije… pune i prašnjave. I vratio se unazad, nekih 12-ak godina. Imao sam baš toliko, dvanaest, kada sam prvi put otišao na nešto što se zove teren, beležeći u žutoj svesci podatke – što bi se zvalo istraživanje.
Prelistao sam opet sva izvorna kazivanja staraca, koji su zadubljeni nad rekom uspomena prepričavali svoje doživljaje iz Drugog svetskog rata. Razgovarao sam tada i sa idealistima i sa ubicama, i sa herojima i sa kukavicama. Iz tih kazivanja, iz hodanja kaljavim sokacima, iz docnijeg rada u arhivu – nastala je, kada sam još bio gimnazijalac – moja prva knjiga.
Zbog istorije sam dospeo u medije, gradio lični integritet; samo zbog istorije dobio stipendije od kojih se moglo fino živeti u studentskom domu, proputovao sam poprilično, stekao mnoga večita prijateljstva, naposletku i veliku ljubav. Od hobija ona je postajala posao, iz posla prerastala u strast, pa zatim počela, što reče moj profesor Dimić, da liči na porok.Kad god iščitavam stare prepiske sa emigrantima, vraćam se na te razgovore i pregledam slike od pre 5-10 godina, celog sam dana, nekada i po nekoliko dana – setan. Setim se sjajnih ljudi kojih više nema. I mislim o onima koji dolaze, u budućnosti naše sadašnjosti.
Kroz prošlost izgleda da volim da putujem, ali ne kroz sopstvenu. Ne zato što je loša, nego zato što je prošlost. Uvek sam, uz težnju da budem što objektivniji, želeo samo da dosegnem istinu. Sada mi nekada u pamet dođe misao vladike Nikolaja… da bih rado zaboravio sve pročitano, sve naučeno, pa otrčao na poljanu da sviram frulu i čuvam ovce.
Piše: Nemanja Dević
Vezane vijesti :