PRAVE SE LUDI I BLESAVI: Sistematsko brisanje pamćenja u Hrvatskoj

Spomenik ustanku naroda Banije i Korduna uništava se od 1995. godine

Otkako se Srbija, posle gotovo jednog veka, ponovo pojavila sama na svetskoj pozornici, oslobođena jugoslovenskog balasta, svakakve su je nevolje snašle. Prirodno je da se nameće potreba i za jednim novim istorijskim pristupom vremenu opterećenom propalom komunističkom ideologijom i nestalim jugoslovenstvom. Pogotovo što je vladajući svetski globalistički poredak nametnuo mnogim, naročito malim narodima, reviziju i marginalizovanje istorije. To se najočiglednije vidi i oseća na prostoru koji se sedam decenija zvao Jugoslavija. Zbog toga je nama novi pogled na prošlost važniji nego ikad. Samo oni koji budu dobro poznavali modernu, dvovekovnu, istoriju srpskog naroda, moći će da razumeju šta nam je učinjeno i šta nam valja činiti.

Sve što se ovih dana zbivalo u Hrvatskoj i Vukovaru, samo je posledica jedne istorijski retrogradne, neartikulisane i motivisane primitivnim nagonima, revizije svega postojećeg. Pored uništavanja knjiga na ćirilici i knjiga srpskih autora, zabrane upotrebe ćirilice na javnim mestima, peticije za ponovo uvođenje pozdrava „Za dom spremni“ u hrvatskoj vojsci, uništavani su i mnogi tragovi svekolikog bivstvovanja u zajedničkoj državi.

UBRZO posle instalacije nove vlasti u Hrvatskoj u leto 1990. godine, preko javne retorike svakodnevno se podsećalo da su Jugoslavija, komunizam, partizani, bratstvo i jedinstvo, Srbi – neprijatelji. Takva praksa uskoro je dala poprilične rezultate. Do temelja su razoreni spomenici koji su svedočili o ubijanju Srba od ustaša, zatim o zločinima fašističkih okupatora nad Hrvatima, potom su tu spomen-obeležja koja govore o ubijanju Jevreja, a onda su na red stigli obelisci koji su govorili o Komunističkoj partiji i Titu u NOB-u, bratstvu i jedinstvu.

Još pre početka ratnih čarki i docnije ozbiljnijih vojnih operacija, uništeno je 220 sopmen-obeležja. Rušenje tih spomenika najčešće je bio juriš na mesta pamćenja, pokušaj da se izbriše iz kolektivnog sećanja najvažniji deo iz istorije Drugog svetskog rata, antifašistička borba i stradanja Srba i drugih nehrvata u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. To je bio deo šire revizije savremene istorije u Tuđmanovoj Hrvatskoj koja je krenula u stvaranje novih mitova.

Bahatost, netolerancija, krajnja agresivnost, pljačke, tiranija, rušenja, ubistva, postaju sastavni deo svakodnevice. Odnos prema obeležjima iz prošlosti nije se nimalo razlikovao od odnosa koji će ta nova vlast imati i prema građanima, naročito srpske nacionalnosti. Kad se jednom postavi eksploziv ispod jednog spomenika, onda je još lakše staviti ga ispod nečije kuće. Na desetine, na stotine primera mogu da potvrde ovu praksu.

Kada su počele ratne operacije demolirano je više od 3.000 partizanskih spomenika i drugih obeležja iz istorije i tradicije Srba u Hrvatskoj. Jedan deo, ali ruku na srce, mnogo manji, uništili su i pripadnici Vojske Republike Srpske Krajine (u Plaškom miniran partizanski spomenik u centru grada, i srušen spomenika narodnom heroju Marku Oreškovića Krntiji).

Tih dana u Osijeku, od 82, nestala su, uklonjena ili uništena 62 spomenika, biste i spomen-ploče. Na pitanje gde bi mogli biti ti spomenici, tadašnji predsednik Izvršnog vijeća Skupštine općine Osijek, Branimir Glavaš je odgovorio da je „obolio od opće amnezije“.

DO SREDINE 1992. godine iz Karlovca je izbeglo 15.000 građana srpske nacionalnosti od ukupno 21.731 koliko ih je u tom gradu živelo po popisu iz 1991. Kada već nije bilo Srba, šta će onda i pravoslavna crkva, koja je, inače vekovima krasila grad, bio je rezon gradskih jurišnika iz HDZ-a. Šta se sve zbilo ispričao je jedan građanin iz neposrednog komšiluka:

– Bio je 29. 12. 1991. Došli su naši, doneli su snopove eksploziva, a nama rekli da se udaljimo te večeri iz stanova, jer će biti veselja do mile volje – rekao je on.

A u hronici Karlovca, u „Karlovačkom tjedniku“ (11. 1. 1992) pod naslovom „Pogođena pravoslavna crkva“ piše:

– Da neprijatelj svojom artiljerijom gađa nasumice, najbolje potvrđuje vest da je pogođena pravoslavna crkva Svetog Nikole.

Evropska posmatračka misija došla je u Karlovac i napisala izveštaj u kome se dokazuje „da crkva Svetog Nikole minirana i ostavila trag jednog necivilizacijskog, vandalskog čina s kraja dvadesetog veka koji je uništio nekadašnju karlovačku lepoticu“.

SPOMENIK Vojina Bakića u čast revolucije Slavoniji, u Kamenskoj, koji je nesumnjivo bio među najvećim apstraktnim skulturama u svetu, srušen je iako se to područje nalazilo izvan neposrednih ratnih dejstava. Povodom autorove smrti „Vjesnik“ će objaviti neistinu: „Njegov spomenik slobodi naroda Slavonije srušili su četnici“. Neposredni naredbodavac za izvršenje ovog zločina, Miljenko Crnjac, ne samo da nije pozvan na odgovornost nego je „lepo napredovao sve do generala“. I drugo remek-delo ovog autora, na Petrovoj gori, posvećeno ustanku naroda Banije i Korduna, doživljava sličnu sudbinu. Posle 1995. počinje njegovo sistematsko uništavanje i traje do danas. Skida se i odnosi skupocena oplata od nerđajućeg čelika, a lokalna i državna vlast ne preduzimaju nikakve sankcije protiv počinilaca uprkos protestima antifašističkih udruženja.

I ne samo to – kuću sa ateljeom, koju je Vojin Bakić imao u uvali Grščici, na Korčuli, uništili su već 1991. godine „prosvetljeni HDZ-ovi jurišnici“ iz mesta Blato sa tog ostrva. Niko nikad za to nije pozvan na odgovornost.

NALOGODAVAC Miljenko Crnjac za zlodelo je nagrađen činom generala

U KUKNjEVCU, sedam kilometara od Pakraca, uzdizao se spomenik u čast 780 ubijenih Srba. Zločin su izvršile ustaše početkom oktobra 1942. godine. Imena ubijenih bila su ispisana na kamenim pločama. Autor ovog obeležja bio je vajar Stevan Luketić. Stručno postavljen eksploziv učinio je svoje: od visoke čelične skulpture nije ostalo baš ništa, čak ni temelj. Tako se eksplozivom uništava svaki trag prošlosti. Asfaltni put koji vodio do spomenika danas je zarastao u gust korov i šipražje.

U DALMACIJI je od 1.030 spomen-obeležja srušeno ili oštećeno 482, blizu 50 odsto. Na području Makarske srušeni su svi spomenici, sto odsto.

Na Visu, na obali uz pristanište, 1964. godine podignut je spomenik čiji je autor bio Antun Augstinčić. Na jednostavnom kamenom bloku s jedne strane isklesana je bila rečenica „Tuđe nećemo – svoje ne damo“ koju je pred kraj rata izrekao Josip Broz upravo tu na Visu. Početkom devedesetih ploča je sklonjena, izgleda baš u vreme kada su u Zagrebu počele da se roje ideje da se potegne za tuđim…

Sve ovo što se izdogađalo devedesetih godina samo opominje da nam je malo potrebno da iz ljudskog društva skliznemo u divljaštvo. Nadajmo se da nam se neće još jednom desiti da se pojave neki „manijaci i da nam siluju učiteljicu života – istoriju“.

PAMETNOM DOSTA

Ilustraciju stanja tih godina u Hrvatskoj daje i intervju legendarnog i sad već pokojnog novinara „Slobodne Dalmacije“ Milorada Bibića Mosora sa akademskim vajarom Lujom Lozicom:

Mosor je zapitao čuvenog vajara da li je preboleo što su na komadiće isekli njegovu skulpturu Josipa Broza Tita u mramoru?

– To je kulturicid najgore vrste kojeg je osudio celi svet. Jedino se u Hrvatskoj o tome šutilo… Titovu skulpturu, izloženu u Šubućevoj ulici u Zagrebu, ispilali su na komade. Strašno. Užasno. Ubitačno. Nestvarno – odgovorio je Lozica.

Na pitanje da li je istina da zato nije hteo susret sa Franjom Tuđmanom, niti da napravi njegovu skulpturu?

– S Franjom Tuđmanom se nisam sretao. Niti sam ja želeo sresti njega niti je on hteo sresti mene – rekao je legendarni vajar. Možda je Franjo Tuđman, primetio je Mosora, voleo neko Lujino umetničko delo.

– To me ne zanima. Moje geslo je: ko jednom izda – uvek izda. Pametnom dosta!

Izvor: Intermagazin

Vezane vijesti:

Lompar: Pokušavaju da kriminalizuju srpsku kulturnu i …

Uništavanje spomenika je sramota za Hrvatsku – Piše: Nenad …

BRISANjE TRAGOVA HRVATSKE MRAČNE PROŠLOSTI …

Hrvatima bi na uništavanju Divosela pozavideo i sam Gebels …