Позиви на покољ са проповедаоница

Зверства Павелићевих усташа 1941, у складу с програмом о етничковерској „чистоћи“, подстицани су сталним позивима на расну мржњу који су стизали са проповедаоница католичке цркве

У Encyclopaedia Britannica пише: „Покољ Срба за време Другог светског рата превазишло је, у смислу дивљег насиља, једино масовно истребљење пољских Јевреја.“ О том бестијалном дивљању усташких џелата остала су безбројна сведочења и то сведочења савезника Павелићевог режима.

Систематичност и ефикасност усташких злочинаца била је таква да је узнемирила чак и хитлеровске окупационе власти које се налазе у хрватском сектору под контролом Немачке. У децембру 1942. генерал Едмунд Глез фон Хорстенау обавештава маршала Славка Кватерника – команданта Хрватских оружаних снага – да ће предложити Хитлеру да смени поглавника владом коју ће водити Владко Мачек, a то због тога што „сам током посљедњих година доживио толико страшних ствари, али се ништа не може упоредити са злочинима кoje су починили Хрвати“.

У једном извештају из истог периода, који је упућен главној немачкој команди из 718. пешадијске дивизије, пише да је усташку пуковнију „Францетић“ разоружала немачка војна полиција зато што је одговорна за зверства извршена над српским народом, и да су војници Вермахта осудили неколико усташа који су били криви за масакре, међу којима и католичког свештеника Мату Гаврановића.

Шеф немачке обавештајне службе за југоисточну Европу, Вилхелм Хетл (Wilhelm Httl), који је под псеудонимом Валтер Хаген објављивао књиге, записаће у својим мемоарима:

„Права смртна мржња изражавана је против Срба и Јевреја (Хрватске) који су службено проглашени fogelfrei, тј. с њима се могло радити што год желите и некажњено их убијати… Покољи каквим до тада није било равних организовани су у љето 1941… Систематски су уништавана читава села… Читава подручја (Хрватске) била су изложена масовним убиствима.“

Капетан Вермахта Артур Хефнер 1. марта 1942. године подноси извештај генералу Глeз фон Хорстенауу у којем пише:

„Прије отприлике недјељу дана у селима Дракулићи и Шарговац у околини Бањалуке, убијено је око 2.300 особа, углавном жена и дјеце. Да би оправдале ову акцију усташе су се позвале на чињеницу да је становништво овог подручја планирало минирање рудника угља ‘Лауш’. У ствари, узрок овог новог покоља су редовници једног оближњег фрањевачког самостана…

Прије отприлике двије недјеље глава једног партизана изложена је на врху једног коца на главном тргу у Брчком, по обичају из турског доба. Када су Хрвати затражили објашњење овог варварског чина код котарског начелника, овај им је одговорио на чудан начин, објашњавајући да је та одрубљена глава изложена на коцу само ради идентификације зато што се вјеровало да се можда ради о глави вође устанка у Србији, генерала Драже Михаиловића… “

Немачког капетана, аутора овог извештаја посебно погађа бојазан од неминовног и потпуног „банкрота управе и привреде“ хрватске државе, узрокованог „укупном неспособношћу усташког режима“, банкрота који ће се „несумњиво штетно одразити на интересе Рајха, чија је сила једина заштита овог режима“.

Талас покоља које су усташе диктатора Павелића покренуле у пролеће-лето 1941. у складу с програмом етничковерске „чистоће“, потичу стални позиви на расну мржњу које шири поглавникова пропаганда, a често и проповедаонице католичке цркве. У пролеће 1942. – према процени кардинала Ежена Тисерана – број жртава покоља већ је прешао 350.000. Почетком 1943. овај зверски крсташки рат попримиће обележја против партизанског рата, задржавајући још увек оригинално етничкорасно обележје. На крају усташке диктатуре, 1945. године, број жртава у балканском Холокаусту биће процењен између 700.000 и једног милиона, тј. између 10 и 15 одсто укупног становништва Независне Државе Хрватске (проценат који се пење на 30-40 одсто ако се узме у обзир само српско становништво).

Бројку од преко 700.000 жртава британска влада је сматрала прихватљивом већ у мају 1943, и помиње се у вестима BBC, али је помињу и нацистички извори. Херман Нојбахер, специјални аташе Адолфа Хитлера за балканске послове, пише:

„Кад вође усташког покрета изјављују да су истребили милион Срба, рачунајући ту новорођенчад, жене, старце и децу, мислим да се хвалишу. Према извјештајима које сам добио, процјењујем да број незаштићених особа које су убијене није већи од три четвртине милиона.“ O преко милион убијених Срба пише, међутим, Dizionario Enciclopedico Treccani (том VI, 496).

И немачки историчар Валтер Герлиц ће писати: „Нажалост, једна од првих мјера које је примијенио католички усташки режим био је ужасни војни подухват истребљења уперен против становништва које је припадало гркоправославној вјероисповјести.“

Генералмајор Ернст Фик, командант СС бригаде у извештају, који је 16. маја 1944. упутио врховном команданту Ес-Ес трупа, рајхсфиреру Хајнриху Химлеру, написао је:

„Усташка страна је католичка. Лоше је вођена, нема дисциплине, није поуздана у борби и позната је по томе што је побила балканским методима између 600.000 и 700.000 особа различите вјере и различитих политичких мишљења… Сами себе су назвали ‘хрватски Ес-Ес.“

Сведочења о етничко-верским покољима од стране усташа давали су и италијански војници који су у Хрватској били у оквиру мусолинијевских окупационих трупа. Приликом доласка у Љубиње италијански војници из дивизије Cacciatori delle Alpi (Алпски ловци) налазили су гомиле лешева с извађеним очима, децу с одсеченим стопалима, распорене трудне жене.

Пуковник Ђузепе Анђелини, командант једног пука дивизије Re (Краљ), записаће у својим мемоарима: „На хиљаде Срба бјеху осљепљени и звјерски мучени, читаве породице су масакриране без икаквог обзира на пол и доб. Организатори и извршиоци често су славили клање весело се частећи, као кад су августа 1941. прославили убиство сина директора средње школе у Госпићу, који је био њихова хиљадита жртва.“

Својеврсна сведочанства су и извештаји италијанских новинара послатих у Хрватску, који су објављивани упркос цензури италијанског фашистичког режима. Дописник Роберто Батаља, на пример, пише: „Хрвати су покренули чин потпуног уништења Срба и готово да су успјели у томе.“ Дописи Корада Золија, који су објављивани у болоњском дневном листу II Resto del Carlino, описују усташке покоље и оптужују активну сарадњу фрањевачких фанатичних и сурових фратара са њима.

СВЕДОЧЕЊЕ ГЕНЕРАЛА

Генерал Фурио Монтићели, у то време командант дивизије Sasari, изјавио је дневном листу Il Tempo од 9. до 10. септембра 1953:

„Двадест година мржње експлодирале су у покољу који је у кратком временском раздобљу резултирао истребљењем 350.000 Срба и више десетина хиљада Јевреја… Сви они су убијени у невјероватним мукама… Све може лако да се утврди и да се покаже у свој грозоти… Ужас који су усташе починиле над српским дјевојкама превазилази сваку помисао… Стотине фотографија потврђују злочине које су претрпјеле малобројне преживјеле: убоди ножем, ишчупани зуби и језик, извађене очи, одсјечене дојке, све то се дешавало након што су биле силоване. Преживјеле смо прихватали у наше болнице ради лијечења…“

Аутор: МАРКО АУРЕЛИО РИВЕЛИ

Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ