ПОЖЕШKА KОТЛИНА: Сећање на 42-оје жена и стараца које су 1991. побили Хрвати

Навршило се 32 године од масовног злочина над 42-оје цивила српске националности у Пожешкој котлини. До данас нико није одговарао за овај масакр.

У том етничком чишћењу 23 села потпуно су уништена, а, према још непотпуним подацима „Веритаса“, убијена је 71 особа српске националности, од којих су 33 биле жене, а 42 је било старијих од 60 година. Најстрашнији покољ се догодио се 10. децембра 1991. када је хрватска војска масакрирала 42 цивила – 25 жена и 17 стараца српске националности.

За овај масакр још нико није процесуиран ни пред међународним ни пред домаћим судовима.

„Веритас“ подсећа да су тачно у подне 29. октобра 1991. године припадници цивилне заштите и полиције почели спроводити „Наредбу о евакуацији“ свих мјештана из 26 села подно Папука и Псуња, са искључиво или претежно српским становништвом, коју је дан раније донио Kризни штаб општине Славонска Пожега.

Према писаној наредби, коју је потписао председник кризног штаба Анте Багарић, евакуација се спроводила „с циљем заштите њихових живота“ и омогућавања успешније одбране одбрамбених положаја хрватских снага на том подручју од „четничких терористичких снага и јединица ЈНА“.

Евакуацију је требало спровести у року од 48 сати, а у селима која је требало евакуисати живјело је, по попису становништва из 1991. године, 2.120 лица.
Већина становника прозваних села одазвала се наредби и напустила куће, од којих су неки уточиште нашли код рођака у оближњим селима, а мањи број у хрватским селима означеним као рејони прикупљања.

Иако је становништву приликом евакуације обећано да ће, када се врате, наћи све како су и оставили, одмах по ниховом одласку започело је систематско паљење и минирање српских кућа с очитим циљем да се прикрију трагови пљачке и да се становници напуштених села у њих више никада не врате, наводи „Веритас“.

Један број старијих људи, који није хтио или могао услед старости и болести да напусти своја села, страдао је приликом систематског паљења и минирања кућа.

У зору 10. децембра 1991. јединице 121. бригаде из Нове Градишке и 123. бригаде из Славонске Пожеге започеле су напад на „непокорна“ села, која су пала без отпора, а становништво се, заједно са припадницима ТО, повлачи према БиХ.

У тим селима су, након што је народ исељен, припадници Хрватске војске опљачкали, минирали и попалили 616 стамбених и 590 привредних објеката, док су без кућа остала 1.492 лица. Тог дана 1991. хрватска војска је напала српска села Чечавац, Чечавачки Вучјак, Јеминовац, Рушевац и Шњегавић и на свиреп начин побила 25 жена и 17 стараца који су се затекли у својим кућама.

Сви убијени су били ненаоружани цивили а њихова једина кривица је била српска националност и православна вероисповест. За овај злочин до данас још увек нико није одговарао!

Мештани су подигли спомен обележје недалеко села Јеминовац у част невино страдалих цивила чија већина тела ни до данас није пронађена. Овај злочин је један од најсвирепијих и најтежих злочина на територији Републике Хрватске, нарочито због чињенице да су жртве били управо стари и болесни људи. Овај злочин уједно представља и најмасовнији злочин над женама током рата у Хрватској.

Жртве ратног злочина који је почињен 10. децембра 1991 :

1. Јово Радић, 1915
2. Мила Радић, 1919
3. Ана Радмиловић, 1927
4. Анка Радмиловић, 1938
5. Илија Радмиловић, 1951
6. Милан Радмиловић, 1910
7. Милка Радмиловић, 1909
8. Ана Раносављевић, 1909
9. Михаил Раносављевић, 1905
10. Анђа Станковић, 1926
11. Стево Раносављевић, 1928
12. Милан Радмиловић, 1935
13. Босиљка Станковић, 1927
14. Анђа Старчевић, 1928
15. Јагода Старчевић, 1911
16. Милка Старчевић, 1943
17. Милица Шимић Мица 1930
18. Милка Шимић, 1930
19. Мара Тркуља, 1937
20. Анђа Трлајић, 1925
21. Љуба Трлајић, 1929
22. Милка Старчевић, 1919
23. Ђуро Васић, 1912
24. Марија Милинковић, 1907
25. Јанко Живковић, 1924
26. Раде Божић, 1920
27. Љубица Царевић, 1926
28. Милан Царевић, 1920
29. Kата Чичковић, 1910
30. Јагода Дулић, 1917
31. Радојка Дулић, 1943
32. Миле Мијатовић, 1907
33. Милева Ивановић, 1944
34. Јагода Миличић, 1911
35. Милева Милошевић, 1938
36. Босиљка Протић, 1908
37. Драга Протић, 1931
38. Љубомир Протић, 1938
39. Милан Протић, 1928
40. Станко Протић, 1922
41. Никола Живковић, 1950
42. Миле Дулић, 1952
43. Рајко Старчевић, 1956

Kомеморацији за 42 српске цивилне жртве присуствовао је 2012. и председник Хрватске Иво Јосиповић који је одао почаст страдалим Србима и поручио да овако нешто не сме више да се понови. Такође, он је том приликом позвао надлежне органе да процесуирају одговорне за овај масакр.

У децембру 2000. године из једне масовне гробнице у селу Шњегавић ексхумирано је 13 посмртних остатака, од којих је до сада 11 идентификовано као житељи Шњегавића и Вучијака Чечавског. Невладине организације у Хрватској позивају правосудне органе Републике Хрватске да по хитном поступку подигну оптужницу против починилаца и процесуирају хрватске војнике који су починили овај ужасан злочин.

Од свих жртава, породице су до сада пронашле, идентификовале и сахраниле тек 26 посмртних остатака, док је на списку несталих још 45 особа.

Извор: https://istinapravda1000.blogspot.com