Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Позадина регионалног „помирења“ – Пише Драгомир Анђелковић

Датум објаве: среда, 2 фебруара, 2011
Величина слова: A- A+

 

Драгомир Анђелковић
Драгомир Анђелковић

Србиjа jе ради европских интеграциjа ревносно спремна да игра мазохистичку улогу коjа  jоj jе припала у контексту регионалне сарадње. На то нас jе посетила недавна „вуковарска идила“. Куда нас то води?
Убрзо пошто jе Јосиповић сео у председничку фотељу, похитао jе у Брисел. Тамо jе поновио жељу своjе земље да што пре, ако jе могуће већ 2012. године, постане члан ЕУ. Но, високи функционери Униjе приредили су му хладан туш. Жоже Баросо – председник Европске комисиjе тj. владе ЕУ – изjавио jе: „Хрватска jе остварила огроман напредак, али треба да испуни jош неке услове“. А какви су они, поjаснио jе Херман ван Ромпеj – председник Европског света – нагласивши да jе регионална сарадња на „западном Балкану“ од кључног значаjа за процес проширења (тj. за улазак тамошњих кандидата у ЕУ). Посебно jе истакао потребу за jачањем добрих односа између Србиjе и Хрватске.

ЈУДИН ПОЉУБАЦ
У „престоници“ ЕУ, Јосиповић jе био почетком марта ове године, а већ краjем тог месеца уследио jе његов први сусрет са Тадићем. Како су наши медиjи, као да смо тиме обезбедили благостање за следећих 30 генерациjа, егзалтирано извештавали: „Српски и хрватски председници, на изненађење jавности, неформално су се састали на радном ручку у Опатиjи“. Уз то су, по правилу, и папагаjски понављали: „Чини се да ће из Опатиjе кренути нови политички ветрови решавања питања коjа оптерећуjу односе две земље“.
И нису погрешили. Обе стране су уистину окренуле нови лист. Хрвати су, ради своjих европских интеграциjа, прихватили да се више претерано не дуре на Србе, те да пристану да се „друже“ са нама. А Срби су, бар ови коjи воде земљу, пристали да додатно интензивираjу национално понижавање и извињавање за сва зла коjа су Хрвати умислили да смо им учинили. Наравно, упоредо занемаруjући истински геноцид (1941-45) и наjвеће етничко чишћење у Европи после Другог светског рата (1991-95). коjима су Хрвати „почастили“ Србе.
Како српско-хрватско помирење изгледа у пракси, сликовито показуjе Тадићева и Јосиповићева посета београдскоj књижари „Плато“, када jе српски председник поклонио шефу хрватске државе „Речник еx YУ митологиjе“, а заузврат добио хрватску огољено пропагандну књигу о рату у Вуковару. Или када jе после недавне Тадићеве посете том граду, и са тиме скопчаним имплицитним прихватањем хрватских лажи о сукобу 1991-92. године, Јосиповић охоло поновио домољубну флоскулу: „Рат jе започео Милошевићевом агресивном политиком“. Очито, Хрватима jе недовољно све што Срби учине против себе, дог год експлицитно не прихвате њихово виђење наше новиjе и стариjе заjедничке прошлости. Ипак, то сада ниjе наjбитниjе.

СМИСАО САМОПОНИЖАВАЊА
Суштински предуслов европских интеграциjа jе да земља коjа жели да уђе у ЕУ нормализуjе односе са суседима. Разуме се, то често не иде лако. Видели смо како су изгледала хрватско-словеначка натезања око границе. Хрвати неће да уђу у ЕУ по цену битних уступака, и инсистираjу на ономе што сматраjу своjим правом. Спремни су на тзв. регионалну сарадњу, чак и са нама, али под условом да их то, на било коjи начин, много не кошта.
А ми, коjи смо много даље од ЕУ од Хрвата, свашта смо вољни да учинимо како би прешли макар и малу етапу пута за коjи jе неизвесно да ли ће нас довести до чланства у Униjи. Реално jе да jоj Хрватска приступи око 2015. године, док jе нама више пута поручено да се томе и не надамо. Опет, то за режим ниjе разлог да боље промисли да ли се начелно исплати прихвати готово све што се од нас тражи, и то не сам из Вашингтона и Брисела, већ и из Загреба. Тим пре, зашто би ми мазохистичким држањем олакшавали Хрватима да обаве домаћи задатак од кога зависи како њихово чланство у ЕУ, тако и регионални примат? Не треба да терамо инат, али нек се они, макар на реципрочноj основи, чак не и више од тога, потруде да даjу допринос помирењу.

БОСАНСКА ИГРА
Но, како кажу Енглези: „Не треба плакати над просутим млеком“. Нисмо искористили прилику да акутну хрватску потребу за регионалном сарадњом искористимо да побољшамо положаj Срба у тоj држави, односно да наметнемо решавања питања наших прогнаника, а непотребно смо се „посули пепелом“. Европски „стандарди“ – какво год нам место било намењено од стране Брисела и Вашингтона – чак и нама могу да корите, само ако умемо да их искористимо. Наши властодршци се праве да то не схватаjу. Међутим, бар нису направили додатну „материjалну“ штету у ширем контексту српско-хрватских односа (али су jе направили на другоj страни, по питању Косова).
Да ли ће тако бити и у наредном периоду? Да ли ће све остати у домену национал-мазохистичког понижавања и пропуштања прилике да поправимо бар део неправди коjе су нам у прошлости учињене? Када jе Јосиповић почетком године био у Бриселу, Херман ван Ромпеj му jе рекао и следеће: „Наш заjеднички циљ у наредне две године jесте стабилна БиХ, чврсто на путу према евроатлантским интеграциjама. Она не сме заостати за остатком региона и Хрватска ту има кључну улогу“. У реализациjи споменутог циља важни задаци намењени су и Словениjи. Како се у Љубљани тврди, њихов бивши председник, Милан Кучан, ускоро ће постати известилац ЕУ за БиХ. Како каже словеначки премиjер Борис Пахор – Кучан ће припремити анализу стања у БиХ и проучити могуће начине за успех уставних промена у тоj држави.
Не треба нам много маште да претпоставимо, какву „нормализациjу односа“ на простору БиХ спремаjу Брисел и Вашингтон, поготово када су Хрвате и Словенце изабрали за извршиоце послова. Нема сумње, ради се о даљим притисцима како би БиХ била додатно централизована а Република Српска сведена на њену обичну административну jединицу. И уз то, како би БиХ неометано била увучена у НАТО.
На срећу, основану наду да се то неће десити (или бар да РС неће изгубити jош неке функциjе), улива државотворни став релевантних странака Српске. Додик се договорио са опозиционом Српском демократском странком да на нивоу БиХ, у циљу заштите деjтонског статуса РС и конститутивних права српског народа, заjеднички наступе. Ипак, питање коjе злокобно лебди над судбином РС, то jе да ли ће официjелни Београд забити нож у лежа Србима западно од Дрине? Да ли ће се и он, у духу „регионалне сарадње“ засноване на евроатлантским принципима, на неки начин, укључити у акциjу коjа се спрема против РС? То би било и горе од онога што jе учињено са повлачењем косовске резолуциjе, а камоли од клечања пред Хрватима. Радило би се о саучесништву у покушаjу убиства живе и здраве западне српске државе!

ЕВРОАТЛАНТСКИ БАЛКАН
Евроатлантски центри моћи, у околностима када се глобални параметри мењаjу на њихову штету, што пре желе да окончаjу заокруживање свог поретка на простору тзв. jугоисточне Европе. Он подразумева централизовану БиХ (коjа би уместо државног савеза два ентитета постала класична федерациjа), регионализовану (такође федерализовану) Србиjу, у пуноj мери прихваћену тзв. косовску државност (неко време без формалног признања Београда). А ти и остали балкански протекторати, коjи у догледно време неће бити примљени у ЕУ, били би економски и воjно (кроз НАТО) интегрисани и макар провизорно политички повезани. Бриселу jе лашке да са њима барата у „пакету“ него да се бакће поjединачно. У питању jе иста логика у складу са коjом jе Британиjа масу вазалних државица и колониjалних области Индиjског потконтинента, 1877. године, увезала у „Индиjско царство“ под влашћу енглеске круне.
Посао бар делимичне контроле садашњег балканског колониjалног царства, евроатлантски центри моћи већ су поверили Аустриjанцима и Словенцима. У њихов конзорциjум, паралелно са дефинитивним окончавањем обраде региона, као пуноправни члан треба да уђе и Хрватска. Шта год ми о њоj мислили, своjом национал-прагматичном стратегиjом, она се за то сама кандидовала. Не ради се ту превасходно о представи, увреженоj у неким западним круговима, да jе она – иако помало балканска и отуда такође другоразредна – ипак предстража Запада. Ствар jе у томе да се Хрватска успешно инфилтрирала у српску економиjу, поготово преузевши масу курентних предузећа у Воjводини и Београду, док су њене обавештаjне структуре створиле опсежну мрежу у нашоj земљи. Уз то, Загреб jе у Србиjи формирао делотворан медиjско-невладин лоби.

НОВО ЈУГОСЛОВЕНСТВО
Запад jе срушио Југославиjу, али он ниjе против jугословенства. Штавише, неки вид jугословенства сматра не само прихватљивим, већ и пожељним, под условом да jе устроjен онако како Западу одговара. А то значи да су Срби подређени елемент. Зато jе титоистички концепт уживао велике симпатиjе Вашингтона и Лондона. Тамо, и у немалог броjа других западних престоница, преовлађуjе сличан став ономе коjи jе jош 1913. године, у  своjоj књизи „Југословенско питање у Хабзбуршкоj монархиjи“, изнео Ситон-Вотсон. Таj, политички врло утицаjни британски историчар, сматрао jе да би jачање српског фактора допринело продору Русиjе ка топлим морима. А да би „триjумф српске идеjе“ – у контексту решавања jугословенског питања –„значио и победу источне над западном културом и био би фаталан ударац прогресу и модерном развоjу.” Стога, Срби треба да буду у сецни Хрвата и Словенаца.
Иза садашње регионалне сарадње по мери Запада, и наметања проjекта jугословенског културног jединства, криjе се та идеjа. Срби, у интересу тзв. Новог светског поретка треба да буду под протекторатом „западне браће“ (а и они мораjу да ставе помирљиву, квазикосмополитску маску, што са Хрватима иде тешко, па зато и имаjу проблеме са евро-интеграциjама). А ако Срби прихвате да се потпуно одрекну своjе традициjе и аутентичне геополитичке улоге, и да се у складу са тим дистанцираjу од Русиjе, можда ће бити прихваћени као „почасни Европљани“. Сличан статус – тj. „почасних Ариjеваца“ – имали су они Јевреjи за коjе jе нацистички режим сматрао да су задужили Немачку. Данас га, на известан начин, имаjу православни а покорни Бугари и Румуни, а донекле – због античког доприноса европскоj цивилизациjи – и мало повлашћениjи Грци.

ПУЦАЊЕ У КОЛЕНА?
Када се ради о нама,  да би се кандидовали за то звање (а не добили га), ниjе у питању само трпљење цивилизациjо-верског потцењивања, већ и очекивање да прихватимо ниподаштавање виталних националних интереса. Морамо да одемо много даље од поменутих православних народа. Од нас се тражи да мирно посматрати покушаjе гушење права наше браће западно од Дрине и jужно од Копаоника. И, да ствари буду и горе, можда у томе и учествуjемо.
Јасно jе да jе режим, а плашим се и велики део друштва, ради европских интеграциjа спреман да пристане на нашу трећеразредну регионалну улогу (другоразредна jе намењена православцима коjи су се на време покорили). У том светлу треба гледати и на асиметричну српско-хрватску „идилу“, и однос грађана према њоj. Али да ли jе власт спремна, не само да нас уврсти у НАТО строj, већ и да пуца у колена наше нациjе? И да ли jе народ толико ниско пао да то мирно посматра? А ако jе одговор негативан – надам се да jе ипак тако – да ли схватамо да плиткоумним и егоистичним поступцима доприносимо одлуци евроатлантских центара моћи да нас они jош горе осакате? Ако Република Српска и може сама да се брани док Србиjа глуми кооперативност, Срби на КиМ не могу. Једна ствар jе притисак ради наметања уставних промена западноj српскоj држави, коjа jе и те како постављена на добре темеље, а друго су бодљикава жица и НАТО тенкови на северу Косова.

Извор: ПЕЧАТ

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top