Поточарски игроказ или зашто нема заједничке БиХ

Уколико грађане Ефбиха занима зашто грађани Српске не желе да живе са њима у истој држави, нити ће их се, сем силом, на то моћи натјерати – слободно нека пребаце данас канал на БХТ или ФТВ.

Србима је за вријеме „братства и јединства“ брањено да говоре о геноциду који су заслужни грађани Независне Државе Хрватске извршили над њима у Другом свјетском рату. И то мислимо озбиљно забрањено!

Дакле, допадало се затвора, остајало се без положаја, посла, па и главе; ако сте покушали да приповједате својим потомцима о томе какво су истребљење сљедбеници Анте Павелића и Алојзија Степинца учинили српском народу. Међу њима, не заборавимо, и истакнуто мјесто које је заузимало „хрватско цвијеће“.

Ако сте покушали рећи било шта реално, аутоматски сте постајали монархистички мрачњак, рушилац братства и јединства, тековина наше народноослободилачке борбе и социјалистичке револуције.

Захваљујући тој голооточној политици Срби су до данас сасвим прописали латиницом и поново неспремни дочекали нови распад братства и јединства, упорно на телевизији гледајући Јутел, умјесто Ал Џазиру Балканс или Фејс ТВ, гдје одувијек припадају Горан Милић и Сенад Хаџифејзовић.

И данас се сваки такав покушај, чак и за српске жртве посљедњег рата, игнорише, онемогућава, дезавуише или чак отворено критикује као ратно хушкаштво и говор мржње. То су, поново, темељи братствојединствене, пардон мултиетничке БиХ.

Но, кад је страна која је почела рат у питању, онда се пристојан човјек пита – кад је више доста?

Једнострана прича – двострана мржња

Нико никоме не смије спријечити да своје будуће нараштаје учи о прошлости и судбини својих предака, била она славна или неславна! Примјера ради, како је Фрањо Туђман довршио Павелићев план, са неким атавизмима полупаних ћириличних табли у Вуковару, које треба да доврши Иво Јосиповић…

Ипак, ако једна страна има право да непрестано и преувеличано прича о својим жртвама, тим ће, природно и неспречиво, код најмлађих нараштаја развијати осветољубивост и мржњу! И то са обе стране ентитетско-психолошке линије, некада истог народа који се данас разликује на православне и муслимане.

Ако једна страна у прошлом сукобу потпуно приватизује тзв. заједничке институције, застајањем конвоја испред зграде Предсједништва, или потпуном инструментализацијом тзв. заједничког сервиса – БХТ, или моралним суновратом истицања кримоса и злочинца Насера Орића на чело „Марша мира“; а при том се брани, или од истих „заједничких“ институција игнорише било какво слично сјећање Срба у овом рату, онда морају знати да ће са друге стране све, и то без изузетка, заболити то што раде. Да ће у њима побудити љутњу, мржњу и осветност. Исто оно што развија код својих младих нараштаја!

Да ли ико, макар од стране оних структура који су бранили Србима да говоре о својим жртвама, може схватити то? Неки удбаши, титоисти, братствоубиственици? Ико?!

Како, у оваквој ситуацији не подсјетити на изјаве самих креатора ове свакогодишње шараде која се потрефи са фестивалом Егзит, да је на списковима мртвих на хиљаде оних који су касније пронађени живи? Како не питати зашто једна страна има толика средства, међународну подршку и право да другима соли памет, а да свако преиспитивање мотива ових митинговања у Сребреници, аутоматски се доживљава као „негација геноцида“.

Са задовољством негирамо геноцид!

Било би са становишта социјалне психологије, али и психологије појединца, избројати колико су данас пута на БХТ и ФТВ српска браћа исламске вјероисповјести изговорила ријеч „геноцид“. При томе је главни аргумент за то што је некакав квазисуд у Хагу, од којег је принципијелнији и досљеднији Војислав Шешељ сам (такав какав је), донио некакву естрадну пресудицу коју ни 1% српског народа у Државној заједници БиХ не шљиви ни пола одсто.

Од Отаџбинског рата 1992.-1995. до данас, јасно је да нашој браћи која нас маме у мултиетничност и новобратство и новојединство, уопште није стало шта о нечему што они говоре и раде мислимо ми – њихови суграђани, већ је за суживот довољно да имају дијалог и слагање са Турском, Малезијом, Британијом, Америком…

Ваљда у тој мултиетничкој БиХ неће живјети са нама, него са њима?

Тако се са заједничког јавног сервиса, данас традиционално напада Република Српска, до мјере да човјек не може, а да се не запита како су ту запослени државни службеници, финансирани прије свега од стране грађана Српске. Јавна је тајна да је наплата ртв-таксе у Ефбиху никаква, а у Српској до 70%.

Логично је стога одмах затим питати и шта изигравају Милорад Додик, Небојша Радмановић, Саша Кошарац и слични „чувари Српске“, када за толико година своје власти ни једном нису утицали на уређивачку политику наводно заједничке БХТ?

Да ли и у Ефбиху и један нормалан човјек може поднијети да водитељка као нешто здраворазумски изговори: Један од највећих злочина у историји човјечанства?! Ваљда овог човјечанства које је свој траг оставило пирамидама у Високом?

Да ли ми треба да плаћамо прилог у којем се каже „слободна територија, под контролом Армије БиХ“? Великосрпска агресија? На четнике смо навикли…

Да ли и за један злочин над Србима у протеклом ратном сукобу, БХТ направи уживи вишесатни пренос са комеморације и цјелодневни спектакл једностраног испирања мозга? Шта нам остаје да тражимо од истих, да списак имена која објављују сваке године на овај датом, једне године напишу ћирилицом, јер су прошле латиницом..?

Можда да преносе обиљежавање пробоја Коридора кроз Посавину 1992. године?

Циљеви и задаци

Сад већ слободно можемо рећи да је основни циљ дешавања у Поточарима – прављење исходишта нове, исламском религијом обиљежене нације, која се од ратних дана самопрозвала „Бошњаци“. У сврху имања нације, треба имати и једно светиште на територији Српске, јер је оно у Ајватовици (које БХТ такође преноси уживо) сувише неестрадно за међународне донаторе и превише у дубини Ефбиха, да би се из њега рушила Српска.

Митинг у Поточарима се показао као много кориснији од ногометне репрезентације ФБиХ на Свјетском првенству у Бразилу. Традиција је традиција, па макар и од десетак година.

Што више пута споменути термин „геноцид“ и „извршила Војска Републике Српске, под командом Ратка Младића“, а све у циљу да Срби, који о злочинима над самима собом у протеклом рату немају благе везе нити им то ко говори, у неком еквилибријумском заносу посегну за таквим светињама као што су Јадовно или Јасеновац. Онда се главни узроци почетка ратова при распаду бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, ко их је почео и са каквим историјским мотивима и циљевима – потпуно релативизују.

По истој логици по којој неко мисли да злочин над 700.000 припадника племена Тутси у Руанди, операције НАТО-а Бљесак и Олуја, са преко 350.000 протјераних Срба, може ићи у исти кош са убиствима ратних заробљеника у Сребреници…

Код муслиманске дјеце направити континуитет острашћености и мржње према својој српској браћи, додатним негирањем било каквог заједничког коријена између њих, измишљањем глупости која се стављају у уџбенике. Као што је да се Стефан Твртко Котромањић, краљ Срба, Босне, поморских крајева и западних страна, за краља крунисао, не у Милешеви на гробу Св. Саве Немањића, већ у селу Миле, већ погађате – код Високог…

То вам је онај који има ауторска права на грб са љиљанима.

По најавама организатора овог телевизијског скрнављења сјећања на мртве, јесте да још 1200 тијела треба идентификовати. То значи да за неке жртве има пара да се гробови већ сахрањених поново ископавају да би се, према ријечима потпуно ненадзираних институција које се тим баве, комплетирали скелетни остаци; док у Доњој Градини жртве Јасеновца затвореног 1945. године, или Јадовна затвореног 1941. године, још стоје неексумиране и неидентификоване. За то нема пара и воље.

За крај, треба изразити људско саосјећање и жалост за страдалима, уз дужност да се нагласи како се сваки умрли или погинули за четири године на простору Сребренице, укопава на меморијалном подручју, да би се стекао дојам да су их 11.07.1992. организовано и исти дан побили људи под командом Радослава Крстића и Ратка Младића.

То просто није истина!

Што се помирења и разумијевања тиче – пали сте на испиту.

Идуће године, када опет будете правили представу са кружним миљеићима, једнострани и самозаљубљени, покушајте помислити да и нас са ове стране боли. Да патимо за својим мртвима које су убили ваши, и да се љутимо кад их негирате или игноришете.

У смрти су они сви измирени.

Извор: ФРОНТАЛ

Везане вијести:

Чедомир Антић: Како би данас изгледао Балкан да није било Сребренице

Андреј Фајгељ: Расизам за српске жртве

Младен Грујичић: Доста је наметања геноцида!