Poslednji heroj Velikog rata: Pet puta goreo u svojoj samohotki

Datum objave: subota, 16 decembra, 2017
Veličina slova: A- A+

O karakteru Heroja Rusije, Pavla Pavloviča Sjutkina, koji je ove godine napunio 95 godina, skromnost se može prepoznati kao najveća vrlina. Nikada nije voleo da se seća svojih neverovatnih ratnih podviga, niti da zahteva neka posebna prava koja su vezana za ratne veterane.

Foto: Slobodan Đukić / Russia beyond
Foto: Slobodan Đukić / Russia beyond

Neverovatna je bila ta generacija, koja je iznedrila pobednike u Velikom Otadžbinskom ratu. Svako poznanstvo sa nekim od njenih živih predstavnika otkriva najdublje ljudske vrline i vojničke kvalitete. O karakteru Heroja Rusije, Pavla Pavloviča Sjutkina, koji je ove godine napunio 95 godina, skromnost se može prepoznati kao najveća vrlina. Nikada nije voleo da se seća svojih neverovatnih ratnih podviga, niti da zahteva neka posebna prava koja su vezana za ratne veterane.

Veličanstven ratni put

1944. godina. Na fotografiji u novinama nalazio se jedan sovjetski vojnik sa hrpom odlikovanja na svojim grudima. Sina je odmah prepoznala Nadežda Zotovna Sjutkina, majka ovog ruskog viteza. Videla je potpis ispod fotografije, i kroz suze pročitala sledeći tekst: “Treći Beloruski front: Na fotografiji se nalazi komandant samohodne baterije, stariji poručnik Pavel Sjutkin. Prilikom likvidacije grupe neprijateljskih snaga na Istočno-Pruskom sektoru fronta, njegova baterija je uništila devet nemačkih tenkova, deset oklopnih transportera, dvanaest topova, osam minobacačkih pozicija, deset bunkera sa mitraljeskim posadama i uništila oko 500 hitlerovaca“. Nedelju dana kasnije, iz pisma komandanta puka, saznala je da je njen „Paška“ bio u bolnici nakon svog drugog ranjavanja.

Nagrade oficira Pavla Sjutkina, koji je usled rata ubrzano završio kurseve u Rostovskom školskom centru samohodne artiljerije, ostvarene su na krvavom borbenom putu koji je započeo od Brjanska kroz Smolensk, Kalinjinsku oblast, Belorusiju, Letoniju, Litvaniju, Istočnu Prusku. Na tom putu, nemilosrdno goneći neprijatelja svog naroda i otadžbine, Pavel Sjutkin je ranjavan tri puta, dvostruko više puta je bio kontuzovan, pet puta se izvlačio iz zapaljene samohotke.

Medalja “Za Hrabrost”, orden Crvene Zastave, orden Aleksandra Nevskog, orden Crvene Zvezde itd.. – svaka ta medalja je zaslužena na tankoj liniji između života i smrti. Heroj se priseća nekih detalja koji su obeležili njegov ratni put:

„Sećam se da smo se u rejonu Rževa, dva dana i dve noći tukli sa neprijateljem, koji nas je uspeo uhvatiti u taktičko okruženje. Moje samohodno oruđe je tada pogodilo osam neprijateljskih granata, a cela posada je od siline tih udaraca zadobila ozbiljne kontuzije. Međutim, mi smo uspeli da probijemo obruč i spojimo se sa našim snagama koje su krenule da na izvlače. Ostali smo praktično bez ijedne granate i metka u ličnom naoružanju.“-priseća se heroj.

Aprila 1945. godine. Za vreme Bitke za Istočnu-Prusiju, baterija teških samohodnih oruđa SU-152 kojom je komandovao Pavel Sjutkin, bila je angažovana u svom punom kapacitetu. On je sa svojim drugovima za svega nedelju dana intenzivnih borbi, uspeo da neprijatelju nanese takve gubitke u živoj sili i tehnici, koja je svojstvena celom divizionu, pa čak i većoj formaciji od njega. Sam komandir baterije je i pored zadobijenih kontuzija, nastavio da goni razbijenog neprijatelja. Za ovakvo ratno umeće, posebno na planu izvanredne taktičke upotrebe svojih snaga, ali i na prikazanoj borbenoj inicijativi i besprimernom herojstvu koja je bilo ključno za uspešan dovršetak ratnih operacija, Pavel Sjutkin je vanredno unapređen u komandanta 373. samostalnog samohodnog artiljerijskog puka, a od strane najviše komande određen za dobijanje ordena Heroja Sovjetskog Saveza, koje mu sticajem nekih čudnih okolnosti nikada nije dodeljeno.

Sličan događaj se odigrao i posle rata, kada je ovo najviše zvanje trebao da dobije kao komandant 101. gardijskog teškog samohodnog puka, ali se opet njegov zasluženi orden izgubio u lavirintu vojno-birokratskih kanala. Nepravda je ispravljena nakon nekoliko decenija, kada je na zahtev veteranske organizacije u Sočiju pozitivno odgovorilo Ministarstvo odbrane.

Volja jača od čelika

Činjenica je da su se na sudbinu Pavela Sjutkina reflektovali svi mučni prizori  raspada Sovjetskog Saveza. 1969. godine završio je vojnu službu kao zamenik komandanta divizije koja je raspoređena u Estoniji. Početkom poslednje decenije prošlog veka, prilikom raspada SSSR-a, lokalne estonske vlasti su ovog heroja proglasili za okupatora i napravile mu nemoguće uslove za opstanak u ovoj državi-bukvalno su mu napravili „pakao“ od života. Morao je da napusti Estoniju, i da se preseli u Rusiju. Ubrzo je prodao stan na Baltiku i uplatio sredstva za kupovinu nekretnine koja je trebala da se izgradi u Serpuhovu. Međutim, lokalni gangsteri koji su tih godina divljali Rusijom, prevarili su veterana i ostavili ga praktično na ulici, bez krova nad glavom i osnovnih sredstava za život. Tri naredne godine je praktično bio „skitnica“, a da bi mogao da preživi radio je kao portir-čuvar.

I tako je živeo sam. Napušten od svih. Međutim, baš kao i njegova samohotka, heroj je bio pun čelične volje koja je održavala njegovu vitalnost. To je taj nesalomivi karakter koji ne kuka, koji nikoga ne moli. Plamen koja obasjava i najveću tminu. Baklja koja plamti u dušama onih čija je sudbina predodređena za velika, često nadljudska dela.

Nepravda je ispravljena

Pavela se jednog dana setila njegova dalja rođaka, koja je živela u Sočiju, i primila ga u svoj skromni jednosoban stan. Međutim, Pavel nije hteo da smeta svojim domaćinima. On se izdvojio na zastakljenu terasu gde je boravio i spavao. Najteže mu je bilo da bude nekome na teretu. O njegovom slučaju je na inicijativu njegove rođake, saznala organizacija ratnih vojnih veterana iz Sočija. Oni su mesecima pisali relevantnim državnim institucijama o Pavelom slučaju. Međutim, birokratizovani aparat prepun uhlebljenih bezosećajnih aparatčika nije odgovarao na ta pisma. Ali se veteranska upornost na kraju ipak isplatila. Nekim speltom okolnosti pismo je zaobišlo taj birokratski mulj i stiglo do Moskve, do administracije predsednika Ruske Federacije.

Predsednik Putin je odmah reagovao, i lično se založio da se nepravda prema heroju odmah ispravi. To se desilo 2008.godine, kada je Pavelu Pavloviču uručen najveći orden – Heroj Ruske Federacije. Naredne godine, zalaganjem veteranske organizacije iz Sočija i lokalnih deputata, Pavel Pavlovič Sjutkin je dobio ključeve stana i uspeo da ostatak života proživi dostojanstveno, kako dolikuje poslednjem heroju Velikog Otadžbinskog rata.

Slobodan Đukić,
Russia beyond

(vostok.rs)

Izvor: ISKRA

Vezane vijesti:

5 sovjetskih superheroja iz Drugog svetskog rata koji su bili strah i trepet za naciste

Kako je usamljeni tenk napravio pomor nacista u okupiranom Minsku

Velika antiratna priča: Siromašni seljak bežao 2600 km od Hitlerovog zverskog ludila

Kuznjecov – lažni nijemac i diverzant




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top